Izvor: B92, 30.Maj.2008, 11:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ELBOW - The Seldom Seen Kid
Muškarci koji imaju muda da tuguju
Trenutno je ponoć, ali Elbow su na ripitu još od 4 popodne. Neuspešno se pravim da je, zapravo, 4 ujutru, da mi je stan zadimljeno parče nekog kluba (iako smo zabranili pušenje u stanu) i da su Elbow prijatelji mojih muka (ima li takvih?).
Ali, nije valjda da još uvek neko veruje u taj Tindersticks kliše?! Džizus, grow up and get a life!
Elbow postoje već toliko dugo da je njihov opis s početka karijere („kombinacija >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << turobnijih Coldplay i psihodeličnog, tamnog vrtloga The Verve") nekima danas jedva razumljiv. Elbow postoje toliko dugo i toliko uporno da to danas mora predstavljati hebeno neverovatan uspeh! I, na žalost svih onih koji vole garažne rifove ili LCD-pank, sve su bolji.
Nakon prvog slušanja, njihovog četvrtog albuma, The Seldom Seen Kid učiniće vam se da je svet premalo tužan i da mu zapravo nedostaje par vaših suza da bi bio savršen( –o tužan). Ali, gracioznost sa kojom Elbow gacaju po trivijama života (kome još treba ljubav, ili demokratija, pih!) očarava baš koliko suicidalna odluka male sirene da do razočarenja stigne peške. Elbow su dovoljno lukavi da znaju da ne mogu da se takmiče sa sentimentalizmom gvinetizovanih Coldplay, kao i da je dobar deo tržišno orijentisanih depresivaca itekako voljan da se izuje za kompleksno, sofisticirano i upadljivo mračno parče... nade.
The Seldom Seen Kid počinje kako je zapravo trebalo da počne This Is Hardcore, šefilđana Pulp- pompezno, sa diskretnim vaznesenjskim (jel to uopšte reč?) gospel momentima, uz blagu pulsirajuću elektroniku na površini. Nastavak, naravno, daje tek malo više nade od povratničkih albuma Georgea Michaela, dok vapajni beli soul tone pod slojevima i slojevima gitara. Mirrorball je prvi vrhunac albuma, sa klavirskom deonicom koja poput pahulja pada na blagu narav frontmena Guya Garveya. Grounds For Divorce zvuči kao luksuzna bluz balada koja bi lako mogla da iscuri na novi album U2. Ritam monmartr šansona An Audience With The Pope (da li samo ja ovde primećujem Cockera Jarvisa?) nažalost neočekivano završi u ćorsokaku imbecilnog gitarskog sola kvareći više nego dirljivu ljubavnu priču („And the things that she’s asked me to do would see a senior saint forgetting his name").
Druga polovina albuma započinje skoro kakofoničnom Weather To Fly tako da je tek magični glas pomenutog Garveya izvlači iz radionice Kierena Hebdena. Apsolutno briljantna The Fix otkriva nam šta nedostaje (ko-autoru i ko-izvođaču) Richardu Hawleyu, a šta dragim Elbow- njemu malo smutne eksperimentalnosti (nešto iz dana kada je sa Pulp gluvario tragajući za melodijom), a njima- malo eksplozivne, Scot Walkerovske plejbojevštine, muškog erosa, snage da se jad&beda obore kao bik u koridi. The Fix je spermom popločana kulminacija albuma.
Nakon toga stvari ponovo bivaju muške, i sasvim nedeljive sa ženama. Vreme je za još jednu cigaretu (ah, zašto sam to batalio?). Uskoro će pet.
SELEKTAH:
(preko dana) *** (preko noći) ***1/2
