Izvor: Politika, 17.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Duh smirenosti
Pogled na Bartletovu skulpturu uvek počinje odozdo, od poda, a onda putuje naviše do središta u kojem se umetnik i gledalac susreću "oči u oči"
Specijalno za "Politiku"
Melburn, avgusta – Harmonija uprkos raznorodnosti sastavnih komponenata, kohezija uprkos vidnoj tenziji, to je ono što fascinira u delima Džefrija Bartleta. Jedan od vodećih australijskih vajara ima tu, u savremenoj likovnoj umetnosti retku, potrebu da čoveka inspiriše na pomirenje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a ne da ga izaziva.
Mada duhovno, to pomirenje većinom proizlazi iz spoja prirodnih i fabrikovanih elemenata, predmeta nađenih u prirodi i onih koje je oblikovao sopstvenom rukom. Sklad ostvaren u svakom delu je koliko estetski, toliko i simboličan. U spoju organskog i neorganskog ogleda se Bartletov doživljaj sveta, intiman i apstraktan, a retrospektivna izložba u prostoru Nacionalne galerije Viktorije, otvorena do sredine oktobra, pruža uvid u duhovne predele ovog 54-godišnjeg umetnika, tako spontanog, elokventnog i misaonog.
Kao kod većine ljudi, Bartletov svet je počeo da se formira u detinjstvu. Vornambul, gradić aboridžinskog imena, ličio je dečaku pretškolskog uzrasta na "utopiju", a u Šepartonu je shvatio da od umetnosti čovek može i da živi. Ipak, ono za čim je tokom čitave godine najviše žudeo bio je letnji raspust na farmi. "Ujka Marijeva radionica je bila puna raznoraznih mašinerija prema kojima se on odnosio kao prema umetničkim predmetima. Kada se osvrnem unazad, čini mi se da je taj estetski doživljaj u kontaktu sa mehanikom direktna veza sa mojim ranim radovima," kaže Bartlet za "Politiku".
"Glasnik", skulptura široka osam a visoka sedam metara sa kojom je, svojevremeno, pobedio na takmičenju novoizgrađene Nacionalne galerije Viktorije, zaista na prvi pogled i podseća na kompoziciju sastavljenu od mehaničkih delova koji bude niz asocijacija. Delimično inspirisana estetikom ruskih konstruktivista, ova skulptura bogata naracijom kao da brodi jednim od bazena koji opasuju stamene, monolitne zidove galerije. Publicitet koji je izazvala 1983. godine doneo je Bartletu prve tragove samopouzdanja, a postdiplomske studije na Kolumbija univerzitetu u Njujorku su to osećanje samo učvrstile.
Pod vođstvom Roja Gasova, učenika slavnog moderniste Laslo Moholji-Nađa, u šetnjama kroz galerije, iz posete čuvenom umetničkom centru Storm King u Hadson dolini u kojoj je izloženo preko sto dvadeset skulptura evropskih i američkih umetnika stvorenih od 1945. godine naovamo, sazrevale su ideje o tragalačkom putu različitom od svega što je do tada video ili isprobao. Henri Mur, Dejvid Smit, Alberto Đakometi, Konstantin Brankuzi samo su neka od imena vajara čija su dela ostavila trajan utisak na mladog Bartleta, ali zaokret koji je napravio po povratku u Melburn poveo ga je u novom pravcu sinteze materijala i izrazitije trodimenzionalnosti.
– Želeo sam da izradi bronzane skulpture pristupim kao da se radi o organskoj materiji, da je oblikujem rukama, objašnjava nam Bartlet. – Vosak sam koristio ne samo za modeliranje, već sam u njega počeo da usađujem organske predmete iz prirode, čaure plodova, semenje, a sve to u želji da stvorim osećanje slobode i spontanosti.
Vezu između pojedinačnih formi gradio je uz pomoć fine čelične armature, ali ono što posetioca danas dirne već na samom ulasku u galerijski prostor nije toliko kompozicija ovih dela koliko boje, osnovne, vedre, boje koje bude osećaj radosti bez obzira na konotaciju dela.
U kasnijim fazama, Bartlet većinom tretira skulpturu monohromatski, a kontrast postiže nadovezivanjem drveta, bronze, nerđajućeg čelika, zlata. Boja, tek tu i tamo, vaskrsne, crvena naspram grafitno sive u skulpturi apstraktnog oblika i asocijativnog imena – "Scenski igrač", ili ljubičasto, ta nekada tako retka, kraljevska boja u centralnom delu "Oltara". Postolje je za Bartleta sastavni deo skulpture koji stoga izrađuje sam, i to često od drveta. To je "tranzitorni elemenat" između poda i gornjeg segmenta u kojem gledaoca očekuje najintenzivniji doživljaj.
Pogled na Bartletovu skulpturu uvek počinje odozdo, od poda, a onda putuje naviše do središta u kojem se umetnik i gledalac susreću "oči-u-oči" da bi se, na kraju, uzdigao iznad ljudske glave, do predela sa najvećim intenzitetom koji kao svetionik sjaji nad nama.
Bilo da se radi o apstraktnoj figuraciji žene, o naporu da porine u tajne sopstvene ličnosti ili o stilizovanim oblicima iz prirode koji odslikavaju njegovo interesovanje za obradu površine, Bartletova dela uvek odišu smirenošću. Čak i kada su zarobljena u ram koji istovremeno kontroliše vizuelni prostor i određuje granice duhovnih operacija, one zrače nekom uzvišenom lepotom. Ako je umetničko delo zaista ogledalo stvaraočevog duha, onda je mir reč koja najbolje definiše Bartleta kao čoveka. Da li je to tačno ili ne nema suštinskog značaja. Jer, umetničko delo živi u dodiru sa gledaocem. Jedino kroz njega umetnik postaje besmrtan.
--------------------------------------------------------------------------
Bartletove skulpture u prostoru
Savezni parlament u Kanberi ima tri skulpture Džefrija Bartleta. Nacionalna galerija Viktorije je onu u svom vlasništvu postavila na otvorenom, među skulpturama Henrija Mura, Rodena, deKuninga i Pino Kontea. Sa krova jedne od višespratnica, "Obelisk", poduprt profilisanim čeličnim lukovima, nadvisuje poslovno jezgro Melburna. A u novoizgrađenoj četvrti Doklends, zgradama zaštićenoj od okeana i naleta južnog vetra, uzdiže se gracilna mreža "Aurore", kao prikovana u letu, obasjavajući magičnom svetlošću čitav prostor oko sebe.
Jasna Novaković
[objavljeno: 17.08.2007.]
