Izvor: Politika, 31.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dostojevski na dijeti
Vudiju Alenu važnija je igra nego inspiracija: on ne želi toliko da stvori originalno delo koliko da parodira književno nasleđe
Sudar elite i neukog sveta oduvek je zahvalna tema komedije naravi ali, tihi rat priprostih i izveštačenih živopisno je prikazan i u prozi. Roman i priča u središte pažnje često stavljaju stav prosečnog čoveka prema intelektualnoj tradiciji u kome se prepliću strah, divljenje i prezir.
Komično nelagodni susret malog čoveka i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << gigantskog kulturnog nasleđa večita je tema američkog reditelja, glumca i pisca Vudija Alena. Kako filmske, tako i literarne zaplete obeležio je lik unezverenog intelektualca koji se svesrdno trudi da uzvišene egzistencijalne težnje pomiri sa naizmeničnom grubošću i dosadom svakodnevice. Alenovi scenaristički radovi mnogo duguju korpusu lepe književnosti, filozofiji i religiji, psihoanalizi: ne samo stil i snagu, nego i nezaboravan komični efekat.
Upravo visokoj kulturi Alenove kratke priče mogu zahvaliti za bogatstvo tema i ideja. Istini za volju, one su bolji primer eksperimentalnog i pomalo ekscentričnog autorskog pristupa žanru nego unikatne literarne tvorevine. Vudiju Alenu važnija je igra nego inspiracija: on ne želi toliko da stvori originalno delo koliko da parodira književno nasleđe. Ne može da se uzdrži od podsmeha prolaznim intelektualnim modama, afektaciji, lažnoj učenosti i kontroverznom odnosu Amerike prema evropskoj kulturnoj tradiciji.
Satira je, kao i parodija, moćno oružje: tako se u "Epizodi Kugelmas" Vudi Alen ruga ideji da književnost nudi mogućnost paralelnog života. U ovoj priči romantike željni profesor Kugelmas postaje književni lik, i to ljubavnik Eme Bovari. Čitaoci američkog izdanja Floberovog romana pitaju se ko je ćelavi Jevrejin koji se udvara junakinji, dok poznavaoci književnosti bez dvoumljenja zaključuju da je prednost literarnih klasika "to što ih možemo pročitati hiljadu puta, i svaki put otkriti nešto novo".
Priča "Bludnica iz Mense" je humoreska zasnovana na jednostavnom obrtu: umesto za telesnim užitkom, muškarci tragaju za mentalnim stimulansom. Zato dolaze u elitni bordel, gde bledunjavim i neurotičnim devojkama koje u izazovnim pozama čitaju broširana izdanja klasika plaćaju za intelektualni užitak – za predavanje o simbolizmu u Melvilovom delu ili za raspravu o teorijama Noama Čomskog. I sam podvrgnut intelektualnom iskušenju, detektiv Kajzer Lupovic uspeva da reši slučaj klijenta koji je ucenjen kompromitujućim snimkom diskusije o poeziji T. S. Eliota. Dotični detektiv će u priči "Velika zverka" dobiti nešto drugačiji zadatak. Naočita studentkinja filozofije unajmljuje ga kako bi, za potrebe svog seminarskog rada, otkrila postoji li Tvorac. Kriza vere u Boga pretočena je u komični triler i u još jedan podvig nenadmašnog detektiva Lupovica kome će lepa klijentkinja ponuditi beg od filozofije u semantiku.
No, Vudi Alen često nije sasvim na visini zadatka: ponekad se njegove priče pretvaraju u nepotrebnu burlesku ili esej bez poente, a parodiranje diskursa nauke, filozofije i teorije otima se kontroli. Ideja da slikare impresionizma pretvori u zubare a junaka Dostojevskog u nezadovoljnika opsednutog suvišnim kilogramima nije naročito inventivna. Sa druge strane, Vudi Alen od parodije i podsmeha ne štedi ni sebe, svoju biografiju, kulturno nasleđe i intelektualni bekgraund. Za takvu komičnu auto-projekciju lišenu sujete sposobni su tek malobrojni.
Vladislava Gordić-Petković
[objavljeno: 31.07.2006.]
