Izvor: RTS, 10.Feb.2019, 09:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Despot: Oluja na francuskom
Francuski pisac srpskog porekla o pisanju na stranom i maternjem jeziku, o prevodima srpskih pisaca na francuski, o nacionalnim temama koje se neadekvatno tretiraju u javnosti i kako to da je njegov roman o tragediji Krajine imao više odjeka u Francuskoj nego u Srbiji.
"Bernar Anri Levi trebalo bi da obuče žuti prsluk, kad već želi da se predstavi kao spasitelj i iskupitelj." Ovu rečenicu francuskom >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << filozofu direktno je u programu Radio-televizije Švajcarske uputio Slobodan Despot i ta polemika izazvala je veliku pažnju i brojne komentare na društvenim mežama. Paradoksalno je što je široj javnosti u Srbiji Levi poznatiji od Despota, ali to je već duh vremena.
Slobodan Despot rođen je u Sremskoj Mitrovici, ali za sebe kaže da je francuski pisac. Na fransuski je preveo dela Ćosića, Kapora, Crnjanskog. Živi u Švajcarskoj i Fransuskoj, povremeno boravi u Beogradu, trudeći se da ne privlači pažnju. Izvan radara ovde je ostalo i njegovo delo, mada je to velika greška. Despot je autor nekoliko knjiga eseja i dva romana, oba objavljena kod Galimara, prestižnog fransuskog izdavača. Oba su dobila značajne književne nagrade: drugi roman "Plavi blesak" dobio je Kazanovinu nagradu, a "Med", prvi roman, nagradu čitalaca na Festivalu evropske književnosti, pre pet godina. I tek tada je preveden na srpski jezik, što je tek posebna priča, jer roman "Med" govori o Krajini i "Oluji".
"To i jeste izričito roman o tragediji Krajine. Moja porodica je poreklom iz Krajine i mene je tad pogodilo i rastužilo ne samo to što su ti ljudi proterani, nego što je i u to Srbiji prošlo kao nešto što ne postoji, to je izopšteno, ta tragedija tih ljudi je utopljena u sveopšti haos i beznađe. A onda se desilo da sam čuo istinutu priču koja je bila kao biblijska i kada sam shvatio da je to dobar pristup takvom dgađaju, napisao sam roman", kaže u intervjuu za "Oko magazin" Slobodan Despot.
Kako objašnjavate da je taj roman imao više odjeka u Francuskoj nego ovde u Srbiji?
– Imalo je više odjeka tamo u Francuskoj jer je priča takva, svakome je prijmčiva i izaziva davna sećanja i samilost. A ovde smo mi navkli na nasilje, ovde je podneblje naviklo na tvrde i oštre ljudske odnose i to je prošlo kao... pa je to bilo gotovo detinje, a za stranu publiku tu je već bilo dosta patnje.
Je li Vam neobično kada čitate na srpkom prevod nečega što ste Vi pisali na francuskom? Kažete da ste francusko pisac, ali na kom jeziku razmišljate?
– Razmišljam i na srpskom i na francuskom, zavisi kako treba da govorim, meni je to spontano od detinjstva. Sama činjenica da kao autor koji piše na francuskom, koga objavljuju francuski izdavači to i jesam i oni me doživljavaju kao svog.
Preveli ste na francuski "Lament nad Beogradom". S obziorm da i Miloš Crnjanski više od 25 godina nije živeo u svojoj zemlji, imate li možda više razumevanja za njega, koliko se identifikujete?
– Ja sam Vojvođanin kao i Crnjanski, moji su dođoši i kod nas je u porodici sačuvan jezik. Mi deca smo to posebno čuvali, jer je roditeljima bilo važno da nauče francuski i da se integrišu u društvo. I to očuvanje jezika nas je vezalo za Srbiju. Sasvim sam dobro shvatio patnju Miloša Crnjanskog koji je bio u inostranstvu, ne znajući šta će biti od njegovog naroda pod komunizmom, šta će biti od njega kao pisca i hroničara tog naroda i on je s tim u vezi patio. On je istovremeno najsrpskiji pisac sa "Seobama" i "Dnevnikom o Čarnojeviću", ali i najkosmopolitiskiji, koji je pisao najlepše stranice o Mikelanđelu.
Kako Srbiju doživaljavaju utoj Evropi u kojoj Vi živite? Koliko nas možda povezuju sa Crnjanskim, Andrićem...koliko su čuli za njih, a koliko ih možda i nije briga?
– To je naša velika drama. Svugde se krenulo u civilizaciju koja je raskorenjena i koja gleda stvari čisto fenomenološki, šta se dešava sada. A mi smo 90-ih opanjkavani u njihovim medijima, oni su nas u Francuskoj tretirali i prikazivali kao varvare, kao primitivno pleme i teško je te predrasude ispraviti. Meni je bilo veliko čudo da sam uspeo da se probijem sa tim romanom o Krajini i zato je važno da se radi na kulturnom planu i Kustendorf je dokaz da se to može. (Razgovor je vođen na Meæavniku tokom festivala Kustendorf, gde je Despot učestvovao kao član žirija. Napomena D. I.) Ovde je mnogo umetnika iz Evrope i oni vide šta se sve ovde dešava i ne vidim nijednu inicijativu koja bi mogla da nam privuče više simpatija iz sveta. I sam Kusturica je obavio veliki posao na krpljenju crnih rupa i strašnih rana 90-ih godina. Kada su vas tako gurali u blato i kada su vas uprošćavali, ni vama nije bilo do toga da s tim ljudima opštite a morate. Ja sam to premostio tako što sam se i njima obraćao kao da sam njihov, da bih se mogao obraćati tom svetu.
Posle "Meda" napisali ste još jedan roman i taj drugi je dobro prošao. Radite li sad na trećem?
– Sad radim na tome...
Jeste li planirali da pišete na srpskom?
– Jesam, ali mi to ide malo sporije, ne znam još šta treba pisati. Meni još treba da napipam puls, da razmislim o duhu vremena u zemlji koju volim i koju nisam napustio, ali izvan koje živim već 40 godina. želeo bih da napišem na srspkom, pa da se prevodi na strani jezik umesto da pišem na stranom a da se prevodi na srpski. To mi je želja i nadam se da ću i uspeti.
.jpg)
