Izvor: Blic, 30.Nov.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da se jadu nasmejemo
Da se jadu nasmejemo
Na sceni 'Pozorišta na Terazijama' izvrstan dekor: razastrta trava, raskošan ukrivo postavljen sto, stolica 'usedelica' koja visi u vazduhu, baloni... Scenom neobavezno šetaju glumice Ljiljana Stjepanović, Zinaida Dedakin, Vanja Marković, u raskošnim kostimima Božane Jovanović, mrmljajući tekst. U prvom redu gledališta sedi reditelj Jagoš Marković, iza njega je nekolicina prijatelja - Ljiljana Mrkić-Popović, 'večiti krivac' za dobar scenski govor, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Jovan Ćirilov, Aleksandar Srećković Kubura...
'Božana, ove čizmice za služavku su ti baš seksi', komentariše reditelj. Na to ga kostimografkinja Božana Jovanović, koja očito nije najbolje čula Jagošev komentar komentar, uz jedno 'molim?' upitno pogleda reditelja. 'Kažem, ove čizme su božanstvene'. Sve je spremno za početak probe Molijerovog komada 'Učene žene'. Jagoš dovikuje rekviziterima: 'Pomeri to tamo... Celu scenu će na pod da igraju, da se ne dignu, da bude jednom doručak na travi... Sine! I onaj, drugi sin, maknite ove mengele više, vidi kakve su, ko’ za sestru Batrićevu...'
Na rediteljev znak pali se scenska rasveta. 'Ajmo sad', uzvikuje Marković i u svom šaljivo-ozbiljnom maniru dodaje: 'Počinje predstava. Ušla je Gorica Mojović, ušla Ružica Đinđić, ušla Rada Hrustanović, dakle, počinjemo!' Neko dobacuje: 'A Branka Prpa?' 'Ajd’ nek uđe i ta Prpa, pa da počnemo, evo i ja sam se bogami uprpio.'
Armanda (Zinaida Dedakini) zgovara repliku: 'Šta? Devojka ima tako puno slasti, i vi, sestro da se te lišite časti. I još smete reći da vas brak privlači! Tako nešto prosto da vam um zamrači.' Anrijeta (Mina Lazarević), lik kroz koji se prelama protiv teža učenim ženama, joj odgovara: 'Jeste sestro...'
Jagoš Matrković koji je pre dvadesetak godina već radio ovaj komad kaže za 'Blic': 'Neosporno su mi važne i drage moje prethodne ‘Učene žene’. Ali ostao sam u biti dužan svom potpunom viđenju tog teksta. I, to me kopkalo svih ovih godina. A zašto baš sad? Zato što treba sad.'
Reditelj fiksira scenu u kojoj namrgođena Filamenta (Liljana Stjepanović) vičući govori mužu Krizalu (Janoš Tot): 'Telo, to je dronjak. Recite po čemu zaslužuje da se staramo o njemu. Treba da smo daleko od toga'. On joj, odeven gotovo kao žensko, uzvraća: 'Ja sam svoje telo i tako mi boga neka je i dronjak, ja svoj dronjak volim'.
Marković kaže kako Molijer kroz haos u porodici i pomamljene žene koje neće da budu ono što su, kroz izmešane uloge gde se svako našao na pogrešnom mestu, zapravo govori o svoj tragediji društva (i današnjeg) u kome su stvari, blago rečeno, iskočile iz ležišta: 'Vidite, okeani se izlivaju (mislim na cunami), reke iz korita izlaze, ptice s neba mrtve padaju... Kako bi Šekspir rekao priroda se buni zbog nasilja i gluposti koje ljudi čine nad njom, kao i nad samima sobom, tj. nad sopstvenom prirodom. Taj nesklad očigledno eskalira od Molijerovog vremena do danas. I nije prvi put da to kažem - evolucija nam slabo ide. A taj nesklad između želja i mogućnosti koji je uvek i smešan i tragičan, samo zavisi iz kog ugla se gleda, očito biva sve veći. Dakle, očigledno, kako bi rekli u mojoj Podgorici, s obzirom na to da je ovo komedija, da se čo’ek jadu nasmije'. Tatjana Nježić
