Izvor: Politika, 19.Feb.2011, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čvorić uzbuđenja u grlu
Koliko blago leži u našim telima koje može da se izrazi bez reči–naučila me je Pina Bauš, kaže Vim Venders u ekskluzivnom intervjuu za „Politiku”
61. BERLINSKI FESTIVAL
Berlin –Ako će se po čemu pamtiti ovogodišnji Berlinski festival onda je to, bez sumnje, po vanserijskom dokumentarnom 3D filmu „Pina”, velikog filmskog autora i neumornog istraživača novih filmskih prostora –Vima Vendersa.
Njegov film je pravi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << memorijal jednog umetnika drugom, nesvakidašnja posveta revolucionarki modernog scenskog izraza i plesa, legendarnoj Pini Bauš i njenom Tancteatru Vupertal. Svestan da mnogi bioskopi na svetu, pa i u nemačkim manjim gradovima, nemaju odgovarajuće projekcione uslove za 3D film, Venders je pripremio i klasičnu, dvodimenzionalnu kopiju koja je, kako je potvrdio u intervjuu za „Politiku”, odličnog kvaliteta i oštrine i koja neće mnogo umanjiti one osnovne vrednosti njegovog filma...
Ovo je već treći put da ste na čelu filmskog tehničkog razvoja. Sa „Hametom” ste isprobali Kopolin elektronski studio, „Buena Vista Social Club”je bio prvi digitalni film visoke rezolucije, ali se čini da ste sa „Pinom” učinili i najradikalniji tehnološki skok?
Oh da! „Buena Vista Social Club ” je prvi potpuno digitalni dokumentarni film koji je otišao u bioskop, ali za mene, i estetski i sa stanovišta radne metode, on nije proizveo radikalni preokret. Šesnaestomilimetarske i 35-milimetarske kamere i dalje proizvode toliko buke, da ne možete da snimate akustičnu muziku ni u jednom studiju za snimanje zvuka na svetu. Digitalne kamere su to omogućile. Tehnologija nam je dala krila, ali fundamentalno to nije bio drugačiji način rada.
Zato 3D jeste? Veliki korak napred?
Bio sam oduševljen već od prvog kadra koji smo proizveli. Moglo bi se reći da je ova tehnika počela na pogrešnoj nozi. U ovom trenutku znamo samo zaanimaciju ili kompjuterski generisane ekstravagance u 3D. Filmovi koji su snimani ispred realnog pejzaža još uvek gotovo da ne postoje.
Postoji zato Vaša „Pina”?
Ponosan sam na to i verujem da budućnost ove tehnologije ne mora da leži samo tamo gde se i inače koristi u ovom trenutku – u svetu naučnofantastičnih i animiranih filmova. Slično je bilo i sa počecima digitalne tehnologije, začetoj u svetu reklama, da bi kasnije prešla i na proizvodnju specijalnih efekata za skupe američke filmove koji su to sebi mogli da priušte. U tom trenutku niko nije mogao ni da pretpostavi da će digitalna tehnologija spasti dokumentarni film. Mislim da će se slično desiti i sa 3D tehnologijom koja će naći široku primenu. Samo je pitanje vremena kada će se pojaviti manje i lakše kamere i to će stvoriti čitav novi pristup filmovima vođenih realnošću, a ne fantazijom.
Sa „Pinom” ste osvojili novu dimenziju filmskog stvaralaštva priredivši gledaocima i uživanje i veliko emocionalno putovanje? U tom smislu ste i pionir, jer je ovo i prvi 3D umetnički film?
Onoliko koliko nam je bila potrebna treća dimenzija da bi uronili u svet plesnog teatra i umetnost Pine Bauš i njenih igrača, toliko smo isto napora uložili da uradimo film tako da publika zaboravi na potpuno osvajanje prostora. Plastičnost i trodimenzionalnost ne treba da priziva svu pažnju na sebe, treba da načini sebe nevidljivim, tako da Pinina umetnost postane još očiglednija. Nema uragana koji zahvata scenu, samo ljudi koji vrhunski rade svoj posao, grade svoju umetnost. Tokom snimanja imao sam onaj čvorić uzbuđenja u grlu, pustio sam svoja osećanja i zaplakao gledajući probe članova Pininog Tancteatra Vupertal, njene koreografije koje nastavljaju da žive i posle njene smrti. To što je ona radila nije bilo ni pozorište ni pantomima ni balet ni opera. Pina je bila tvorac nove umetnosti – plesnog teatra.
Znam da ste bili prijatelji toliko godina, ali kada ste je upoznali i kada ste se uopšte zainteresovali za ples?
Nisam ništa znao o baletu, ni klasičnom ni modernom. Nisam išao na baletske predstave niti je svet igre bio blizak mom svetu. O Pini sam znao onoliko koliko zna svaki prosečan intelektualac. Međutim, slučajno se desilo da osamdesetih godina letujem u Veneciji sa svojom tadašnjom devojkom, koja je bila prijatelj sa nekolicinom Pininih igrača, a da se baš tada u venecijanskom Teatru Feniće održava retrospektiva Pininih predstava. Na nagovor moje devojke, koja je dobila karte, otišao sam da vidim Pinin „Kafe Miler” i ostao bez daha. Posle sam odgledao sve što je radila.
Kakva je bila u privatnom životu?
Veoma stidljiva spram spoljnog sveta. U sebi i u svom unutrašnjem svetu – hrabra i smela, sa ogromnim osećajem slobode i radosti, stvaralačke energije i osećajem za telesnost. Pina nikada nije verovala u reči. I kroz njen lični život i kroz njenu umetnost ona je obraćala pažnju samo na to šta ljudi imaju da kažu o sebi kroz svoje pokrete. U tom smislu je imala gotovo naučni pristup – kako možemo da naučimo ko smo na osnovu načina na koji se krećemo, palimo cigaretu ili otvaramo vrata. Pokret je njoj kazivao mnogo više nego hiljadu reči. Znam mnoge koji smatraju da je ples estetska stvar i da nema mnogo veze sa našim životima. Međutim, takvi bi se osećali samlevenim pošto bi odgledali Pinine predstave i potpuno bi menjali mišljenje.
Šta ste tokom druženja sa Pinom Bauš naučili?
Do tada me pokret nikada nije mnogo doticao. Uvek sam ga smatrao kao datost. Čovek se kreće i to je to. Kroz Pinin Tancteatar naučio sam vrednost pokreta, gestova, stavova, ponašanja, govora tela, i kroz njen rad sam naučio da sve to poštujem. Iiznovasvakiputkada sam tokom godina mnogo puta gledao Pinu na sceni, opet sam učio i često kao udar groma doživljavao spoznaju – jednostavnu, očiglednu i najdirljiviju. Koje blago leži u našim telima koje može da se izrazi bez reči i koliko priča može biti ispričano bez da se kaže ijedna rečenica. To sam naučio od Pine.
Govorite o Pini sa velikom nežnošću, takav Vam je i film – uzbudljiv, emotivan i lep, pravi filmski spomenik velikoj umetnici?
Nije mi bila namera da pravim filmski spomenik. Ni Pini ni sebi. Ovaj film je vođen iskrenom nadom da će ovo biti pristojan omaž velikoj Pini Bauš, od strane ljudi koji su je najbolje poznavali i najviše voleli – od strane njenih igrača. Ali, i sa nadom da ću uspeti da približim Pinin rad i onima koji nikada nisu imali priliku da to sve vide na sceni. Voleo bih da mogu da ga pokažem Pini i da čujem njeno mišljenje, jer smo toliko godina pokušavali da snimimo film.
Zašto to niste učinili?
Zato što sam znao šta, ali nisam znao kako.
I onda ste videli Kameronovog „Avatara”?
Tačno je da mi je i to dalo inspiraciju. To je tehnološki presladak film, ali kada vidite njegove originalne, kompjuterski negenerisane slike, shvatite da je manje elegantan i trapav. Kada ljudi u njemu trče, vide im se po tri noge i četiri ruke, što je Kameron sve sređivao u montaži brzim rezovima. Za film koji mora da uhvati prirodne pokrete, kao što su pokreti igrača, to nije dobro. Zato sam čekao da se posle „Avatara” tehnologija još malo unapredi, a to se već desilo 2009. godine. Tada je naš film bio tehnološki moguć i sa radošću sam to rekao Pini. Nažalost, preminula je neposredno pred snimanje. Video sam je osam dana pre njene smrti. Izgledala je iscrpljeno, ali je ona često bila iscrpljena te tako nisam obraćao posebnu pažnju, tako da me je vest o njenoj smrti zatekla nespremnog i ostavila nemog.
Pomislili ste da odustanete?
Odustao sam. Smatrao sam da je Pina i više nego glavni lik, već je i sam razlog filma. To je bio naš zajednički san. Posle nekoliko meseci, na insistiranje njene plesne trupe, nastavili smo rad i nikada nismo zažalili.
-----------------------------------------------------------
U festivalskoj završnici
Berlin– U samom festivalskom finišu u takmičarskom programu prikazan je i nemački film „Ako ne mi, ko” Andreasa Fila, koji bi se mogao naći među nagrađenima.
Reč je o životnoj priči Gudrun Enslin, jedne od najslavnijih ali i najozloglašenijih teroristkinja u Nemačkoj sedamdesetih godina, pripadnici grupe Bader-Majnhof. Život Eslinove autor prikazuje kroz njen odnos sa dva muškarca, od kojih je jedan sin nacistički orijentisanog pisca, a drugi izdavač u čijoj izdavačkoj kući ona radi kao sekretarica, objavljujući desničarske časopise. Sredinom šezdesetih godina, Eslinova će ideološki skrenuti na levo i ući u krug radikalnih levičara, upoznati Andreasa Badera, postati mu ljubavnica, sledbenica i desna ruka.
Film „Ako ne mi, ko”, prikazuje i na koji se način jedna generacija Nemaca nosila sa krivicom svojih roditelja i u tom smislu je podsticajan za gledanje. U danu pred samu dodelu nagrada prikazan je i film „Oprost krvi” Džošue Morstona koji je snimljen u Albaniji sa albanskim glumcima i koji govori o fenomenu krvne osvete...
Dubravka Lakić
objavljeno: 20.02.2011
.jpg)
