Izvor: Blic, 19.Feb.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Crtač uživo
Crtač uživo
Na dan početka nove kineske lunarne godine u znaku Petla u Malom pozorištu 'Dušan Radović' gostovalo je Shanxi Sheng Minjian Yishu Jujuan, u prevodu Pozorište narodne umetnosti provincije Šansi. U majušnom flajeru je zabeleženo da je to jedino profesionalno lutkarsko i pozorište senki sa sedištem u provinciji (verovatno u glavnom gradu Sijanu, gotovo u centru prostrane Kine).
Uvek je veliko osveženje za evropsko oko videti neku od pozorišnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << tehnika dalekog kontinenta. A pozorište senki, taj drevni azijski specijalitet od Kine, preko Indonezije sve do turskog Karađoza (kakvo se moglo videti i kod nas na Balkanu), retko nam dolazi u pohode. Koliko se sećam, u nas je do sada bilo jedno indonežansko i (na Bitefu) jedno tursko pozorište.
Pozorište senki koje su nam prikazali gosti iz provincije Šansi jeste program od osam tačaka, basne, bajke ili tipični kineski poetski komadi, sa misaonom poentom. Muzika je bila tradicionalna ili klasična inspirisana narodnim melosom, a većina komada srećom neverbalna. I kao što sa dve verbalne epizode nismo mogli da uspostavimo puni kontakt, tako smo i mi odrasli i prisutna deca sa radošću prihvatili nežnu basnu o kornjači i ždralu ili onu o medi i pčelama.
Ono što mi se čini specifično kineskim to su lutke providne kao krila vilinih konjica, drveće sa lišćem stilizovanim poput tamošnjih lepeza i nežni pokreti lutkarskih bića. Sve nam se to činilo kao čarobno kreiranje crtanog filma pred našim očima - uživo.
Srećna vam nova godina Petla, dragi gosti iz provincije Šansi!
Dan zaljubljenih
U moru onespokojavajućih vesti, skandaloznih izjava, turobnih prognoza i neočekivanih obrta na političkoj sceni, gotovo da nije bilo medija koji nije posvetio pažnju Danu zaljubljenih, prazniku koji se odnedavno odomaćio i kod nas. Zlobnici bi činjenicu da nam još jedan zapadni povetarac duva u nos mogli da komentarišu u stilu 'žabe koja bi da se potkuje', da se u tolikoj medijskoj pažnji ne skriva i jedan fenomen, za koji bismo mirne duše mogli da kažemo da predstavlja planetarno obeležje.
Dominantan kulturni obrazac razvijenog sveta nedvosmisleno promoviše model singl života, soliranja kao urbanog imperativa, života koji se odvija bez prisustva i učešća Drugog. Jedan od dokaza koji potvrđuje ovu tezu, osim slabog prometa u agencijama za upoznavanje i sve manjeg prostora za lične oglase u novinama, jesu poruke koje usamljeni pojedinci šalju preko TV-a zainteresovanim samotnjacima. Entuzijazam sa kojim se poruke pišu i emituju svedoči o uverenju da je druge mogućno instrumentalizovati kao slučajne partnere, osobe za jednokratnu upotrebu, kao beznačajne epizodiste epohe u kojoj caruje interes.
U vreme sveopšteg zaboravljanja romantike, favorizovanja komunikativnih obrazaca koji izuzimaju emocije, toplinu i nežne reči, zarad odnosa koji više podseća na fenomen 'suparničke saradnje' nego na spontanu, prirodnu i nesavršenu vezu u kakvoj su nas stvarale i negovale generacije naših roditelja zadojene čitavom serijom ideala, slavljenje praznika zaljubljenih nije samo imitacija zapadnog trenda već svojevrsna dijagnoza epohe u kojoj živimo.
Dan zaljubljenih predstavlja neku vrstu planetarne daće za davno izgubljeno vreme u kojem smo se dodirivali, ljubili, razmenjivali nežnosti i primećivali jedni druge. Ovaj komercijalizovani praznik, uprkos svemu, predstavlja neku vrstu podsetnika da su poljupci svojevrsna komunikativna alatka, slamka spasa, za koju se moramo uhvatiti ukoliko nećemo da u svetu sa sve manje kontakata i sami utrnemo kao ljudska bića.
.jpg)
