Izvor: Blic, 27.Feb.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Četvrt veka čekali slavu
Samleli su Stivija Bušemija u mašini za sečenje drva (u „Fargu"), od Nikolasa Kejdža i Holi Hanter načinili su kradljivce beba (u „Odgajanju Arizone"), a mitskog grčkog lutalicu Odiseja preobratili su u putujućeg pevača iz doba Velike depresije u liku Džordža Klunija (u „O, brate, gde si?"). Zločin se konačno isplatio.
Godinu dana nakon što je odala priznanje Martinu Skorsezeu za najbolju režiju, Američka filmska akademija postarala se da ove godine, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << po nešto bržem postupku, ispravi još jednu nepravdu i zasluženo nagradi dvojicu verovatno najmaštovitijih i najuvrnutijih umova u savremenoj kinematografiji - Džoela (53) i Itana (50) Koena.
Zapravo, braća su osvojila čak tri „Oskara": za najbolji film, najbolju režiju i adaptirani scenario; oni su time zaokružili svoj svoj put od margina do naslovnih strana, pridruživši se elitnoj grupi autora koja je osvojila tri „Oskara" za jednu noć: Fransisu Fordu Kopoli („Kum 2"), Džejmsu Kameronu („Titanik") i Biliju Vajlderu („Apartman").
Iako će mnogi verni obožavatelji njihovog lika i dela reći da je ova pobeda svakako zadocnila - s obzirom na to da je došla četvrt veka nakon što su debitovali sa filmom „Blood Simple" („Jednostavno krv", 1984) - njihovo najnovije ostvarenje „Nema zemlje za starce" („No Country For Old Men") mnogi su videli kao umetnički vrhunac braće Koen. Zanimljivo je da su oni sada po prvi put radili film po adaptiranom scenariju - adaptirali su istoimeni roman Kormaka Mekartija.
Koenovi su 1997. godine dobili prve „Oskare" za originalni scenario za „Fargo", dok ih je u kategoriji „najbolji reditelj" nadmašio Entoni Mingela („Engleski pacijent"). Mnogi su dugo „Fargo" smatrali najboljim filmom braće Koen koji se, poput „Nema zemlje za starce", bavi nasilnim zločinima u opustošenim pejzažima. Za one kultne fanove pak najbolji film dvojice Amerikanaca je „Veliki Lebovski" („The Big Lebowski") iz 1998, zbog koga se i dan-danas organizuju godišnje svetkovine. Nakon dvogodišnjeg izleta u sistem holivudskih studija sa filmovima „Razvedi me, zavedi me" („Intolerable Cruelty", 2003) i „The Ladykillers" („Ubice dama", 2004), koji im je doneo neuspeh i na blagajnama i kod kritičara, Koenovi su se prošle godine trijumfalno vratili na staze stare slave i ugleda. Njihova opčinjenost odbeglima i autsajderima vidljiva je u mnogim filmovima - od alternativnih krimi priča poput „Blood Simple", „Milerovog raskršća" („Miller’s Crossing", 1990) i „Farga", do ekscentričnih komedija kao što su „Odgajanje Arizone" („Raising Arizona", 1987), „Veliki Lebovski" i „O, brate, gde si?" („O Brother, Where Art Thou?", 2000). „Nema zemlje za starce" je priča o strahu, očaju i raspadanju morala; to je mešavina vesterna i trilera upakovana u slikovit film sa mnogo nasilja i jurnjave. Premda ovaj film spada u njihova mračnija ostvarenja i bez očekivanog finalnog obračuna, on je najgledanije ostvarenje braće Koen. „Nema zemlje za starce" je film o opasnosti, kaže producent Skot Rudin. „Film koji nas podseća da nikada ne možemo da budemo sigurni. Bez obzira na to kako dobar život da vodite, to ne znači da neće iskrsnuti nešto što će vam ga pretvoriti u pakao. Ovo je i politički film, takođe: prisustvo zla u liku dobra."
Iako je mnogim filmofilima smetao pomalo zbunjujući završetak i „tiho" finale, reditelji su uspeli da sačuvaju svoju verziju scenarija. Specifičnost braće Koen i leži u tome što su tokom duge karijere uspešno plivali kroz holivudski sistem, zadržavaši svoje dostojanstvo, identitet i netaknutu kreativnu slobodu. Uspevali su da se uvek „izvuku" s krvavim pričama i uvrnutim smislom za humor (sami su pisali scenarija); držali su se skromnog budžeta, ljubomorno su čuvali pravo finalnog reza i birali studije i producente koji su imali razumevanja za sve to.
Itan i Džoel se neće dugo odmarati na lovorikama. U septembru ih očekuje premijera novog filma, „Burn After Reading" („Spaliti posle čitanja") sa Džordžom Klunijem i Bredom Pitom, u aprilu počinju snimanje drame smeštene u sedamdesete, „A Serious Man" („Ozbiljan čovek"), u kome će igrati Džoelova supruga Fransis Mekdormand; Koenovi rade i na adaptaciji još jednog romana „The Yiddish Policemen’s Union" („Sindikat jevrejskih policajaca") Majkla Čabona. To je priča o drugoj strani istorije koja se odvija na Aljasci.
.jpg)
