Izvor: TvojPortal.com, 03.Dec.2011, 16:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Bes­pre­kor­na mu­zi­kal­nost

Izvor: dnevnik.rs
Pun re­per­to­ar­ski po­go­dak da svo­jim mla­dim čla­no­vi­ma pru­ži mo­guć­nost so­li­stič­kog ogle­da­nja, od­no­sno pri­li­ku da sta­nu pred or­ke­star i uz po­dr­šku ko­le­ga pri­ka­žu svo­je za­vid­ne in­ter­pre­ta­tiv­ne spo­sob­no­sti, uči­ni­lo je umet­nič­ko ru­ko­vod­stvo Be­o­grad­ske fil­har­mo­ni­je u ovoj se­zo­ni, po­ve­riv­ši ta­kvu de­li­kat­nu i od­go­vor­nu ulo­gu de­ve­to­ri­ci in­stru­men­ta­li­sta.


Novosađanka Milica Pašić kao solistkinja Beogradske filharmonije
 Pr­va od njih je i naj­mla­đa, har­fist­ki­nja Mi­li­ca Pa­šić, ne­ka­da­šnja uče­ni­ca no­vo­sad­ske Mu­zič­ke ško­le „Isi­dor Ba­jić“ u kla­si Želj­ke Spon­ze, svr­še­ni di­plo­mac i tre­nut­no post­di­plo­mac Fa­kul­te­ta mu­zič­ke umet­no­sti u Be­o­gra­du, „vla­sni­ca“ 21 na­gra­de na do­ma­ćim i me­đu­na­rod­nim tak­mi­če­nji­ma, i u sva­kom po­gle­du uz­o­ran mu­zi­čar. Čast da svi­ra s ugled­nom ne­mač­kom fla­u­tist­ki­njom Su­zan Bar­ner i pod vođ­stvom Mu­ha­i­ja Tan­ga, ak­tu­el­nog še­fa-di­ri­gen­ta na­šeg na­ci­o­nal­nog or­ke­stra, ona je za­slu­ži­la u pu­noj me­ri, a uka­za­no po­ve­re­nje oprav­da­la u pot­pu­no­sti. Od pr­vih to­no­va svog si­gur­nog na­stu­pa, kao jed­na od tu­ma­ča so­li­stič­ke par­ti­je u Mo­car­to­vom Kon­cer­tu za fla­u­tu, har­fu i or­ke­star u Ce-du­ru, Mi­li­ca Pa­šić je bes­pre­kor­no pri­ka­za­la svo­ju teh­nič­ku sprem­nost i iz­u­zet­nu mu­zi­kal­nost, ali i sa­svim iz­gra­đen stil, ple­ne­ći i po­ja­vom i ce­lo­kup­nim scen­skim dr­ža­njem. De­lo 22-go­di­šnjeg kom­po­zi­to­ra, po for­mi kon­cer­tant­na sim­fo­ni­ja, plod je po­rudž­bi­ne fran­cu­skog voj­vo­de od Gi­nea i nje­go­ve ćer­ke, po re­či­ma auto­ra iz­vr­snog fla­u­ti­ste, od­no­sno sjaj­ne har­fist­ki­nje, te je sto­ga i ostva­re­no kao „pri­mer naj­fi­ni­je fran­cu­ske sa­lon­ske mu­zi­ke“ u ko­jem se „dva ot­me­na in­stru­men­ta šar­mant­no nad­me­ću me­đu­sob­no i s or­ke­strom“.
Vi­so­ko usa­gla­šen udeo Su­zan Bar­ner i Mi­li­ce Pa­šić u tu­ma­če­nju Mo­car­to­ve ret­ke par­ti­tu­re, i to ne sa­mo po ra­ri­tet­no­sti kom­bi­na­ci­je vo­de­ćih in­stru­me­na­ta, ogle­dao se pr­ven­stve­no u urav­no­te­že­nom, ple­me­ni­to uob­li­če­nom ton­skom skla­du ve­ći­nom uni­so­nog me­lo­dij­skog to­ka, u ko­jem je le­po „za­o­kru­gljen“, to­plo obo­jen ton fla­u­te, „umno­žen“ spe­ci­fič­nim zvu­kom pre­ci­zno ar­ti­ku­li­sa­nog, je­din­stve­no ko­lo­ri­sa­nog ži­ča­nog in­stru­men­ta, bio ta­ko pri­rod­no i la­ko na­do­ve­zan. U tre­nu­ci­ma raz­dvo­je­nih, ina­če „pi­kant­no“, sko­ro be­to­ven­ski ak­cen­to­va­nih de­o­ni­ca (po­seb­no okvir­nih sta­vo­va), ka­da je pri­mat sta­vljen na na­iz­me­nič­no vo­đe­nje so­li­stič­kih li­ni­ja, pri če­mu je har­fa uglav­nom igra­la ulo­gu si­gur­nog ali i ete­rič­nog, ras­ko­šno ar­pe­đi­ra­nog pra­ti­o­ca, umet­ni­ce su ta­ko­đe pri­ka­za­le vr­hun­sku iz­vo­đač­ku for­mu, s kul­mi­na­ci­jom u ka­den­ca­ma sva­kog od tri sta­va.
Sa­rad­nja gu­da­ča ma­log or­ke­stra (s obo­a­ma i hor­na­ma), s ja­sno „punk­tu­a­li­zo­va­nim“ to­nom br­zih de­lo­va i za­o­blje­nom kan­ti­le­nom u  za so­li­ste „de­ko­ra­tiv­nom i sen­zu­al­nom“, ali i emo­tiv­ni­jem An­dan­ti­nu, bi­la je si­gur­na i „po­dr­ža­va­ju­ća“. Da je „dvo­stru­ki“ Mo­car­tov kon­cert in­spi­ri­sa­no i uzor­no pred­sta­vljen, sve­do­či­la je sr­dač­na re­ak­ci­ja pu­bli­ke, pa su umet­ni­ce do­da­le i je­dan br­zi i efekt­ni „En­trakt“ Ža­ka Ibe­ra.
U dru­gom de­lu ve­če­ri, a u go­di­ni obe­le­ža­va­nja sto go­di­na od smr­ti Gu­sta­va Ma­le­ra, Be­o­grad­ska fil­har­mo­ni­ja i Mu­hai Tang su sa­mo ne­de­lju da­na na­kon De­ve­te, iz­ve­li i Sim­fo­ni­ju broj 5 u cis-mo­lu, ovog ve­li­ka­na ka­sne ro­man­ti­ke. Već od zlo­slut­nog, upe­ča­tlji­vo od­svi­ra­nog „voj­nič­kog“ trub­nog sig­na­la u uvo­du „bun­tov­nog“ i mrač­nog, „bol­nim“ po­te­zi­ma obe­le­že­nog po­smrt­nog mar­ša, a po­tom si­lo­vi­tog, s ogrom­nom „že­sti­nom“ do­ne­tog dru­gog sta­va, bi­lo je ja­sno da će­mo pri­su­stvo­va­ti jed­nom uver­lji­vom, po­ne­se­nom, sa svim or­ke­star­skim i so­li­stič­kim po­ten­ci­ja­li­ma ka sna­žnom pa­to­su usme­re­nom pre­da­va­nju. A ono je u svim seg­men­ti­ma uz­bu­đi­va­lo i ne­ve­ro­vat­nom ener­gi­jom, i na­glim, ogrom­nim kon­ta­sti­ma, ve­li­kim uspo­ni­ma i em­fa­zom, gde su i ce­zu­re, i ra­zni „fak­to­ri iz­ne­na­đe­nja“ do­bi­ja­li na­ro­či­to, upra­vo sud­bin­sko zna­če­nje. Po­seb­no ube­dlji­vo de­lo­va­lo je tu­ma­če­nje Scher­za s gro­tesk­nim, ali i „beč­kim“, sko­ro ne­haj­nim val­cer­skim po­kre­tom pre­ki­nu­tim si­gur­nim, op­se­žnim so­li­stič­kim is­tu­pom „sto­je­će“ pr­ve, a za­tim i pri­dru­že­ne joj dru­ge hor­ne, pa i naj­po­pu­lar­ni­ji, či­ni­lo nam se, mno­go dra­ma­tič­ni­je do­ži­vljen i ton­ski „gu­šće“ ostva­ren no što smo na­vi­kli, če­tvr­ti stav Sim­fo­ni­je, ču­ve­ni Ada­gi­et­to, s eks­pre­siv­nom, „re­či­to“ pod­vu­če­nom par­ti­jom har­fe. Naj­zad, i bez pre­ki­da na­do­ve­zan fi­nal­ni Ron­do, pred­sta­vljen kao sjaj­na „sin­te­za“, od­no­sno „mon­ta­ža“ pa­sto­ral­nog, len­dler­sko-val­cer­skog i per­sli­fla­žnog, i još mno­gih dru­gih ras­po­lo­že­nja, kao kru­na gran­di­o­znog i maj­stor­skog „vi­đe­nja“ Ma­le­ro­ve buj­ne mu­zi­ke.
Ma­ri­ja Ada­mov

kulturaBeogradska filharmonijaklasična muzikahar­fist­ki­nja Mi­li­ca Pa­šić

Nastavak na TvojPortal.com...

Politika: Opet „ali“sre­ću kva­ri