Izvor: Politika, 04.Dec.2011, 01:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Opet „ali“sreću kvari
Jedno „ali“ se u poslednje vreme simptomatično useljavalo u izjave pojedinih evropskih državnika o Srbiji, pa se ponovo ispostavilo da Beograd važne poruke ne želi, ne ume ili zakasnelo čita.
Sećate se kako je pre Dejtona Slobodan Milošević na Zapadu bio hvaljen kao garant mir i bezbednosti na Balkanu. Potom je sledilo obavezno „ali“ s listom zahteva i očekivanja koje zemlja na čijem je čelu bio treba da ispuni.
Režim se u međuvremenu promenio, državu vodi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „najdemokratskija vlast“ od vremena promene 2000, no retorička matrica s tim „ali“ je opstala.
Čitava priča, uhh, ponovo se tiče Kosova. Evropljani znaju da pohvale Beograd za uspehe na putu tranzicije, ponekad i više nego što vlast zaslužuje. Ohrabruju posustali evropski entuzijazam Srba, pozdravljaju dosad postignuti napredak ka ispunjenju kriterijuma za status kandidata, odobravaju dijalog s Prištinom.
To je ona ista kocka šećera koju Milošević nije hteo da kusa, pa smo posle, zajedno s njim, svi bili bičevani.
Sadašnja vlast zahvalna je na liciderskim ponudama. Šef države uz medijske fanfare prisustvuje čak i aktiviranju neke američke investicije od milion dolara – što je 10. deo iole vrednije jahte nekog od vlastelina domaćeg biznisa.
Onda se u julu dogodilo šta se dogodilo, pa se aktiviralo novo „ali“. Srbija je posle letošnjeg zaoštravanja na Kosovu dospela u sasvim nezahvalan položaj. Hašim Tači je Srbiju uvukao u zamku iz koje ona ne zna kako da se izvuče.
Potom je Angela Merkel rekla šta je imala da kaže. Sve s onim „ali“ koje je vlast potiskivala očekujući srećni ishod. Zato danas samo sebe može da krivi – mada takvu ispovest ne očekujem.
Ako su barikade imale opravdanje jer su u julu bile prepreka agresivnosti Prištine, ima već četiri meseca da su to položaji protiv Kfora. Ohrabrujući ljude da nastave blokade, Beograd kao da nije primetio razliku na liniji fronta koji je nastajao.
Onda se približio datum kada će Evropska komisija procenjivati da li je učinjeno dovoljno za davanje kandidature Srbiji. Završnicu tog procesa obeležava dramatična eskalacija na severu Kosova koja mnogo šta – ne samo evropske ambicije – može da odnese dođavola.
Reagovao je predsednik Boris Tadić lično. Pozivom da uklone barikade, Srbima na severu je poručio da ih centrala ne zaboravlja, poput Srba južno od Ibra, koji se sve uspešnije saživljavaju s realnošću. Sve mi nekako liči na ono poznato „a sada se vratite se na svoje radne zadatke“.
Tadić je želeo da poruči da se politika Srbije ne vodi u Kosovskoj Mitrovici već u Beogradu, ne na barikadama već na Andrićevom vencu.
Lokalni srpski političari kažu da su zatečeni. Verujem im.
Beograd je Srbe iznad Ibra „diplomatski“ ohrabrivao da carinske prelaze zatrpavaju balvanima, potom da ih u okviru „radne obaveze“ danonoćno pune čvršćim materijalom – onda ih je pozvao da se povuku jer su „balvani odradili posao“.
Ima li tu konzistentne politike? Pošto nema, lokalni šefovi severnih kosovskih Srba – demagoški ili iskreno, svejedno – poručuju da oni ne mogu da pozovu narod da se povuče.
Neka dođe predsednik i objasni im. Tadić teško da sebi može da dozvoli da bude izviždan.
Propustio je, nije jedini, da severnim kosovskim Srbima objasni koje su prednosti života bez straha, mogućnosti da decu mirno odvedu u „Mek“, da ne strahuju da će im ćerke odvući u prostituciju a sinove pretvoriti u narko-kurire. To je, valjda, najvažnije statusno pitanje.
Trebalo je odavno govoriti o „radnoj obavezi“ borbe za kvalitet života, a ne za kvadraturu teritorije. Pošto je vreme propušteno, stvorena je atmosfera da su lideri kosovskih Srba „heroji“ koje Beograd sada „prodaje“ – sve zarad kandidature.
No, da ne cepidlačim. Tadić je uradio ono što je morao da uradi. Prihvatio je odgovornost. Pozvao ih je da se povuku s barikada. NATO kaže da je to dobro, ali – evo tog „ali“ ponovo – da reči treba pretvoriti u akciju.
Akciju? Koju akciju? Kako, kada oni kojima je poziv upućen ne žele da slušaju?
Postoji neko koga bi na severu Kosova Srbi sada pre poslušali nego šefa države: Tomislava Nikolića. Ali, lider naprednjaka propustio je priliku da tuče penal pošto mu je Tadić namestio loptu na belu tačku i uklonio golmana.
Trebalo je da kaže isto što i Tadić: da se srpski nacionalni interesi na Kosovu i Metohiji danas ne brane na barikadama, već dijalogom i budućim pregovorima o sistemskom rešavanju problema na severu Kosmeta.
Da se Nikolić setio da uputi ovakav apel, ne samo da bi razboritošću realiste pomogao Srbiji, već bi proknjižio i predizborne poene.
Mogao je da potvrdi koliko mu je Evropa prirasla za srce, kako kaže, kao i da pokaže da je pripravan da u smirenijem ambijentu traga za odgovorima na srpsko pitanje od „milijardu dolara“.
Ovako, otkrio je slabašni politički kapacitet u trenucima zaoštravanja predizborne borbe. Potvrdio je da mu je važnije da političkog rivala, Borisa, pritera uza zid, nego da dejstvuje u skladu sa svojim proklamovanim evropskim programom.
Nikolić nema odgovor, nema rešenje. Kaže da Srbima sa severa ne može da kaže „ni da ginu, ni da žive tamo, ni da pobegnu i ostave sve“.
Žao mi je, gospodo političari, što na to moram da vas podsećam, ali neko kosovskim Srbima nešto mora da kaže, da im ponudi budućnost. Na barikadama ili bez njih, u podeljenom ili nepodeljenom Kosovu, u Srbiji ili van nje…
Lider najjače opozicije tako se u prosvećenom patriotskom neznanju pridružio gomili ovdašnjih političara – od kojih nikada neće postati državnici – jer svaku priliku za strančarenje stavljaju iznad viših državnih interesa.
Gospodo, sakupljanje glasova ostavite za neki kasniji trenutak. Ovaj je suviše opasan i preti previše dalekosežnim posledicama da bi bio prepušten vašim igrarijama koje već izazivaju mučninu kod većine normalnih ljudi.
Iako sam i dalje ubeđen da vlast nema jasnu viziju rasplitanja kosovskog čvora, Tadićev preokret u iznudici je ipak dobrodošao. Bolje briga za živote nego za hektare. Bolje ikad nego nikad.
Sada ćemo, nadam se, saznati više o profilu ljudi s kosovskih barikada.
Koliki je deo iskrenih očajnika, mada nisam siguran ko je u sadašnjoj situaciji veći očajnik: oni u Kosovskoj Mitrovici ili ovi u Beogradu.
Koliko je onih koje je Beograd stimulisao – biće da je to blag izraz za manipulisanje – da ignorišu institucije u Prištini, da proklinju Ahtisarijev plan, da i ne znaju koja on prava predviđa Srbima i drugim nealbancima.
Koliko je raznorazne dverske i navijačke omladine organizovano sakupljeno na barikadama. Ko ih plaća? Ko plaća inženjeriju, pesak?
Kolika je realna snaga nekih tamošnjih političara koji imaju pravo da misle kako misle, ali nemaju pravo da odmetnički uzimaju Srbiju kao taoca?
Koliko je zagriženih koji su i oružjem spremni da brane dobijenu privilegiju života bez PDV-a, masovnog šverca ili trgovine drogom koja je severu Kosova dodelila naziv kriminogene zone.
Da zaključim povratkom na minula vremena i tada aktuelnu tezu „svi Srbi u jednoj državi“. Poznat je rezultat sulude grandomanije, koja je ignorisala okolni svet, takav kakav je.
Mnogi srpski lideri s KiM-a trebalo bi da oslušnu glas koji dolazi od ono malo preostalih Srba u Hrvatskoj: upozorenje, podsećanje, da je Srbima u Hrvatskoj nuđen plan Z-4, koji je predviđao mnogo više autonomije i prava nego što danas imaju Srbi u toj državi, ali su ga oni odbili.
Pametnom dosta. Nema više prostora za „ali“. Ko ne gleda unapred, ostane pozadi.
Boško Jakšić
objavljeno: 04.12.2011
