Izvor: Objava, 18.Feb.2020, 16:56   (ažurirano 02.Apr.2020.)

МИКЕЛАНЂЕЛО

Италијански сликар, вајар, архитект и песник Микеланђело Буонароти рођен је 6. марта 1475. године у Капрезеу. Године 1488. постао је најпре ученик фирентинског сликара Доменика Гирландаја. Вајарску обуку добио је 1489. године код Бертолда ди Ђованија. Микеланђело се образовао под утицајем тосканског вајара Донатела и грчке античке скулптуре у збирци Лоренца де Медичија. После пада Медичијевих (1496), одлази у Венецију, затим у Болоњу где проучава дело тосканског вајара Јакопа дела Кверче.

Његова најстарија слика јесте тондо (округла слика) "Света породица са Јованом" (1504). Са маниристички компликованим изокренутим фигурама (у облику фигура серпентината) и са драстичним моделирањем светлости и сенке Микеланђело је раскрстио са естетичким представама ренесансе. У конкуренцији са Леонардом да Винчијем начинио је 1504/05. скицу за "Битку код Кашине" за Велику већничку салу у Палато Векијо у Фиренци; али ни његова зидна слика није реализована. Његова најзначајнија дела из младости на пољу вајарства су "Пијета" у цркви Св. Петра у Риму (око 1500; овај мотив ће га заокупљати читавог живота) и "Давид" (1501-04), кога је урадио за катедралу у Фиренци а чији се оригинал данас налази у Академији у том истом граду. Код "Давида" се у великој мери угледао на скулпторе антике. Микеланђелове касније скулптуре показују све веће окретање од класичног идеала и указују на маниристичке, па чак и барокне тенденције.

Шешт огромних поруџбина заокупљају у следећих 60 година сву његову радну енергију. Године 1505. на позив папе Јулија II одлази у Рим да би за њега извео надгробни споменик. За ту сврху настали су "Мојсије" (1515/16.) и "Везани робови" (1513). Споменик на коме је Микеланђело с прекидима радио преко 30 година остао је незавршен, пошто су стално изнова искрсавале нове поруџбине. Тако је од 1508. до 1512. године морао против своје воље и такмичећи се са Рафаелом зидним сликама (фрескама) да украси свод Сикстинске капеле: у сложеном архитектонском оквиру појављују се у светлом колориту сцене из Постања између старозаветних пророка и античких сибила (као снажне каријатиде), младићи и пути (наги млади дечаци). У периоду 1534-41. на тамошњем олтарском зиду слика "Страшни суд", грандиозан комплекс унезверених тела у ковитлацу. Лик на свученој кожи "одраног" апостола Вартоломеја представља Микеланђелов аутопортрет.

Као градитељ био је пре свега планер и креатор нацрта, при чему је под његовим руководством тек мали број пројеката реализован. Од 1520. године обликовао је Микеланђело степениште библиотеке Лауренцијане у Фиренци, која већ садржи у себи основне идеје барокних степенишних простора. Од отприлике 1520. до 1534. бавио се (опет незавршеним) вајарским опремањем простора (надгробним споменицима, између осталог фигурама "Четири доба дана - Дан и Ноћ, Зора и Вече") гробне капеле Медичија, коју је он и пројектовао у цркви Св. Лоренца у Фиренци. Године 1538. планирао је преобликовање Капитола у Риму у први затворени тржни простор новога века. Године 1546. преузео је руковођење изградњом цркве Св. Петра, где је пре свега био задужен за конструкцију куполе, коју је започео Антонио да Сангало. Крајем 1540. године био је између осталог одговоран за изградњу палате Фарнезе у Риму. За папу из породице Фарнезе, Павла III насликао је 1542-50. у капели Паолина у Ватикану "Преобраћање Св. Павла" и "Распеће Св. Петра".

Још године 1532. настала је збирка Микеланђелових цртежа и песама, претежно љубавних у облику сонета, које је посветио римском племићу Томазу Кавалиерију и римској песникињи Виторији Колони. Оне пружају често потресан увид у Микеланђела-човека обележеног све већом усамљеношћу.

Недостижна по оригиналности и снаги замисли, Микеланђелова дела задивљују својом разноликошћу исто колико и величанственошћу. Поклоник антике, врстан познавалац анатомије човека, његово виђење људских облика дало је једну нову гипкост, нову снагу и дубоку тугу - и све то изражено са поетиком сатвореном од борбе духа и материје.

Умро је у Риму 18. фебруара 1564. године.