Izvor: Vostok.rs, 23.Apr.2016, 15:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život i priključenija kraljevog bibliotekara
Autor: Nemanja Baćković
Ilustrator: Zoran N. Đorđević
Zabavnik
Kraj septembra i početak oktobra 1915. godine. Ka jugu se povlače kralj, ministri i savetnici, gotovo cela državna uprava. Suočeni sa slomom države, u Narodnoj biblioteci u sanduke pakuju rukopise, inkunabule, sve zbirke koje predstavljaju vrednost. Tada se u Kruševcu našao Dobrosav Ružić, prijatelj Petra I Karađorđevića i nekadašnji dvorski bibliotekar. U Topoli je od kralja lično dobio dva drvena sanduka puna hartija, uglavnom spisa iz dvorske arhive. Kako nije bilo vremena da se to odmah pregleda, Ružić je sanduke poneo sa sobom, u Kruševac, s tim da ih kasnije preda Narodnoj banci. Stigao je da ih otvori tek 5. oktobra.
Prelistavao je hartije iz sanduka, uobičajene za dvorsku arhivu, i u njima ničeg preterano značajnog. Odložio je sanduke dok ne nađe način da ih isporuči banci. Za početak je, prvo, trebalo da sazna gde je Narodna banka, što je bio podatak koji se menjao na svakih nekoliko sati. U Kruševcu je proveo narednih nekoliko dana. Neprijatelj se približavao gradu. Dve nedelje posle prvog preturanja po arhivi, neki đavo nije mu dao mira. Izvukao je sanduke i ponovo počeo da ih pregleda. Zaustavio se na nečemu za šta je u prvi mah mislio da je obično jevanđelje pisano za bogoslužbene potrebe u vreme kneza Miloša.
Ornamenti Gligorija dijaka
Dve nedelje ranije, ti mastilom paginirani listovi jednostavno su mu prošli kroz ruke. Pogledao ih je i odložio. Nekada ih je negde video, ali na to nije obraćao pažnju. Sada je prepoznao ornamente pisara Gligorija dijaka. I inicijale. Inicijale jevanđelistara pisanog za humskog kneza Miroslava, 1185. godine. Onog koje je kralj Aleksandar Obrenović 1896. godine dobio od bratstva manastira Hilandar. Knjiga je čuvana na dvoru, sve do one majske noći 1903. godine, kad je zatrta dinastija Obrenovića. Usput, zaverenici su pokrali sve što su mogli, dvorsku arhivu i biblioteku raskupusali i razbacali. Tada se izgubio trag i „Miroslavljevom jevanđelju”.
Smatralo se da je ukradeno i odneto u inostranstvo, što je bilo i logično, budući da su se vrednosti iz dvora godinama posle prevrata pojavljivale na aukcijama širom Evrope. Ako slučajno i nije završilo kod nekog stranog kolekcionara, kod ovdašnjeg svakako jeste. Sumnjalo se na Andru Gavrilovića, istoričara i poznatog bibliofila. A sada je „Jevanđelje” bilo u rukama Dobre Ružića. Sutradan, s knjigom pod rukom, a u pratnji kćerke Vide, odlazi u zgradu u kojoj je bilo privremeno sedište Vrhovne komande, gde regentu Aleksandru Karađorđeviću predaje „Miroslavljevo jevanđelje”. Uz pismo u kome je opisao nalaženje knjige. A ko je bio Dobrosav M. Ružić?
Školovanje uz ratovanje
Rođen je 1. jula 1854. godine u Čačku, u vreme stolovanja kneza Aleksandra Karađorđevića. Taj podatak je važan kada se zna da je u porodici Ružić brižljivo negovan kult dinastije Karađorđević. Otac Miloš, učitelj, seljaka se službom po Srbiji, pa tako i Dobra. Sećao se kasnije da je kao đačić gledao predaju gradova knezu Mihailu 1867. godine, posmatrao uparađenu srpsku i tursku vojsku, slušao čitanje fermana, video kneza kako na belcu jaše u grad...
Nastavak gimnazijskog školovanja u Novom Sadu mladog Dobru doveo je u dodir sa socijalističkim zamislima. Piše satirične tekstove, objavljuje u „Vragolanu”, izlazi mu i pesma o gladi siromašnih, sve sa akrostihom „Magarci smo mi”.
Na premijeri drame Jovana Subotića „Krst i kruna” gimnazisti su zviždali iz sve snage. Nezgoda je bila što je Subotić bio i predsednik Patronata novosadskih gimnazija, pa su „zviždači” izleteli iz gimnazije. Među njima i Dobrosav, razume se. Napušta Novi Sad i dolazi u Gornji Milanovac, gde mu službuje otac. Tu pauzira godinu dana, ali čita knjige iz prirodnih nauka, da bi nastavio školovanje u Cirihu.
Učiteljska ušteđevina omogućila mu je taj put. Školovao se o svom „ruvu i kruvu”, ništa od državne stipendije, ma koliko da se otac zalagao. U Cirihu je zatekao veliku srpsku đačku koloniju. Bila je tu Draga Ljočić, kasnije prva žena lekar u Srbiji, Mita Rakić, književnik i otac pesnika Milana Rakića, Lazar Paču, tada student medicine kasnije i novinar i pisac Pera Todorović i mnogi drugi. Studije nastavlja u Minhenu, a 1877. godine je u Jeni, gde sluša predavanja slavnog Ernsta Hekela (1834–1919). Darvinista, profesor je ostavio veliki utisak na Dobru. Čitao je pristigle knjige za Hekela, referisao mu ako ima nešto vredno, a vrhunac je valjda bio kad su slavili Darvinov rođendan nazdravljajući, i završili slanjem depeše-čestitke slavljeniku.
Miran život nije potrajao. Otadžbina je zvala, spremao se rat protiv Turske. Srpski studenti pozvani su da se vrate i pomognu. Među njima i Ružić. Kako nije imao novca za put, obratio se nepriznatom nasledniku kneza Mihaila, Velimiru Teodoroviću, poznatom dobrotvoru. Rat je proveo u Vojnom sanitetu moravsko-timočke vojske. Bolest ga je omela da služi u Drugom srpsko-turskom ratu (1877–1878), a posle oporavka vratio se u Nemačku, da studije privede kraju. Počeo je i doktorsku tezu, ali su ga novčane (ne)prilike naterale na povratak u Srbiju. I to pravo u Užice, za predavača u realci.
Šamar do Beograda
U to vreme Užice je bilo poznato kao „srpski Sibir”. Službenici su uglavnom bili Užičani, a ako bi bio neki sa strane, tamo je završio po kazni. Pisac Milutin Uskoković takve je prozvao „prognanici”. Ipak, Dobra stalno piše. Šalje satirične dopise i objavljuje naučne članke. Prvi put oženio se 1883. godine, Dragom, kćerkom pomoćnika užičkog načelstva. Kum mu je bio Nikola Pašić, stari svat Boža Janković (docnije đeneral), a dever Andra Nikolić (potonji ministar prosvete). Radikalska svadba, nema šta. Dobra je premešten u kragujevačku gimnaziju, a supruga mu se, u poseti, prehladila i razbolela. Umrla je 1890. godine. Udovac s dvoje dece ubrzo upoznaje Olgu, udovicu bogatog užičkog trgovca Damjana Orlovića. Venčali su se 1893. godine u Užicu.
Od početka službovanja u Užicu pridružio se radikalskoj opoziciji. I to pošto ga je načelnik zvao i rekao mu da mora da glasa za liberale, pošto je državni službenik. I tako je Dobra postao ljuti radikal, opozicionar. U mesnom listu „Zlatibor”, prirodno radikalskom, pošto je Užice bilo poznato kao protivdinastička varoš, objavio je tekst „Katihizis za srpski narod”. To je bio kraći nacionalni program, s tvrdnjom da je Austrija najveći neprijatelj Srbije, dok je jedini pouzdan prijatelj velika i moćna Rusija. Pisac je odmah u Austriji označen kao neprijatelj monarhije, list je zabranjen u Bosni, a on se našao pod prismotrom i u Srbiji.
U Užicu je tada bio i predstavnik duvanskog monopola u „stranskim” rukama. Kad je tekst izašao, javno je kazao da Austrija treba da dođe u Srbiju i da zavede red. Ružić je čuo za to i rešio da ga potraži. Našli su ga na pijaci, Dobra i filozof Boža Knežević. Kad je duvandžija potvrdio svoje reči, Ružić mu je zveknuo takvu šamarčinu da se čulo na celoj pijaci, a Knežević ga onda gurnuo u neko šiblje. Ko zna kako bi se završilo da seljaci nisu obuzdali fine i mirne profesore. Šamar je odjeknuo do Beograda, pa je Ružić premešten u Kragujevac. Ipak, brzo se vraća u Užice. Doduše, preko Zaječara, gde je bio direktor gimnazije.
PORODICA
U braku s Dragom Dobrosav je imao troje dece: Ljubišu (1883), koji je rano umro, Anku (1885), utopila se u Jonskom moru, i Miloša (1888). Miloš je radio u užičkoj tkačkoj radionici, pa potom u „Simensu” u Beču. Napustio je posao, stupio u mornaricu i oplovio svet. Umro je u Argentini 1936. godine.
U drugom braku, sa Olgom, prvo je rođena Vida (1893). Na studijama je upoznala Miloša Crnjanskog, za koga se i udala. Do kraja života (1978), ostala je njegov dobri anđeo. Sin Jovan (1898) bio je sportista, sportski funkcioner i pravnik. Igrao je fudbal, i zbog siline šuta postao poznat kao „topovsko đule”. Bio je prvi srpski fudbalski reprezentativac- olimpijac, na igrama u Anversu 1920. godine. Miloš Crnjanski je preko njega održavao vezu sa „Književnim novinama” u Beogradu, tokom emigracije. Drugi sin, Dragoslav, rođen je 1901. godine. Pohađao je Tehničku visoku školu u Šarlotenburgu. Po povratku iz izbeglištva, Crnjanski ga je ovlastio da u njegovo ime pregovara s izdavačima. Umro je 1989. godine. Kćerke Milena (1903) i Zagorka (1904) bile su pionirke hazene, preteče rukometa. Ovu igru u Srbiju je doneo njihov brat Jovan. Milena je umrla 1973. godine, a Zagorka 1992. godine.
U maju 1892. godine uputio se prema Crnoj Gori. Da ga ne uhapse negde usput, razglasio je da ide kao turista. Na Cetinje stiže posle deset dana, upoznaje kneza Nikolu, a sreće se i sa knezom Petrom Karađorđevićem, njegovim zetom. Doduše, stalno je pod prismotrom vojvode Gavra Vukovića koji po kneževoj naredbi Petra i Dobru ni na sekund ne ostavlja same.
Po povratku u Srbiju čeka ga optuženička klupa za učešće u takozvanoj Čebinčevoj aferi. Radikali su optuženi za pripremu prevrata, a među prvim okrivljenima bila je i trojka iz Užica – profesor, štampar i pop. Dobra Ružić, Lazar Trišić i prota Milan Đurić. Najopasniji je, jakako, profesor. Em je išao u Crnu Goru, tamo se domunđavao s Karađorđevićem, em je u pismima pominjao neko oružje i borbu. Presuda: dve godine robije. U beogradskom zatvoru brzo poboljeva, pa žena preko Jovana Žujovića, profesora Velike škole i prijatelja Obrenovića, moli kraljicu Nataliju za pomilovanje. Dobio ga je, kao gest dobre volje nove naprednjačke vlade 1895. godine.
Brbljivog i ratobornog profesora opet premeštaju. Sada u Valjevo, ali ga ubrzo otpuštaju, zbog neposlušnosti dinastiji. Ubrzo se dogodio i Ivanjdanski atentat na Milana Obrenovića. I opet hapšenje radikala koji su na kralja digli ruku i jezik. Naravno, pored Pašića i dežurni krivci: Dobra i prota Đurić. I ponovo, dve godine za Dobru. Najpre Kragujevac, pa Kladovo, da bi završio u požarevačkom zatvoru. Čak mu je i žena završila u kućnom pritvoru. Zbog najave venčanja kralja Aleksandra i Drage Mašin Dobra je pomilovan. U Beogradu je masa dočekala tek oslobođene radikale.
Ružić je upućen na rad u Narodnu biblioteku, a 1901. godine postaje i senator. Iako je živeo u Beogradu, izabrali su ga iz užičkog okruga. Kao najmlađi senator, obavljao je sekretarsku dužnost. I tako je dočekao Majski prevrat.
Po sopstvenom svedočenju, 29. maja 1903. godine pohodili su ga poručnici Milivoje Čađević i Jevrem Damajnović. Oko 11 uveče došao je i kapetan Dobrivoje Lazarević. Svi Dobrini bivši učenici. Počeli su da navaljuju da idu u Oficirsku kasinu, što je Dobra odbio. A to je bilo mesto sa koga su Apis i drugovi krenuli u dvor. Uglavnom, Dobra tvrdi da je legao da spava i da nije imao pojma o zaveri. Već sutradan se našao među onima koji su se pitali šta i kako dalje. Ubrzo se našao u deputaciji koja je krenula u Švajcarsku da Petra Karađorđevića pozove u otadžbinu i preuzme presto. Pre svih, Dobra je budućem kralju poslao telegram. A onda se spremio na put.
Krenuli su vozom ka Beču. Tamo su ih pozdravili srpski studenti, a Dobra je primetio da pojedini deputati niti šta jedu, niti piju. Kada je objavljeno da sve plaća budući kralj, nisu mogli da ih odvoje od stolova. U Ženevi ih je dočekao Petar. Predali su mu odluku Narodne skupštine i pozvali ga da dođe i vodi zemlju. Na kasnijem krunisanju, u Beogradu, Dobra čudom nije mogao da se načudi. Mnogi, oduvek poznati kao pristalice Obrenovića, gurali su se u okolinu novog kralja. Ili makar nove vlade. Da se odmah vidi da na njih može da se računa.
Prespavao prevrat?
Ružić je imenovan za ministra prosvete. Na tom položaju ostao je kratko, da bi postao državni savetnik. Zbog bliskosti s kraljem zvali su ga dvorskim savetnikom. I to je u suštini i bio. Često je sa kraljem pratio sednice skupštine preko postavljenog fonografa. Smirivao je silne zavere, pa je tako odjurio u Užice za Apisom, Ljubom Vulovićem i Čedom Popovićem, kad je samo posumnjao da oni tamo nešto mute.
Još pre nego što je postao ministar, pa savetnik, postao je bibliotekar Dvorske biblioteke. Imao je da popiše i sredi knjige i razne spise koji su bili u jadnom stanju posle divljanja oficira u noći prevrata. I taj zadatak uspešno je izvršio. I još pridodao ličnu biblioteku novog kralja. Sve pod konac.
Kralj Petar ubrzo je počeo da razmišlja o podizanju zadužbine. Odabrao je Oplenac, a za poverenika u odboru za izgradnju bira Dobrosava Dobru Ružića. Gradnja počinje u maju 1910. godine, a crkvu gradi isključivo domaća ruka, od kraljevog novca. Dobra, kao poverenik, po starom običaju u temelje ubacuje poveći komad oplenačkog mermera. Pored toga, svakodnevno je na gradilištu, nadzire radove. U septembru 1912. godine crkva je spremna za osvećenje. Sprema se i prenos Karađorđevih kostiju. Veliku planiranu svečanost omeo je Prvi balkanski rat. Ipak, ključeve crkve kralju Petru predaje Dobra Ružić.
Posle rata, Dobra ukazuje kralju na teško stanje u novim oblastima. Zateknute muslimane pojedini oficiri i vojnici maltretiraju, i time samo stvaraju omrazu prema novoj vlasti. Neki novi činovnici čak prisilno nagone muslimane da se krste. A Dobra ubeđuje kralja da tome stane na put i obuzda pobednike.
Paketi za logoraša
I Drugi balkanski rat proveo je uz svog kralja i prijatelja, a novi se tek kuvao. Onaj najveći. Na Oplencu je, s Petrom, sve do odlaska u Kruševac, i onog otkrića, s početka teksta. Ne povlači se sa vojskom i vladom, nego ostaje s porodicom u Kruševcu. Opisuje opšte rasulo, narod koji pljačka zajedno s vojskom, teskobu pred ulazak neprijatelja. A ovi, čim su ušli u grad, hapse Dobru, kao nepouzdanog elementa. Njegova Olga nekako uspeva da ga izvuče, ali ne zadugo. Opet ga hapse, posle pobune protiv okupatora u okolini Brusa. Izgleda da je neko dojavio ko je i šta je (bio). Sproveden je u Beograd, a odatle u pakao nežiderskog logora u Mađarskoj. Tamo će provesti narednih 18 meseci, a ubrzo će mu se pridružiti i žena Olga, opet po nečijoj dojavi. Ona će tamo provesti osam meseci. Decu im paze tetke, a kralj Petar ne zaboravlja prijatelja.
Preko ko zna kojih veza, Dobra dobija pakete. U svakom se nalazila presovana ruža, a on nikada nije saznao ko je to uredno ubacivao. Pokušavaju da ga oslobode, da ga razmene, ali ništa ne uspeva. Tek krajem juna 1918. godine uprava logora oslobađa Dobrosava Ružića, i to zbog bolesti. Vraća se u Kruševac i saznaje za sudbinu mnogih prijatelja. Nestali su u vihoru rata. Kći Anka, iz prvog braka, utopila se na lađi, zajedno sa dvoje dece i pesnikom Vladislavom Petkovićem Disom, 16. maja 1917. godine. Sve to ga je slomilo.
Ipak, dočekao je da vidi kako neprijatelj u žurbi napušta Kruševac. I tek kada je poslednjem Austrijancu video leđa, izdahnuo je, 13. oktobra 1918. godine. Sahranjen je na kruševačkom groblju, a kasnije prenet na beogradsko Novo groblje, gde i danas počiva, u porodičnoj grobnici.
Godine 2014. izašla je knjiga Slobodana Radovića „Kraljev bibliotekar”, izdanje Gradske biblioteke „Vladislav Petković Dis” iz Čačka, koja je poslužila kao izvor za ovaj tekst.
Autor: Nemanja Baćković
Ilustrator: Zoran N. Đorđević
Zabavnik
.jpg)
