Izvor: RTS, 15.Avg.2015, 20:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dobrovoljni čuvar pružnog prelaza
Goran Vidić iz Čitluka kod Kruševca ima 50 godina i ne može da govori. Uprkos tome, svakog dana sa železničarskom uniformom i kapom reguliše saobraćaj na neobezbeđenom pružnom prelazu. Dobrovoljno, stoprocentno pouzadano i potpuno besplatno. Na tome su mu zahvalni ne samo vozači i mašinovođe, nego i svi Čitlučani.
Na pružnim prelazima u Srbiji u proseku se godišnje dogodi pedesetak nesreća. >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << Tri četvrtine od toga je na drumsko-železničkim raskrsnicama bez rampe i svetlosne signalizacije. Takav je i prelaz u Čitluku kod Kruševca, gde je, zahvaljujući Goranu Vidiću, bezbednost gotovo stoprocentna.
Dobrovoljnim radom Goran je stekao poverenje više od 5.000 ljudi tog mesta. U devet časova pre podne, 40 minuta pre prolaska voza, ovaj pedesetogodišnjak oblači uniformu i izlazi na pružni prelaz ispred svoje kuće, kako bi obavio dužnost dobrovoljnog saobraćajca.
Ne može da govori, ali vešto sa vozačima komunicira zastavicom, koju su mu iz voza bacile mašinovođe. Goranova majka Stana kaže da su posle toga izbacili još dve kape, a na kraju mu poslali "sve komplet", celo železničarsko odelo.
Od pre dve godine, otkada ponovo saobraća voz na relaciji Jagodina–Stalać–Kraljevo, Goran je na neki način postao neprelazna rampa za sve neoprezne vozače.
"Goran je pravi dasa i dobar drug. Svakog pozdravlja i najviše brine o ovom narodu ovde, pošto nemamo prelaza", kaže Goranov prijatelj Vojkan Živković.
"Da se naježiš kada vidiš njega tu. Opeklo sunce, kiša, on je tu skoro u svakom trenutku i uvek tačno znaš da je vreme prolaska voza", kaže Zorica Knežević.
Milan Knežević kaže da vozači nisu nervozni kada ih Goran zaustavi mahom. Neki čak i ne vide šta su mogli da urade dok ne spaze Gorana.
A pre nego što se Goran posvetio plemenitoj misiji, vozačima se često dešavalo da železničke šine primete tek kada se nađu na njima ili ih prođu, jer pružni prelaz od regionalnog puta Kruševac–Kraljevo deli tek desetak metara druma.
"Koliko ja znam, pet, šest ljudi je poginulo. Mnogo udesa se dešavalo. Baš je naš komšija 'odnesen' odavde. Teretni voz ga je vukao 100 metara", govori Mira Gavrilović iz sela Čitluka.
Kada se desi da voz kasni, Goranu društvo prave komšije – nekad i uz pesmu.
Nakon što jedan voz bezbedno prođe, Goran se na nekoliko sati vraća kući da odmori. I tako svakodnevno, čak i vikendom i praznikom, četiri puta dnevno.
