Izvor: Danas, 02.Mar.2016, 14:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sada ima više biznisa nego kvaliteta
- Posle izložbe "Radmila Bakočević - nezaboravna Norma" u Muzeju Narodnog pozorišta, na velikoj sceni ove umetničke kuće sinoć je održan koncert "Profesorki od srca" na kome su pevali uglavnom nekadašnji beogradski studenti čuvenog soprana. Time je počelo obeležavanje 60 godina umetničke karijere i četiri decenije pedagoškog rada primadone Radmile Bakočević u okviru koje se planiraju koncerti i u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu... Posle bogate pevačke i pedagoške karijere, rada >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << u Operskom studiju NP "Borislav Popović", Radmila Bakočević u razgovoru za Danas kaže da "sad godine čita zdesna nalevo i da će u "38." nastaviti da radi doktorate, jer voli da se druži sa mladim svetom".
* Zašto je "Norma" tako posebna u Vašoj karijeri? I za jubilarni koncert izabrali ste ariju iz ove Belinijeve opere.
- Snimak su, kao i naslov koncerta, verovatno odbrali moji studenti. Ja sam sve prepustila mladima. Direktor Muzeja NP Dragan Stevović je uradio ogroman posao oko izložbe, a i sada. Naravno uz podršku Direkcije i upravnika Dejana Savića. Ja sam samo rekla imena svojih studenata. Odlučila sam se za studente koji su kod mene završili i osnovne studije i magistraturu. Što se tiče Norme, muzikolozi koji se bave isključivo Belinijevom muzikom, tvrde da sam ja, od kad je "Norma" napisana, pevala najveći broj predstava. Norma ima veliki raspon i vrlo je opasna. Ja sam kroz donji registar išla potencirajući tekst. Savladala sam je isključivo zahvaljujući maestru Mladenu Jaguštu, sa kojim sam debitovala Normu u Ankari, u isto vreme kad je ova predstava bila na sceni Beogradske opere.
* Osim talenta, rada i podrške porodice, šta je potrebno za vrhunsku karijeru?
- Dobar pedagog. Ja sam došla u Beograd posle Učiteljske škole, iako je moja cela generacija dekretom bila poslana u Sandžak, gde je bila najniža stopa pismenosti. Ja sam dobila Tutin u tada titovoužičkoj oblasti, ali su me oslobodili i vraćanja stipendije i dekreta da bih mogla da dođem na prijemi ispit na Akademiji u Beogradu. U Učiteljskoj školi nismo morali da sviramo neki muzički instrument, kao predratne generacije, ali smo imali profesora Jovaševića koji nas je nije opterećivao s muzičkom teorijom i zahvaljujući kome smo svakog meseca imali koncert najeminentnijih umetnika - instrumentalnih, vokalnih i baletskih u Užicu. On bi nas do koncerta pripremao tako što je govorio osnovne stvari o kompozitorima, čija ćemo dela čuti i biografiju umetnika koji će ta dela izvoditi. Tako je i moja generacija Učiteljske škole kad je otišla u Sandžak okupljala seosku omladinu i edukovala ih - stvarali su kulturno-umetnička društva. Kasnije kad je Beogradska opera putovala po Srbiji, mi smo najbrojniju i najbolju publiku imali upravo u Sandžaku.
Još dok sam bila treća godina Učiteljske škole, naš poznati profesor Vasiljević me je čuo kako pevam i ocenio da imam prirodno impostiran glas - prirodno rešene tehničke probleme pri pevanju, što se godinama uči, savlada ili ne savlada. Kad sam 1959. na velikom jugoslovenskom festivalu omladinskih kulturnih društava dobila prvu nagradu, članovi komisije su mi rekli da treba da se bavim muzikom i pozvali me da dođem u Beograd da završim četvrtu godinu Učiteljske škole i da se muzički opismenim. To nije dolazilo u obzir, jer se moj tata s tim nije slagao. Međutim kad sam oslobođena vraćanja stipendije i dekreta, došla sam na prijemni u Beograd, od kog sam gotovo odustala kad sam čula druge kandidate. Na nagovor mog prijatelja i Užičanina Aleksandra Veselinića, ipak sam se vratila u ispitnu salu i opredelila za profesora Nikolu Cvejića. To je bila moja velika sreća, jer je moj profesor bio izuzetan - možda je u istoriji pedagogije dao najviše pevača, negde dvadesetak. On je tada rekao našem velikom dirigentu i kompozitoru Krešimiru Baranoviću: "Došla je mala s pletenicama iz Čačka, ja samo tu da ništa ne pokvarim, moram da vodim računa da je usmeravam".
* Da li se slažete sa ocenama koje su se čule na predstavljanju monografije o Živanu Saramandiću da danas nema više velikih pevača koji pevaju raznovrstan i širok repertoar, jer se mladi operski pevači drže usko specijalizovanog faha?
- To na neki način nije prava slika. Moramo biti iskreni, moja generacija je na raspolaganaju imala 10 operskih kuća u bivšoj Jugoslaviji. Ova generacija koja sada drži Beogradsku operu imala je dva hendikepa. Počela je da se bavi profesijom kad su Srbiji uvedene sankcije i kad je bilo teškoća sa vizama, a kad se stanje unormalilo ostale su im samo dve operske kuće - u Novom Sadu i Beogradu. A i te dve kuće možda bi daleko bolje funkcionisale, kada bi materijalno bolje stajale. Ovako imaju sužen repertoar. Mi smo takođe ušli u kuću koja je imala tri ansambla, ali smo imali više predstava - pevali smo i nedeljom. Na sreću, mladi talentovani dramski glumci imaju daleko veće mogućnosti - koliko samo ima pozorišta u Beogradu, a tu su film i televizija, tako da su u boljem položaju. Muzika je prestala da bude zastupljena na našim ekranima, dok smo svi mi kao mladi pevači imali mogućnosti da snimamo, da nas publika upoznaje. Profesor Skovran, naš poznati harmonikaš Duško Radetić i ja smo išli po fabričkim halama. Profesor je govorio o muzici, objašnjavao, a ja sam koncerte u pratnji harmonike počinjala od naše narodne pesme, pa polako išla u napolitansku pesmu i onda i na operske arije. To je bilo apsolutno ravnopravno primano, a sad kao da vokalna umetnost nikog ne zanima. Profesija vokalnog umetnika je, po mom mišljenju, najteža jer je živi instrument u pitanju i nikad ne znate, ma koliko se spremali, kako će reagovati.
* Šta učiniti da se publika muzički opismeni?
- O publici ne mogu da govorim, jer ne idem često u pozorište. Međutim kad god sam bila na predstavama, publike je uvek bilo i oduševljeno je prihvatala pevače. Možda je drugačiji kriterijum. Kad god mogu, ja odem u Beč, Rim, Budimpeštu..., bila sam u Bernu kad je pevala Nataša Jović, svuda više to nije kao u naše vreme. Ali, to ne govori ništa loše o mladim ljudima, nego o tretmanu - sada je više biznisa, nego kvaliteta. Mali broj teatara je zaista zadržao nivo od ranije.
* Dirigente, posle kompozitora, smatrate najvažnijim ljudima u operi. Da li je Beogradska opera zadržala dirigentski nivo kakav je bio u njeno zlatno doba?
- Kao što imamo mladih pevača, tako imamo i izuzetno talentovane mlade dirigente. Ali, ne znam šta je tu u pitanju i ne mogu mnogo da zalazim u to, jer onda budem neraspoložena. Ne želim nikog da povredim, ali činjenica je da je recimo vrhunski dirigent Krešimir Baranović, koji je, kad sam ja došla u pozorište, bio gospodin u godinama, znao da, kao i Lovro Matačić, sve izvuče iz vas. Kad su se sa Oskarom Danonom spremale premijere toliko se radilo da smo govorili: "Suva hrana tri meseca". Sa nama mladim pevačima radio je i Bogdan Babić, koji nije vodio računa o svom vremenu. Ja sam od njega naučila kako se peva legato. On je, kao i Dušan Miladinović i Krešimir Baranović sve predstave sam radio. Oskar Danon je bio direktor, pa je njegove predstave pripremao Zdenko Marasović, naš vrhunski pijanista. Ja sam s njim puno radila, mnogo sam koncerata sa njim pevala i po svetu. Mislim da mladi pevači greše što ne pevaju malo više lida, mada je pitanje gde i ko im daje prostor za to. Lid, kamerna muzika, oratorijska muzika, to je nega vokalne tehnike. Ja sam pevala možda više od dve hiljade predstava, nešto manje koncerata po celom svetu. Ne znam šta nisam pevala. Lid jako mnogo pomaže.
* Kako se održava kvalitet na tolikim koncertima i predstavama?
- Mora da se vežba svakog dana. Moj profesor Cvejić napisao je knjigu "Nijedan dan bez pevanja". Ono u čemu greše mladi je što idu u bife da se relaksiraju. Ja sam išla kući. Bilo mi je opterećenje što sam u inostranstvu morala da idem na prijeme koje su priređivale naše ambasade, jer sam uglavnom imala premijere. Jedino sam u Beču pevala 14 godina a da nisam imala premijeru. Predlog za jednu premijeru morala sam da odbijem, jer sam bila u drugom stanju. Posle sam čekala 10 godina da se ponovo vratim u Beč. Bila sam i dosta obazriva - nisam hrlila u repertoar, niti prihvatala sve što mi se ponudi. Ali, pravila sam i greške. Posle Norme i Toske u Skali Klaudio Abado mi je ponudio Turandot. Ja sam odbila. Međutim, slušajući druge pevačice koje su to pevale, videla sam da su imale napor sa tom predstavom. To mi nije dalo mira i kad sam se vratila u Beograd probala sam i sama da pevam. Videla sam da to meni nije ništa, da me ne zamara i te iste jeseni ja sam u Bregencu na otvorenom - u jezeru je bila postavljena scena, voda, pa publika, pevala Turandot bez ikakvog problema. Pevala sam je i u Gracu, gde mi je budući direktor bečke Štac opere preneo kompliment jednog kolege koji se čudio kako su tako mladoj devojci dozvolili da peva Turandot. Ja sam tada već bila u godinama, preko 50. Rekla sam da me ovako mršavu scena voli i da na sceni izgledam mlađe nego što imam godina, a da je za mene je kompliment to što u mojim godinama moj glas zvuči kao da sam mlada.
* Kad pogledate unazad šta Vam se čini najbitnijim u ovako dugoj i bogatoj karijeri?
- Najbitnije je to što sam sačuvala porodicu. Svo slobodno vreme, kad nisam bila na putu, ja sam uglavnom posvetila porodici. I srećna sam zbog toga. Naravno da to ne bi bilo moguće bez iskrene podrške, pre svega, mog supruga i porodice. Mislim da sam uvek imala divan odnos sa svim kolegama i ovim ovde, a i sa ovima u svetu - bila sam korektna prema svojim partnerima i dobila adekvatan odgovor.
Bez privilegija
* Često ističete da ste ponosni zbog toga što ste sve postigli sami, zahvaljujući glasu, kvalitetu i radu, bez pomoći partije, čak je Vaša roditeljska porodica pripadala drugačijoj političkoj opciji. Kako ste posle došli u situaciju da Vašu opersku karijeru dovode u vezu sa Vašim suprugom, čak se pričalo da su zbog Vas karijere nekih vaših koleginica skrajnute?
- Moja porodica je bila višepartijska, ali smo od tate naučili da svako ima pravo na svoje mišljenje i opredeljenje - ne biramo ljude ni po veri, ni po ideološkoj pripadnosti, nego po njegovim ljudskim kvalitetima. Zna se da je moj suprug Aleksandar Bakočević bio profesionalni političar, ali ne znam kako je uopšte mogao da mi napravi ugovore u Frankovoj Španiji, Salazarevoj Portugaliji i u SAD? On je u jednom trenutku trebao da bude upravnik NP, kad su penzionisani Eli Finci i Milan Bogdanović. Rekao je: "Ja ću to prihvatiti kao zadatak, ali ću najpre dati otkaz mojoj supruzi, jer hoću na miru da radim, a vi procenite da li vam je potrebnija ona kao umetnik ili ja kao upravnik." Postao je upravnik Beogradskog dramskog pozorišta. Naša ćerka Margareta, doktor španske književnosti, sada ima 55 godina i još je na birou rada. Tamo gde je slala molbe uvek su tražili uslugu od mog muža. Pošto nije prihvatio, nije ni ona bila prihvaćena. S druge strane, Beogradska opera je tad gostovala po svetu i svi su pevali. Ni Breda Kalef, ni Milka Stojanović, ni ja nismo pravile audicije, jer su nas čuli u predstavama. Ja sam svoje najveće uloge pevala najpre u inostranstvu, pa onda u Beogradu. "Trubadura" sam prvo pevala u Koventgardenu, u San Francisku, Los Anđelesu, pa sam dobila predstavu u Beogradu. To je bilo slučaj i sa Abigailom u "Nabuku", "Turandot", "Normom" za koju nisam bila čak ni u podeli.
Pogledaj vesti o: Kragujevac
.jpg)
