Izvor: Vostok.rs, 24.Okt.2014, 10:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moja odlikovanja su ispod mundira
24.10.2014. - Radomir Putnik
Komandovanje srpskom vojskom u prvim ratnim godinama uvrstilo je Radomira Putnika u red najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata i srpske ratne istorije.
Radomir Putnik na početku vojničke karijere
Radomir Putnik rođen je u 24. januara 1847. u Kragujevcu, gde je završio osnovnu školu i nižu gimnaziju. Godine 1861, upisao se u Artiljerijsku oficirsku školu (Vojnu akademiju), koju je završio 1866. godine, kao >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << osmi u rangu.
Prezime Putnik njegova porodica je dobila po dedi Arseniju koji se doselio sa Kosova u Belu Crkvu i na pitanje kako se zove odgovarao da je „putnik u nepoznatom pravcu“.
Tokom bogate vojničke karijere bio je dva puta načelnik Glavnog generalštaba, pet puta ministar odbrane i načelnik Štaba Vrhovne komande Vojske Kraljevine Srbije u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu.
Borio se u srpsko-turskim ratovima (1876–1878) kao komandant Rudničke brigade. Tokom drugog srpsko-turskog rata (1877–1878) odigrao je važnu ulogu prilikom oslobođenja Niša. Za vreme srpsko-bugarskog rata (1885), vršio je funkciju načelnika štaba Dunavske divizije, koja je učestvovala u bici kod Slivnice.
U Balkanskim ratovima bio je načelnik štaba Vrhovne komande. Posle Kumanovske bitke unapređen je u čin prvog vojvode srpske vojske. U Bitoljskoj bici odigrao je ključnu ulogu i pravilnim rasporedom snaga je Turcima naneo veliki udarac. U nastavku rata komandovao je prodorom ka Jadranskom moru, koji se završio opsadom Skadra. U sukobu sa Bugarskom za vreme Drugog balkanskog rata naneo je poraz bugarskoj vojsci u Bregalničkoj bici.
Radomir Putnik u svom kabinetu pred rat
Kada je reč o delatnosti vojvode Putnika kao načelnika štaba Vrhovne komande u Prvom svetskom ratu, najpre valja reći da je on tvorac ratnog i i početnog operacijskog plana srpske vojske, čiju okosnicu čini ideja strategijskog dočeka, formulisana ovako: Držati se odbrane dok se politička i stratetjska situacija ne razjasni, a potom dejstvovati prema situaciji.
U duhu te ideje, glavne snage srpske vojske grupisane su na liniji Svilajnac–Stari Adžibegovac–Palanka–Topola–Aranđelovac–Lazarevac, s prednjim odredima na Savi i Dunavu. Druga armija, koja je bila najjača i sastavljena od divizija I poziva, postavljena je na prostoru Aranđelovac–Lazarevac, da bi u što kraćem vremenu mogla napasti desni bok neprijateljevih snaga koji dejstvuju velikomoravskim pravcem, ili pak levi bok onih snaga koje bi preko Drine nastupale ka Valjevu.
Takav početni raspored snaga omogućio je Vrhovnoj komandi da, čim se uverila da neprijateljeva glavnina dejstvuje preko Drine ka Valjevu, brzo i spretno saobrazi svoj početni operacijski plan sa stvarnom situacijom i u Cerskoj bici (12. do 24. avgusta) potuče austrougarsku Petu i delove Druge armije. Bila je to prva saveznička pobeda nad Centralnim silama u ratu koji za Antantu nije dobro počeo.
Radomir Putnik u Valjevu 1914. godine
Izveštavajući o tome starog kralja Petra, vojvoda Putnik je s ponosom isticao da je neprijatelj pretrpeo ogromne gubitke, da su mu čitavi pukovi uništeni i da su ogranci Cera i Iverka pokriveni leševima njegovih vojnika i oficira.
Putnik se protivio srpskoj ofanzivi u pravcu Srema, ali je na pritisak vlade organizovao ofanzivu na neprijateljsku teritoriju. Nakon početnih uspeha, zbog gomilanja neprijateljskih snaga na Drini, povukao je vojsku i spremio se za novu odbranu Srbije (Drinska bitka, 6. septemar – 11. novembar 1914.).
Velika pobeda srpske vojske u Kolubarskoj bici (16. novembra do 15. decembra 1914) uvrstila je vojvodu Putnika u udžbenike ratne istorije svih zemalja sveta. U toj veličanstvenoj bici stari vojvoda je u svojim slabačkim rukama grčevito držao sve konce, ispoljavajući zadivljujuću ravnotežu uma i volje i donoseći lucidne odluke, kojima je u ratnim uslovima uigranu racionalnost srpskog komandovanja i izvanrednu borbenost trupa slio u optimalnu efikasnost i, upravo u trenutku kada je izgledalo da je propast Srbije neizbežna.
Putnik na početku rata
Nemački publicista Maksimilijana Hardena tada je zapisao: „Već deset puta nam je javljeno da je čitava jedna srpska divizija ili armija uništena, a bar pet puta su nam to isto javili za celu srpsku vojsku. To ludo škrabanje služilo je vrlo rđavo našem savezniku. Austrougarske trupe, o čijoj hrabrosgi i izdržljivosti nema potrebe govoriti (koje je vodio slavni Poćorek), bile su tučene od hrabrih ljudi, čiste ratničke rase, izvežbanih u dobroj školi i vođenih strategijskom veštinom maršala Putnika i generala Mišića."
U tragičnoj ratnoj godini (1915), Putnik je, savlađujući fizičku nemoć čudesnom duhovnom snagom, uspeo da izvuče svoje desetkovane trupe iz tri smrtonosna zagrljaja brojno i tehnički nadmoćnijih Makenzenovih snaga, rukovodeći odbrambenim operacijama srpske vojske iz bolesničke postelje.
Izmičući vešto ispod koncetričnog udara neprijateljevih trupa, srpska vojska se krajem novembra 1915. godine našla na Kosovu i Metohiji, u gotovo potpunom okruženju, odsečena od svojih saveznika i pritešnjena uz gorostasne albanske planine. Pred njom su stajale samo dve mogućnosti: ili kapitulacija i ponižavajući separatni mir, ili povlačenje preko vrletnih i snegom pokrivenih albanskih i crnogorskih planina na Albansko primorje.
Vojvoda Putnik se – smatrajući da bi kapitulacija bila najgore rešenje i čuvajući čast, ponos i dostojanstvo srpskog naroda – bez kolebanja opredelio za drugu mogućnost. Krajnjim naporom uspeo je da izdiktira svoju poslednju direktivu, koja će srpsku vojsku odvesti na Jadransko primorje, a odatle na Solunski front. Posle toga je potpuno klonuo – nije mogao ni da hoda ni da jaše, pa su ga njegovi vojnici (u specijalno napravljenoj nosiljci) na rukama preneli preko albanskih planina do Skadra.
Istina je da je sa gubitkom zdravlja opadalo i Putnikovo učešće u komandovanju srpskom vojskom, ali je istina i to da je on kreator svih krupnijih odluka Vrhovne komande sve do odlaska na odmor i lečenje krajem 1915. godine.
Srpski vojnici nose obolelog Putika preko albanskih planina
Švajcarac Arčibald Rajs zabeležio je da je tek 1915. godine shvatio „koliko je neobičan i uman bio taj starac bledog lica uokvirenog prosedom gustom bradom podrezanom u šiljak, koji je svoju bolesničku postelju pretvorio u biro u kome je neumorno radio i dan i noć".
U ličnom životu vojvoda Putnik je bio miran, povučen i poslovično skroman čovek. Izbegavao je razmetljive gestove na pozornici javnog mnjenja, pa i preterano dekorisanje odlikovanjima, ističući: „Moje dekoracije su ispod mundira". Kada su za vreme balkanskih ratova određivane dnevnice oficira, naredio je da dnevnica potporučnika i vojvode budu jednake – tri dinara dnevno.
Teško bolestan, Putnik je stigao u Skadar 6. decembra 1915. godine, a 9. januara 1916. prebačen je na Krf, gde se lečio do septembra iste godine. Sa Krfa je otišao u Nicu gde je i preminuo. Njegovi posmrtni ostaci preneti su u Kraljevinu SHS 6. decembra 1926. godine, a narednog dana slavni vojskovođa je sahranjen na Novom groblju u Beogradu uz najviše državne i vojne počasti.
Prema tekstu Sava Skoka iz knjige „100 najznamenitijih Srba“; Izdavač: Naša priča plus, 1993.
Izvor: rts.rs
Pogledaj vesti o: Kragujevac, Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
