Izvor: Vostok.rs, 19.Avg.2011, 10:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zabrinjavajuća „zabrinutost“ Vestervelea za KiM
19.08.2011. -
Nekako se poklopilo da nemački ministar spoljnih poslova Gvido Vestervele poseti NATO-okupirano Kosovo i Metohiju 11. avgusta 2011, tj. tačno na 12-godišnjicu poslednjeg potpunog pomračenja sunca koje je Srbija doživela – a koje je, kako se ispostavilo tek nešto više od godinu dana kasnije - tj. 5. oktobra 2000. tek bilo uvod u istinski mrak, koji traje i danas, a koji nemački ministar očigledno >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << teži da dodatno produbi. Verovatno zato nije poveo ni „supružnika" sa sobom. Neke stvari čovek jednostavno mora da uradi sam...
Vestervele je rekao mnogo toga bitnog, koliko u svojstvu visokog državnog predstavnika Nemačke, toliko i u svojstvu svojevrsnog glasnogovornika zapadnih sila i njihove politike prema južnoj srpskoj pokrajini, pogotovo posle krize nastale 25. jula, kada su specijalne jedinice „kosovskog premijera" Hašima Tačija, uz pasivnu (u vidu neodazivanja na telefonske pozive zvaničnika Srbije u prvim časovima krize) i aktivnu (u vidu helikopterskog prevoženja šiptarskih carinika na administrativne punktove Brnjak i Jarinje) podršku zapadnih „prijatelja", pokušale da okončaju proces pretvaranja administrativne granice između KiM i centralne Srbije u „državnu". Vesterveleov nastup je pritom bio začinjen poslovično brutalnom direktnošću i cinizmom, koji su tokom poslednja dva veka postali zaštitni znak – ili, „pro-srpski" rečeno, „brend" – političke komunikacije između nemačkih državnika i ovog dela Evrope, tj. delova koji se ne žele uklopiti u sve „naprednije" verzije spolja-diktiranih „novih poredaka".
U Prištini je, na prvom mestu, Vestervele isticao važnost dijaloga: „Važno je da svi sporovi budu rešeni diplomatskim putem, kroz dijalog, kroz saradnju." Odlično, pomislili bi oni naivniji i neiskusniji – dajmo šansu miru! Ovaj Vestervele je ravan po svom mirotvorstvu Obami! Ma kakvom Obami – predsedniku Srbije! No, međutim, ispostavilo se da je „dijalog" vrlo selektivna kategorija za nemačkog ministra, i da se odnosi isključivo na legitimizaciju sadašnjeg stanja, izazvanog jednostranim potezima zapadnih sila i njihovih lokalnih izvršitelja radova. Dakle: „Sada je važno da se privremeno rešenje koje je pronađeno i primeni." Ovo se odnosi na sporazum između KFOR-a i „srpskih pregovarača" Stefanovića i Bogdanovića, koji je faktički zamrznuo stanje nastalo posle neuspelog Tačijevog upada na sever KiM, kada je KFOR preuzeo nadležnost nad prelazima Jarinje i Brnjak. Ali to nije sve: „Mi smo za dijalog koji se vodi pod pokroviteljstvom (visoke predstavnice EU Ketrin) Ešton, i da se ovaj proces što pre obnovi." To jest, „dijalog Beograda i Prištine", koji bi trebalo da legitimiše „dobrosusedske odnose" između jednog dela Srbije s njenim drugim delom, privremeno okupiranim od strane zapadnih sila koje Vestervele i predstavlja. Tu se, međutim, mogućnosti „dijaloga" iscrpljuju. Naime:
„Naš je stav da je geografska karta nacrtana u ovom regionu, i da nema povratka u ranija doba gde su granice dovođene u pitanje. Ovo je jasan stav Nemačke i nemačke vlade koje sam izneo pre godinu dana, i sada ponavljam. Geografska karta jugoistočne Evrope je nacrtana, statusna i teritorijalna pitanja po stavu Nemačke su rešena, i svi treba to da prihvate". Ovde teško da ima i primese nečega što bi se moglo nazvati „dijalogom". O agresiji na jednu suverenu zemlju, o kršenju međunarodnog prava se, dakle, nema šta govoriti. To nije „dijalog". To je zapravo poziv na rat – što će vam potvrditi bilo koji zapadni zvaničnik. Ko nije ranije shvatao šta je Orvel hteo da kaže svojim sloganom „rat je mir" – sada verovatno shvata: „mir" je zapravo pasivno, fatalističko prihvatanje plodova agresivnog ratovanja. U mračnom svetu nadirućeg globalnog totalitarizma, vi ste „mirotvorac" samo ako se povinujete zapadnoj (tj. globalističkoj) agresiji – ili, razume se, ako u njoj učestvujete. Ako, pak, pokušate da se oduprete – pa vi ste ti koji zapravo želite rat. Jasno?
U istom kontekstu je, nešto kasnije, prilikom posete severu KiM, Vestervele izjavio da je „šokiran tragovima nasilja" na administrativnom punktu Jarinje, onom kojeg su još uvek nepoznati počinioci – za koje se, nekako po automatizmu, smatra da su srpske nacionalnosti – spalili 27. jula. Pa je onda još jednom ponovio, valjda radi utvrđivanja gradiva: „Prilično je šokantno videti ovde tragove nasilja." Prisutni novinari su obe izjave marljivo zabeležili i preneli. Pri tom, razume se, bilo kakav „šok" nad izvornim nasiljem Tačijevih plaćenika, čiji je pokušaj nasilnog zauzimanja prelaza 25. jula i izazvao krizu – izostao je. Jer, treba zapamtiti – „rat je mir". Tačijeva akcija je imala prećutno odobrenje Zapada, tako da se ima „mirno" prihvatiti – baš kako Srbe njihov aktuelni predsednik neumorno savetuje – dok je svaka reakcija na istu, na kršenje mira – zapravo „rat". Kapiramo li se?
(Još jedna stvar koja nije izazvala „šok" prisutnih je da je svima sa severa KiM, uključujući i novinarima, bio onemogućen pristup mestu Vesterveleove posete, jer su vojnici KFOR-a postavili bodljikave žice – Nemci na srpskim prostorima očigledno ne mogu bez bodljikave žice – i „ježeve". Tek da tamošnji „nealbanci" ne posumnjaju da se sudbina južnih srpskih enklava ne sprema i za njih.)
Da bi ovaj princip shvatili još bolje, treba pomenuti da je, još pre nego što je posetio sever KiM, Vestervele održao zajedničku konferenciju za štampu sa „kosovskim premijerom" Tačijem, u duhu već ustaljene tradicije po kojoj nemački zvaničnici koriste lokalne zločince za „sređivanje stanja" na još uvek nepokorenim delovima romejske Evrope. Paralele između Zagreba 1941. i Prištine 2011. ne treba, dakle, posebno apostrofirati:
„Premijer Kosova Hašim Tači ponovio je na zajedničkoj konferenciji za novinare sa šefom nemačke diplomatije da su nedavne odluke kosovske vlade bile neophodne za uspostavljanje reda i zakona na severu Kosova i da su u skladu sa Ustavom, Ahtisarijevim planom i Rezolucijom 1244 SB UN.
"Vlada Republike Kosova donela je odluke koje su nedostajale mnogo ranije za stvaranje novog normalnijeg i stabilnijeg života za oko 40 hiljada srpskih građana na severu Kosova koji su bili taoci kriminalnih struktura”, rekao je Tači" (Glas Amerike).
Uz činjenicu da je Vesterveleovo ćutanje značilo i odobravanje „Zmijinih" reči, nije zabeleženo da je Vestervele doživeo ikakav „šok" činjenicom da je svoju konferenciju održao u tandemu s čovekom optuženim za organizovano kasapljenje ljudi radi vađenja i prodaje njihovih organa (o optužbama za trgovinu drogom, belim robljem, iznuđivanje, ubistva i zastrašivanje svedoka da i ne pričamo), a još manje činjenicom da se isti uopšte usudio ne samo da daje sud o „kriminalnosti" nekog drugog, već i da se bavi „suzbijanjem" iste. Ali, to ipak ne treba da nas šokira ako znamo da su Vestervele i Tači deo jednog istog „partnerstva za mir" – prema kojem je svaki otpor unapred kriminalizovan. Zato, kako je primetio Džerard Galuči, bivši američki diplomata i regionalni predstavnik UN za područje Mitrovice u nedavnom autorskom tekstu za sajt organizacije Transkonflikt, zemlje tzv. Kvinte (SAD, V. Britanije, Francuske, Nemačke i Italije) „stvaraju sliku srpskih nasilnika, huligana i kriminalaca koji pružaju otpor uspostavljanju kosovskog zakona i reda i pri tome drže kao taoce lokalno stanovništvo”. Ono što Galuči nije rekao, a što je između redova ispisano krupnije od samih redova, je da je ova retorika ništa manje nego psihološka priprema pred nove akcije „uspostavljanja reda i zakona".
U tom kontekstu, dakle, najviše brine „zabrinutost" nemačkog ministra spoljnih poslova, koji je, sa izrazito senzibilnim i zabrinutim izrazom lica, primetio da se „nasilje može ponovo, svakog momenta, rasplamsati" i da se „ta činjenica ne sme potceniti". Zašto je ministar „zabrinut"? Da li on zna nešto što obični smrtnici ne znaju? Jer, ono što svi „nealbanci", i sa jedne i sa druge strane administrativne linije znaju je da je upravo nasilje ono što vlasti u Beogradu nikako ne tolerišu, pogotovo kada je reč o zaštiti vitalnih nacionalnih interesa. Nije li nedavno predsednik Srbije, po ko zna koji put, pred očima javnosti, pred Narodnom skupštinom, izričito ponovio da „Srbija neće ratovati", dok su se nenaoružani Srbi na barikadama severnog KiM branili od kombinovanih snaga NATO i „Zmije"? I ne samo to – nije li direktor policije Srbije, Milorad Veljović, izričito izjavio da će zaštititi međunarodne snage na KiM protiv „ekstremista" iz bilo kog dela Srbije? Odakle bi to onda, po Vesterveleu, opasnost od novog nasilja mogla da preti? Od srpskog napada na teritoriju južno od Ibra? To teško da bi i zapadni mediji mogli da progutaju kao smislenu mogućnost. Što ostavlja samo dve očigledne mogućnosti: još jedan pokušaj Tačijevih „ljubitelja zakona" da zauzmu administrativnu granicu, ili nasilan pokušaj zapadnih „mirovnjaka" da taj posao obave umesto njega. To, naravno, Vestervele neće reći – zato što on, ostajući dosledan svojoj logici, to ne bi ni smatrao nasiljem. „Nasilje" bi predstavljao samo otpor takvim pokušajima. A jedini otpor takvim pokušajima mogao bi da potekne od „nealbanaca" – koje bi zatim, razume se, Vestervele i kompanija već nekako optužili za „izazivanje nasilja". Po cenu „napada" na još neki kosovski Glajvic – pod zaštitom ski-maski i kapuljača, naravno. A dok se neka nova „nezavisna istraga" bude sprovela, na terenu bi se mogla uspostaviti neka nova „realnost" – koju bi, naravno, beogradski „realisti" sa filozofskim mirom aminovali, a ministar i direktor policije branili. (Nezvanično se već govori o formiranju specijalne policijske jedinice „Mohandas Gandi", koja bi bila korišćena upravo u takve svrhe, tj. nasilno obezbeđivanje isključivo nenasilnog srpskog otpora bilo kakvoj upotrebi sile protiv i najmanjih srpskih nacionalnih interesa)
Istog dana kada je Vestervele posećivao KiM, francuski „ambasador na Kosovu", Žan Fransoa Fitu, najavio je i okvire za buduće eventualne manifestacije zapadne „zabrinutosti". Prema izveštaju Tanjuga, „Fitu je na skupu u Prištini organizovanom povodom zbivanja na severu Kosova rekao da je, što se tiče prisustva i uloge međunarodnih institucija na severu, trenutno najbolje da KFOR ostane i uspostavi neku vrstu sigurnosti za tamošnje građane, a da Euleks pripremi teren za sprovođenje zakona na severu", dodavši da je „stanje na severu moguće rešiti kroz sprovođenje Ahtisarijevog paketa". Prevodeći to na zapadni jezik, „mirotvorno" će biti da Zapad nagradi pokušaj Tačijevog nasilja tako što će da zamrzne sadašnje stanje i polako se pripremi za sledeći agresivan korak – „sprovođenje zakona na severu", baš onako kako je „Zmija" i najavila u prisustvu Vestervelea. Pri tom, pokušao bi se primeniti Ahtisarijev plan, kojeg je Savet bezbednosti UN odavno odbio. Prirodno, svaki otpor ovakvim „mirovnim" inicijativama neminovno će biti označen „ratobornim" iliti „nasilnim".
Tehniku ovakvog pristupa već je umešno demonstrirao šef Euleksa Gzavije de Marnjak, inače predstavnik još jednog srpskog „strateškog partnera", Sarkozijeve Francuske. Na zajedničkoj konferenciji za novinare sa „predsednikom Vlade Kosova" Tačijem, održanom 30. jula u Prištini, de Marnjak je rekao da su „napadi na KFOR i Euleks neprihvatljivi i da neće tolerisati nikakav oblik nasilja", dodavši pri tom da „Euleks poštuje Ustav i zakone Kosova i podržava uspostavljanje carinske kontrole na celoj teritoriji Kosova". Dakle, nisu bili „neprihvatljivi" Tačijevi upadi na sever KiM, već „napadi na KFOR i Euleks" – što se ustvari odnosi na sve akcije Srba sa severa preduzete u cilju odbrane od jednostrane akcije Tačijevih plaćenika. O „statusnoj neutralnosti" koju je šef Euleksa ovom prilikom izrazio („Euleks poštuje Ustav i zakone Kosova") ne vredi trošiti previše reči – najbolje je za to pitati šefa diplomatije Srbije, Vuka Jeremića, koji se već tri godine ubi da nas sve ubedi da nije ono što je svima drugima očigledno da jeste. Možda će i Jeremić izraziti „zabrinutost" nad tom, sad već notornom činjenicom. Mada bi pre trebalo da bude zabrinut što Vestervelea mnogo više „brine" mogućnost reakcije nekoliko desetina hiljada kosovskih Srba u neprijateljskom okruženju nego mogućnost reakcije potpuno pasivizirane, višemilionske države Srbije. Jer, lepo je zamisliti koliko bi Vestervele tek bio zabrinut ovim drugim – tj. mogućnošću reakcije jedne drugačije, normalnije Srbije, oslobođene veštačkih stega beskrajnih briselskih uslovljavanja, Srbije koja je shvatila ko su joj prijatelji ili bar prirodni saveznici, i da jedino Srbija nema alternativu. Zamisliti – a zatim i sprovesti. Ali ključ za to nije ni u Briselu, ni u Severnoj Mitrovici, već u Beogradu. U rukama svih koji se smatraju istinskom opozicijom sadašnjoj vlasti.
Izvor: Fond Strategičeskoй Kulьturы, fondsk.ru
