Izvor: Politika, 12.Nov.2013, 15:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Milom ili silom
Vlast je dobila pljusku od birača na severu KiM
Nisam slučajno poslednji tekst završio apelom da, nakon svega, niko ne može mnogo da zameri onima koji izađu na kosovske lokalne izbore 3. novembra, ali da, isto tako, niko ne bi smeo da se ljuti ili sankcioniše one koji pritisku odole i izbore bojkotuju. („Jer bilo bi zaista isuviše surovo i strašno, i više nego „maćehinski“, ako država Srbija krene da kažnjava, ne separatiste, već one koji žele da i dalje budu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << njeni građani i njena deca.“) Naravno da je apel bio uzaludan i da se upravo to dogodilo.
Vlast je dobila pljusku od birača na severu KiM, a onda su iznervirani krenuli da prete i da se svete. Stari je to vlastodržački sindrom. Ali čini se da je aktuelni režim čak i brže od svojih prethodnika oboleo od potencijalno fatalne vere u sopstvenu propagandu, pa su tako sladunjavu sliku koju im serviraju sopstveni udvorički mediji – na primer, o tome kako svi Srbi na severu Kosova – sem nekolicine korumpiranih i zavedenih oko Marka Jakšića – prosto obožavaju svoju vladu i njene činovnike (sa akcentom na Vučića i Vulina) i veruju im više nego svojim očima koje im govore suprotno – zamenili za stvarnost. A onda su se strašno naljutili kada se ispostavilo da je „realnost na terenu“ mnogo drugačija od te idilične slike.
Mislim da doslovno niko ne veruje u zvaničnu režimsku verziju događaja u Kosovskoj Mitrovici. A neće verovati ni oni koji – slomljeni i ubijeni u pojam – na kraju ove tužne epizode ipak budu izašli na ponovljeno severnomitrovačko glasanje.
Možemo zatvarati oči i okretati glavu – ili čak okrivljivati „one dole“ i njihove lidere što se stalno nešto bune i „stvaraju nemir i haos“ – ali strašna je ova hajka koja se od prošle nedelje vodi protiv Srba sa severa KiM. Strašna je brutalnost sa kojom se to radi i još je strašnija kombinacija odobravanja i ravnodušnosti sa kojom najveći deo javnosti to posmatra.
Ljudi u ostatku Srbije u najvećoj su meri neobavešteni o onome što se tamo dešava i kakvim su pritiscima poslednjih meseci izloženi oni koji se protive Briselskom sporazumu i njegovoj centralnoj intenciji i smislu – ukidanju institucija Srbije i „mirnoj reintegraciji“ severa pokrajine u ustavni i pravni sistem Prištine. Tek poneka informacija se probije s mukom i daje na kašičicu, valjda da se ne bi „uznemiravala javnost” i remetio mir na „farmi Velikog brata” zvanoj Srbija. Ali to su doslovno tek kapi vode u srpskoj medijskoj Sahari.
Da, pojedini zagovornici bojkota su sigurno zviždali i dobacivali onima koji su na glasanje izlazili i to, pošteno govoreći, jeste neka vrsta psihičkog pritiska i neprijatnosti. Ali šta je to spram višemesečne medijske torture i cenzure kojoj su Srbi sa severa Kosova bili izloženi? Šta reći o pravom medijskom i političkom pogromu protiv tamošnjih lidera koji – to je sada potpuno očigledno – predstavljaju većinsko mišljenje stanovništva na severu Kosova? A da i ne govorimo o nabildovanim stranačkim specijalcima i žandarmima u civilu koji su danima špartali mitrovačkim ulicama i kafićima. I da ne govorimo o direktorima tamošnjih javnih preduzeća koji organizovano, pod pretnjom otkaza, privode radnike na glasanje.
Jedna od najvećih neistina koje su se mogle čuti jeste da je „poziv na bojkot ’podelio’ tamošnje Srbe”. Naprotiv. Srbi sa severa KiM bili su veoma jedinstveni u odbijanju integracije u kosovski sistem i veoma neskloni da izlaskom na kosovske lokalne izbore tu integraciju priznaju i potvrde. A najstrašnije ih deli vlast koja je radi svog interesa i pribavljanja naknadnog pokrića za briselski potpis upotrebila sve svoje resurse da ih, milom ili silom, na te izbore natera.
„Izađite na ponovljene izbore ako nećete da vam gradonačelnik bude Albanac.“ Ovo je em licemerno em politički nekorektno. Kao prvo, neće biti – to je čak i Ivica Dačić priznao gostujući u „Stavu Srbije” – jer bi to bilo neodrživo rešenje koje ne odgovara čak ni Prištini i Briselu, nego će izbori propasti. (Dakle, ne radi se o tome da se spasava srpska stvar na Kosovu, već o tome da vlast spase svoj „obraz“ i svoj kredibilitet pred sagovornicima u Briselu, Berlinu i Vašingtonu, to jest da pokažu da „kontrolišu situaciju“ i da su u stanju da isporuče ono što su obećali.)
Kao drugo, pa šta i da bude Albanac (ili „Tačijev Srbin“)? Da li je to zaista od tako dramatičnog značaja ukoliko se već samim činom poziva i izlaska na izbore prihvatilo da im je predsednik (koji je te izbore raspisao) Atifete Jahjaga i da im je premijer Hašim Tači i da za njih važe ustav i zakoni Kosova? Nije li, najblaže rečeno, otužno ovo režimsko „srbovanje“ i igra na nacionalnu žicu od strane onih koji su poslednjih godinu dana učinili tako mnogo na zaokruživanju kosovskog „suvereniteta“ i „teritorijalnog integriteta“?
Uostalom, Srbi na severu su do juče imali svoje legalne i legitimne predstavnike, organe i predsednike opština – pa ih je vlast u Beogradu onomad sve raspustila i ukinula, shodno preuzetoj obavezi implementacije Briselskog sporazuma.
I, konačno, najvažnije i najperfidnije: „Ne može sedam miliona Srba da bude talac njih 20.000.“ (Posle je, valjda radi veće ubedljivosti, broj spušten na deset hiljada.) Nije li to pilatovsko „pranje ruku“ od sopstvene odgovornosti? Nije li to foliranje? I, konačno, šta god da je, kakve to ima veze sa slobodom, demokratijom, vladavinom prava i bilo kakavim izborima?
Glavni urednik časopisa „Nova srpska politička misao“
Đorđe Vukadinović
objavljeno: 12.11.2013.
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
