Izvor: Sportski Žurnal, 25.Okt.2011, 12:09   (ažurirano 02.Apr.2020.)

LIČNI STAV: Povratak u devedesete!

Piše: Miško Todić
Da li opet počinje? Ovaj „film“ kao da smo već gledali. I nije se dobro završio!
Sa jedne tribine – „Mrzim Beograd“. Sa druge – „Ubi Turčina“. Sa treće – „Kosovo nije deo Srbije“. A četvrta „tribina“ ćuti i gleda šta se događa.

Sve ovo liči na ono čemu smo svedočili pre 20 godina. Počelo je i tada na fudbalskim utakmicama. Stadioni su bili poligon za obračun onih koji su živeli u „tamnici naroda“. >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportski Žurnal << Na splitskom „Poljudu“ paljena je zastava Jugoslavije tokom utakmice Hajduka i Partizana. Navijači Dinama i Crvene zvezde tukli su se na travnjaku „Maksimira“. Bili su to signali pred kojima su naivni govorili – smiriće se.
Nije se smirilo. Zagrmeli su topovi, zahuhtali su se tenkovi.
U Bosni je počelo pucnjevima pored „Grbavice“. Tad smo znali da se neće smiriti, ali bilo je kasno. Prebrojavanje ko je čiji već je uveliko trajalo. Prvo živih, na kraju mrtvih.
Svako zlo na ovom svetu nastalo je zato što dobri nisu učinili ništa da zlo spreče. Šta zlo čini, to su mnogi videli. Naša pozicija je teža i odgovornija samim tim što ovde više nije važno ko je šta rekao, već i ko je šta pomislio.
Ko je „Mustafa“ kad navijači Novog Pazara skandiraju na tribinama stadiona Partizana? 
Šta navijači Crvene zvezde poručuju gostima iz Novog Pazara transparentom „Niste hteli na popis, ali ste prvi na spisku“?
Da li su to samo vrcava prepucavanja navijača ili poruke od kojih jeza podilazi?
Možda nekome može da se učini da je zabrinutost preterana, obzirom na broj posetilaca utakmica srpskih klubova, ali kad je reč o organizovanim grupama i nečemu što se smatra „navijački pokret“, a nema reakcije na ispade, onda mora da se razgovara o procentima. Kad se u grupi od hiljadu mladića svi svrstaju iza huškačke parole, neophodno je pitanje koliko je onih koji bi učinili isto da su kojim slučajem došli na utakmicu.
Srpski stadioni ponovo su tribine s kojih svako može da objavi šta mu je na pameti i da pošalje poruku kakvu želi. Pri tom, pojedini stadioni su autonomne oblasti u zemlji Srbiji, područja gde važe posebna pravila ponašanja i mesta gde su pojedinci nedodirljivi za predstavnike zakona. Što ih je više sigurniji su u nedodirljivost.
Pre nekoliko sedmica u Beogradu je održana žurka „Volim devedesete“. Okupila je pobornike nikad gore muzike i mode za koju je i ona iz osamdesetih osveženje za oči. Neka to ostane pod ličnim ukusom, ali pred povratkom devetesetih na tribine srpskih stadiona ne može da bude oprečnih komentara. Loše je i preti da postane gore.
Mora se reći da je došao kraj i osluškivanju „pulsa naroda“, ako bi se u vreme demokratskih promena političke parole u navijačkom horu mogle tumačiti kao sloboda izražavanja.
Negde tačka mora da se stavi.
Ako su Meksikanci mogli drakonski da kazne dva fudbalera zato što su gol proslavljali simuliranjem pucnja u glavu, smatrajući da su tako uvredili mnoge koji su svoje najdraže izgubili u dugogodišnjem ratu države sa narkokartelima, onda i Srbija može da se bori sa onima koji sa tribina šalju poruke mržnje, nije važno kakve – verske, političke, rasne, nacionalne… Ne samo da može, već i mora.
U Srbiji navijači nisu više puko gledalište. Nisu čak ni 12. igrač. Oni su nametnuli kao deo predstave, pa tako mediji izveštavaju o dva događaja. Jedan je igra na terenu, drugi „igra na tribinama“. To nije dobro ni za fudbal ni za društvo u celini.
Vreme je da se stvari promene. Navijači moraju da postanu ono što im ime kaže da jesu. U suprotnom, neće dugo proći, a umesto „topovskih udara“ opet ćemo čuti topove.
Kao u devedesetim.
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija,   Večiti derbi,   Zvezda - Partizan

Nastavak na Sportski Žurnal...