Izvor: Politika, 14.Apr.2013, 15:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kud god da kreneš, Kosovo
Očigledno je da je „dijalog” između Beograda i Prištine samo eufemizam za pregovore Srbije sa zapadnim silama, SAD i EU. Da li, dok ti pregovori traju, ima svrhe isplaziti im jezik, ili su uzdržanost i pragmatizam svrsishodniji
U Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija srušen je jedan veliki tabu – pitanje nedodirljivosti međunarodnog krivičnog pravosuđa, ocenio je Vuk Jeremić učinak tematske konferencije koju je sazvao koristeći svoja ovlašćenja jednogodišnjeg >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << predsednika parlamenta UN. Velika pobeda Srbije i njene diplomatije?
Zastanimo malo. Istog dana kada je Jeremić naglasio da međunarodno krivično pravosuđe nije više „sveta krava” koju niko ne sme da kritikuje, kritikovan je on lično. Filip Riker, visoki funkcioner Stejt departmenta nadležan za Balkan, ocenio je da je ta rasprava bila „neuravnotežena i huškačka polemika”.
Skup je, inače, bojkotovala većina zapadnih zemalja, pa i neki naši dokazani prijatelji, sudeći bar po količini pomoći koju su nam dali, kao što je Japan. Kao i neki „nesvrstani”, poput ambasadora Jordana u UN, koji je sugerirao da je Jeremić zloupotrebio svoja ovlašćenja predsednika da bi promovisao „nacionalističku agendu”.
U okolnostima kada Srbija još ima imidž „remetilačkog faktora” na Balkanu i kada je pred teškom odlukom da prihvati lošu ponudu od koje neće biti bolje, treba pažljivo odmeravati svaki potez.
Očigledno je, zato, da skup u UN, zakazan doduše ranije, nije doprineo popravljanju naših pozicija, ma koliko možemo da budemo (samo)zadovoljni što smo svetu saopštili „istinu”. Utisak je da smo opet nešto pogrešno izračunali. Kao kad smo, uvereni da će nam dati za pravo, potegli Međunarodni sud pravde, da kaže svoje o secesiji kosovskih Albanaca, pa potom dobili ono čemu se nismo nadali.
Pada u oči i da je predsednik Srbije bio jedini šef države koji je učestvovao na „Jeremićevoj konferenciji”.
Pre toga, generalni sekretar UN Ban Ki Mun je rekao šta je imao, između ostalog i da „ne možemo da dostignemo naš cilj mira, razvoja i poštovanja ljudskih prava bez promovisanja i podržavanja robustnog sistema međunarodne krivične pravde. Podrška tribunalu i sudovima podrazumeva i poštovanje – i nedovođenje u sumnju – njihove nezavisnosti, nepristrasnosti i integriteta”.
Generalni sekretar je onda otišao, a Nikolić je u četrdesetominutnom govoru, između ostalog, rekao da Haški tribunal „ne može biti ni budućnost međunarodne pravde, već samo njena ružna prošlost”. Može se, naravno, izneti dosta argumenata u prilog tome, ali svakako je razložna i dilema nismo li odabrali da „kontra sveta” opet budemo u pogrešno vreme i u korist svoje štete.
Ponovo se, dakle, nameće pitanje da li zaista znamo šta hoćemo i da li smo, što je još važnije, to uskladili s onim što možemo?
Srbiji je ovih dana, svakako, pored promišljene hrabrosti političkih vođa, neophodno i mnogo dobre volje međunarodnih faktora u nastojanjima da preseče zamršeni kosovski čvor. Očigledno je da je „dijalog” između Beograda i Prištine samo eufemizam za pregovore Srbije sa zapadnim silama, SAD i EU. Da li, dok ti pregovori traju, ima svrhe isplaziti im jezik, ili su uzdržanost i pragmatizam svrsishodniji?
Da se ne zavaravamo, ne bi pregovori o Kosovu, koji su se sveli na domete autonomije za Srbe koji žive u severnom delu (mada ih je dvostruko više južno od Ibra), bili lakši, niti aduti Srbije jači i da nije bilo tematske konferencije.
Ona je samo primer neusaglašenosti koraka i nesklada ciljeva i sredstava. A u takvim okolnostima, teško je postići maksimum, pogotovo kad problem ima dugu istoriju propuštenih prilika, po starom principu „ko traži veće, izgubi iz vreće”.
Gledano iz Vašingtona, Srbija, kud god da krene, nailazi na Kosovo. Kao na problem koji mora da reši, jer joj se, ne samo odavde, s razlogom poručuje da joj nije u interesu da ostane zamrznut. S tim u vezi naši pregovarači su poslednjih nedelja često potezali argument ”jedinstva državnog vrha”.
”Jedinstvo” inače ne postoji u političkom rečniku ovdašnje demokratije koja takođe ima svoj ”državni vrh” i situacije u kojoj on mora da donosi teške odluke.
Ali ovdašnji političari tada traže međusobni konsenzus, jer ne mogu da budu jedinstveni, pošto politika po definiciji podrazumeva suprotstavljene interese njenih aktera. A ako saglasnosti nema, u sistemu se zna čija je poslednja.
Od Amerike se može naučiti i da neprijateljstva nisu trajna, ali da interesi jesu. Što, opet, ne znači da se prošlost zaboravlja – ali se tretira isključivo kao prošlost. Dovoljno je navesti samo primer odnosa SAD i Japana, a ako hoćemo nešto bližu istoriju, SAD i Vijetnama.
Zamolio sam ovim povodom dvojicu ovdašnjih komentatora koji, kad je reč o Balkanu, utiču na američko javno mnjenje, da mi iznesu svoje viđenje šta bi Srbija danas morala da uradi da bi izašla iz situacije koja se ovih dana opisuje kao bezizlazna.
„Srbija je poslednjih godina imala koristi od stava Amerike ’što je bilo bilo je’ i Evrope koja ju je pre htela unutra nego izvan. To je podrazumevalo otvorenost prema Nikoliću i Dačiću, koji iz devedesetih imaju dovoljno prtljaga da se prema njima bude rezervisan”, odgovorio mi je Danijel Server, danas profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu „Džons Hopkins” koji svakodnevno u svom blogu (peacefare.net) analizira, kako Balkan, tako i druga bivša ili današnja žarišta.
„Odbijanje sporazuma s Prištinom staviće Srbiju u zamrzivač na više godina, kad je reč o odnosima i s Vašingtonom i s Briselom. Pri tom će oni nastojati da budu fini (pogotovo s Dačićem i Vučićem, koji se ne doživljavaju kao problematični), ali bez dovoljno uverljivosti.
Srbija će se naći u situaciji da se sve više okreće Moskvi, koja za to sada nije mnogo zainteresovana, jer je uglavnom dobila ono što je htela u energetskom sektoru. Sumnjam da će Amerikanci i Evropljani početi da joj blokiraju zajmove MMF-a, ali će ovde biti mnogo onih koji to vide kao naše poslednje sredstvo pritiska”.
Ocenjujući Nikolićevo istupanje u UN kao „nečuveno”, jer „zločini protiv Srba ne pravdaju srpske zločine protiv drugih”, Server na kraju poručuje da bi za Srbiju najbolje bilo da „reši problem koji je stvorila i promeni mišljenje o pogodbi s Prištinom, čiji sadržaj nikad nije obelodanjen”.
„Može ponosno da objavi da je dobila neke ustupke – po mom razumevanju, tekst sadrži neke odredbe o policiji i sudovima koji bi mogli da otklone neke zebnje na severu. Za to ima još vremena – ali ne mnogo.”
Dejvid Kenin, takođe predavač međunarodnih odnosa na „Džons Hopkinsu”, koji Balkan poznaje iz svog višegodišnjeg rada kao analitičar CIA, ima nešto drugačiji pogled.
Po njemu, „sapunica koja okružuje razgovore Dačić (a kasnije i Vučić) – Tači, ne bi mnogo toga rešila, čak i da je bilo dogovora. Ako Eštonova iduće nedelje izvuče nekog zeca iz šešira, to će biti veći rezultat za EU, nego za glavne protagoniste”, smatra Kenin.
„U svakom slučaju, pitanje je: ’Kuda ideš, Srbijo?’. Ona je sada društvo bez cilja, bez jasnog poimanja svog mesta u regionu ili u svetu. Da li Rusija može da bude njeno političko, finansijsko ili kulturno sidro, više nego što je to bila u prethodnim vekovima?”
„Srbija ne treba sebe da rebrendira”, smatra Kenin, „jer bi to pokazalo da joj je najvažnije kako je vide drugi. Alternativni pristup je da se okrene svojim problemima i nedostacima, reši ih, a onda se sa više samopouzdanja okrene prema drugima...
To nije jednostavno izvesti, s obzirom na sebičnost političara, patronažu „biznismena” i drugih. Zahteva i pravo liderstvo, koje je svugde retko, a ne samo ljude koji su na vlasti. Bez toga, ona će nastaviti da mlati praznu slamu oko svog evropskog koloseka i izgubljene pokrajine koja se sada zove Kosovo.”
Milan Mišić
objavljeno: 14/04/2013
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija, Evropska Unija
.jpg)
