Izvor: Politika, 30.Sep.2011, 00:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kraj farse
Verovali smo da će Priština sedeti skrštenih ruku dok traje dijalog i na miran način dobiti podelu Kosova. To je bila ta suštinska preoptimistična procena da će se SAD predomisliti oko podele
Postoje filmovi koji imaju loše glumce ali vas nekako uspeju iznenaditi radnjom pa i ne budu tako loši na kraju. Imate naravno i filmove sa dobrim glumcima koji imaju takođe i zanimljivu priču, ili pak dobre glumce sa predvidljivom radnjom. Ipak, ubedljivo su najgori oni filmovi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji imaju i loše glumce a i zna se unapred kako će se priča završiti. Upravo takav film o farsi o dijalogu između Srbije i Kosova smo imali „zadovoljstvo” da gledamo od marta ove godine do danas. Samo je problem u tome da se ovde radi o stvarnim ljudskim životima a ne o izmišljenim ličnostima na belom platnu.
Srbija je praktično, posle serije provokacija, naterana da napusti pregovarački sto u Briselu. Niko ne može kriviti našu stranu što nije pristala da priča o telefonskim karticama ili trafo-stanicama dok se sa strane Kfora puca na naše građane. U suprotnom, Srbi sa Kosova bi izgubili i ovo malo poverenja što imaju u naše pregovarače i sami bi opstruisali dogovore koje Beograd eventualno napravi. Tada bi Beograd postao nepotreban kao sagovornik jer ne bi mogao da garantuje za implementaciju postignutih sporazuma. To je u stvari bila druga namenjena „poslastica” Beogradu od sagovornika u dijalogu. Koji god izbor da je napravljen u tom momentu bio bi loš za nas. Odluka o odlasku sa dijaloga je unapred proračunata i veoma je lako predvideti sledeće korake iz kabineta baronese Keti Ešton. Srbija će biti ta koja mora da opet preuzme krivicu za propast dijaloga i time ćemo kompletirati het-trik: Rambuje, Beč i Brisel. To u stvari nije pat pozicija, kako je neko rekao, jer je podjednako negativna za obe strane, a naša pozicija je danas lošija nego što je bila, za razliku od Prištine.
Način na koji je EU vodila ovaj dijalog je kriminalno loš i jedino je pitanje da li je to bilo sve smišljeno ili je plod čistog amaterizma Roberta Kupera. Nivo otvorenosti je bio od početka veoma nizak i to ne samo u pogledu toga da se nije ni znalo koje će sve teme biti pokrenute u dijalogu već i u načinu na koji se dolazilo do postignutih sporazuma. Plod dijaloga su bili nekakvi nepotpisani papiri bez članova, to jest sa tri-četiri rečenice koje ostavljaju previše prostora za slobodne interpretacije. Nije sigurno ni kako se mogu nazvati ti papiri jer na njima nema nikakvih potpisa, što znači da oni nikog ne obavezuju pravno, već možda samo moralno. Davno su prošla vremena kada se davanjem zaveta ili bese mogao razrešiti ovaj vekovni konflikt koji u stvari nikada nije ni prestajao. Opravdanje da nismo smeli da potpišemo nijedan papir zbog priznanja Kosova jednostavno ne stoji – mogli smo samo mi da potpišemo naše obaveze i kosovska strana svoje prema EU, i to bi bilo rešenje. Međutim, Brisel jednostavno nije želeo takvo rešenje a mi nismo hteli „da pravimo pitanje” od toga nadajući se najboljem mogućem scenariju.
Prosto je neverovatno da je gdin Kuper pristao da napravi ogromnu pauzu od 2. jula do 2. septembra među rundama dijaloga. Time je otvorio prostor da Priština napravi jednostrani potez 25. jula koji je uspeo za sada u svom cilju da promeni realnost na terenu i pogorša pregovaračku poziciju Beograda. A sve zbog toga što je gdin Kuper hteo ranije da ide na letovanje pa je čak i kad je morao da dođe u Beograd i Prištinu zarad smirivanja strasti početkom avgusta rekao obema stranama da se „opuste na odmoru i vrate dijalogu”. Za njega izgleda nije bilo važno to što se nešto veoma važno dešava van procesa pregovora i time dezavuiše dnevni red dijaloga. Naravno da su akcije Prištine 25. jula i kasnije 16. septembra potpuno obesmislile dijalog. Međutim, istina je ta da Priština jednostavno nije smela da propusti tako dobru priliku koja joj se namestila i u čemu smo možda i mi doprineli olakim pristajanjem na formulisanje dnevnog reda i načina postizanja takvih sporazuma koji praktično nikoga ne obavezuju ni na šta.
Da li je moglo da bude drugačije ili bi se stvari opet završile na isti način samo onda ranije umesto kasnije? Teško je to reći, ali je sigurno da bismo bili u mnogo boljoj poziciji da smo uslovili razgovor o pitanjima koja su važna za Prištinu onim stvarima koje su nama bitne. A te stvari se tiču statusa, odnosno promene Ahtisarijevog plana. Mi to nismo hteli jer smo verovali da će Priština sedeti skrštenih ruku dok traje dijalog i na miran način dobiti podelu Kosova. To je bila ta suštinska preoptimistična procena da će se SAD predomisliti oko podele i zbog toga nismo pokrenuli pitanje specijalnog statusa severa kada je za to bilo najbolje vreme. Sastanci sa Angelom Merkel u avgustu i sa Hilari Klinton u septembru u Njujorku su potrošeni u pokušaju da se isprave negativne posledice ove procene.
Sva nadanja u iole prihvatljivo rešenje kosovskog problema su pretočena u očekivanja da će ovo malo preostalog vremena biti iskorišćeno za formulisanje predloga koji bi bio u domenu mogućeg i omogućio najširu autonomiju Srba na severu uz zadržavanje postojećeg stepena decentralizacije na jugu. Barikade i kiperi sa šljunkom mogu da izdrže taman toliko da se taj predlog predstavi, ali ne više od toga.
Vladimir Todorić
objavljeno: 30.09.2011.
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
