Izvor: Politika, 25.Feb.2014, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kosovo ograničava „buku” sa verskih objekata
Nagađa se da li su povod za sporni zakonsnažna zvonjava nove katedrale u centru Prištine, retka pravoslavna zvona u gradovimaili možda i preglasno ozvučenje na minaretima
„Između raznih vera jazovi su tako duboki da samo mržnja uspeva ponekad da ih pređe”, kaže Ivo Andrić u čuvenom „Pismu iz 1920”, opisujući, između ostalog, kako se u Sarajevu sa različitih tornjeva računaju različita vremena i šalju poruke preko avlijskog zida.
Jedan zakon, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << danas na Kosovu i Metohiji, istovremeno i kopa taj jaz i podstiče nesporazum kojiiz njega izlazi. „Nacrt zakona o zaštiti od buke” koji je, kako se to ovde kaže, „u prvom čitanju” izglasan u kosovskom parlamentu,izaziva reakcije, oštra i različita mišljenja. Protiv njega su bili Srbi, Bošnjaci, Turci, a Albanci su ga većinski podržali. Živa rasprava se nastavlja, u raznim komisijama i javnosti uz pitanja: šta je povod za ovakav zakon, kome smeta ezan (mujezinov poziv sa džamije na molitvu), je li snažna zvonjava sa nove katedrale u centru Prištine izazvala ovu reakciju ili je to preglasno ozvučenje na minaretima, hoće li se ovim ućutkati retka pravoslavna zvona u gradovima, stoje li stranci iza ovog zakona?
– Ja nisam aktivni vernik, dakle ne idem redovno u crkvu, ali volim kada čujem zvona sa katedrale u Prištini. Što se ovog zakona tiče, više me brine da u mojoj zemlji ne donesu takav zakon – kaže jedan zapadni diplomata na službi u Prištini.
Njega zvono novopodignute katoličke crkve, koje se inače čuje u celom gradu, podseća na zavičaj. Ova ogromna građevina je u potpunom nesrazmeru sa brojem vernika i nije sazidana da zadovolji samo potrebe prištinskih katolika, kojih tu nikada nije bilo u većem broju, nego je u nju uključena politička poruka da je Priština okrenuta Zapadu. Iz dugogodišnjeg odnosa vođe kosovskih Albanaca Ibrahima Rugove sa zapadnim političarima, iz susreta sa papom Jovanom Pavlom – zajedničku fotografiju njih dvojice Rugova je držao na istaknutom mestu – počelo se formirati mišljenje da on Albance prevodi u katoličanstvo. Tako je i nastala nepotvrđena spekulacija da je Rugova pred smrt sa islama prešao na katoličanstvo, mada je njegova sahrana, po svemu što se moglo videti, ličila na propalu kopiju sahrane Josipa Broza Tita.
Islamska zajednica je protiv zakona, mada je prema nekim reakcijama iz nevladinog sektora njeno oglašavanje nedovoljno oštro i jasno. Tako Ljuljzim Hakaj smatra da buka nije glavni motiv zakona već da iza svega stoji politika i Zapad.
– Taj zakon je politika, nastojanje da se pokaže kako je Kosovo za modernizaciju i Evropu –izjavio je on medijima.
U međuvremenu, vlasti nastoje da pokažu kako zakon ništa ne zabranjuje,nego samo ograničava buku. U osnovi, on ipak jeste politika i viševekovna unutrašnja albanska borba između verske i etničke pripadnosti, kao i, u najnovije vreme, formiranje državnog identiteta. Prevaga etničke pripadnosti u odnosu na versko opredeljenje, u najvećoj je meri dovršena u konstituisanju albanske nacije. Albanski nacionalizam se izborio sa univerzalnošću dve velike svetske religije, islamom i katoličanstvom, a nešto u manjoj meri i sa pravoslavljem koje, u većoj meri, baštini etnički identitet (etnofiletizam).
Formula „albanstvo je vera svih Albanaca”, uz intenzivnu mitologizaciju etničkih žrtava, odnela je pobedu nad vekovima iskustva univerzalizma islama, rimokatoličke crkve, i posebnosti pravoslavlja. Svealbanski ujedinjujući nacionalni faktor oslonjen direktno na zapadnu podršku i pomoć, nastoji da se, naročito u američkim očima, predstavi kao neka vrsta državnog nacionalizma kakav oni mogu da razumeju i prihvate. S druge strane, podrška tom nacionalizmu zavisi i od toga koliko će on biti u stanju da kontroliše islamsku komponentu u albanskom etnosu.
Otuda se konkretnim akcijama, bezuslovnim prepisivanjem liberalnih zapadnih zakona i zapadnom retorikom koja je na Kosovu postala, gotovo stvar folklora, nastoji pokazati jedno multikulturno, multikonfesionalno i multietničko društvo. U osnovi, reč je o etnokratiji koja će izgubiti američku podršku ukoliko pod strogom kontrolom ne bude držala razorni potencijal islamskih ekstremista. Taj potencijal i moć mimikrije suvelikikada su u pitanju Albanci,koje Zapad doživljava kao apsolutne sledbenike i prijatelje. Zato je ubistvo američkih vojnika na frankfurtskom aerodromu 2011. koje je izveo islamista iz Kosovske Mitrovice izazvalo nezapamćenu paniku u prištinskoj vlasti. Može li ovakav zakon u nekoj od takvih ličnosti prepuniti čašu gneva?
Zakon se ne primenjuje kada buka dolazi „od zvuka zvona ili elektroopreme za vreme obreda tokom verskih praznika, u skladu sa Zakonom o službenim praznicima u Republici Kosova”. Prosečan i neupućen čitalac bi na osnovu kompletnog teksta zakona i mesta na kom se u tekstu nalazi reč zvono zaključio da se radi o većinski hrišćanskoj teritoriji i stanovništvu.
– Naša zvona nemaju tu jačinu u gradovima, naši vernici u jako malom broju žive u njima – kaže protojerej Savo Šmigić iz Eparhije raško-prizrenske Srpske pravoslavne crkve.
Koga onda na liturgiju, u hramu Svetog Nikole u Prištini, uspe da „dozove” zvono? Dvoje ili troje staraca Srba iz Prištine, nekoliko Rumuna, nekolikaBugara i ponekog pravoslavca na službi u međunarodnim misijama. Starci pričaju da se u „tursko doba nije smelo zvoniti”, a konzul Milan Rakić je sakrio veliko crkveno zvono kad je napustio Prištinu uoči rata. On je u Balkanskom ratu sa oslobodiocima ušao u grad, našao to zvono, okačio ga o granu kod iste ove crkve i prvi zazvonio. Danas u Vučitrnu i Uroševcu zvono sa obnovljenih hramova ne može da dozove ni jednog jedinog vernika, u Istoku ih ima oko deset, slično je u Peći, a u Prizrenu 14 njegovih stanovnika i 40 bogoslova i profesora može da čuje zvono sa Crkve Svetog Đorđa ili Bogorodice Ljeviške... Nabrajanje bi zauzelo mnogo prostora.
Ispada da su etničku stihiju, što se Srba tiče, preživela samo zvona, ona danas zovu i zvone za onima, kojih ovde, u najvećoj meri, petnaest godina nema. Precizni i razorni udarci uništili su oko 150 crkva i manastira, mnoge od ovih svetinja se, nakon uništenja,uporno obnavljaju. U njima se, bez obzira na glasnost, zakone, prepreke i neslobodu, oglašava jasna poruka: živi smo onoliko koliko verujemo i koliko imamo snage da trpimo!
Živojin Rakočević
objavljeno: 25.02.2014.
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
.jpg)
