Izvor: BKTV News, 06.Jan.2013, 13:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kosovo – Naša tuga i naš bol
Predsednik Srbije neće sutra da proslavi Božić sa svojim gradjanima u našoj južnoj pokrajini. To je odluka Prištine, a ne Euleksa. Tačnije – vlasti iz Prištine, koju predstavljaju vodja nekada terorističke organizacije, kako ju je nazivao i najviši američki predstavnik za Balkan Ričard Holbruk. Ali, i haški njegov saborac, haški osuđenik, pa onda „oslobodjenik svake krivice“, poput hrvatskih generala.
To je bilans dosadašnjih pregovora. Popuštanja i dogovaranja sa onima koji su od OVK načinili „oslobodilačku armiju“. Od srpske južne pokrajine – tzv. „nezavisnu državu Kosovo“. Od nekada većinske srpske nacije, skoro etnički čisto Kosovo i Metohiju. Jer, onih stotinak hiljada Srba, osim na severu Kosova, žive u uslovima „hitlerovih konclogora ili okupiranih teritorija“. Proterano je preko 230.000 ljudi neabanskih nacija, što je teži zločin od svih koji se pripisuje „genocidnom srpskom narodu“. Srbi nisu nijednu teritoriju unutra ili izvan Srbije, učinili etničkim čistom.
U svemu tome, medjunarodne snage od NATO agresije do danas, a to je 11 godina, uključujući i Euleks, kao posebnu instituciju Evropske unije, ne samo da nisu staustno neutralne, već očigledni čuvari onog što je deo sveta prihvatio i priznao, ali što nije dobilo verifikaciju i legitimitet Ujedinjenih nacija.
Zato, ma šta ko mislio, za Srbiju je danas centralno pitanje – izboriti se za liniju tolerancije dok se ne postigne dogovor koje će obe strane prihvatiti, a medjunarodne organizacije verifikovati. Dosad nema primera da su istinski upravljači Kosovom ijednom javno stavili do znanja Prištini, kao što to neprekeidno čine Beograd. Pogotovo kada je reč o dogovorima Beograd i Priština – da obe strane moraju da poštuju, posebno da ne mogu da različito tumače bilo koji sporazum, postignut pod pokroviteljstvom Evropske unije.
Da je išta od ovog poštovano od strane EU i SAD, danas ne bi bilo sporno da li Euleks ili druge medjunarodne snage imaju ovlašćenja da srpskom predsedniku države obezbede da provede Božić u manastiru Gračanica sa svojim gradjanima i svojim narodom. Kosovo, priznavalo osamdeset ili više država, daleko je i od statusa koje ima država Paestine na Ist riveru u Njujorku. I to znaju svi. Ali, niko nije spreman da u Savetu bezbednosti otvori to pitanje i Prištini stavi do znanja da se pregovara o svemu, pa i o statusu Kosova.
Ne učini li to medjunarodna zajednica preko Saveta bezbednosti, ostaće istorijski upamćeno da je jednostranom voljom najmoćnijih na Zapadu, na Balkanu ponovo stvorena neuralgična tačka, koja će biti okidač u svakom budućem sučeljavanju velikih. A to nije nemoguće. Pogotovo sukob interesa onih koji gube ekonomski primat, a time uskoro i vojni, i onih, koji grabe koracima od sedam milja ka preuzimanju trona u ekonomskom razvoju. A to su Kina, Rusija, Indija i Brazil.
I da ne bude nesporazuma. Srbija je neuporedivo manja od nekadašnje Jugoslavije, pa samim tim i mora mudrije da se ponaša. Jer, male zemlje, a posebno one koje je „demokratska tranziciona vlast“ srozala do prosijačkog štapa, opstaju ili kao „vazali jakih i bogatih“ ili kao jezičak na vagi, koje je socijalistička Jugosalvija vešto iskoristila. I ne sama postigla zavidan ekonomski razvoj, već i bila neuporedivo poštovanija od većih i snažnijih zemalja od nje!
Kada je u vrtlogu strasi i nemirenja da Kosovo uopšte može i da pomisli da vrati status iz 1974. godine, rečenica koja je večito bila izbacivana iz intervjua sa Bogoljubom Karićem je ona – „Kosovo se ne brani puškom, već pameću“.
A sa moje strane je ostala nepodržana konstatacija da je Kosovo izgubljeno 6. oktobra 2000. godine. Jer, osamnaest lidera tadašnjeg DOS-a nisu seli u avion i odleteli, ne u Bijaric, već Vašington, London, Pariz i Berlin i stavili na sto svoj mandat i sve što su učinili Petog oktobra, ukoliko ne dobiju čvrsto i javno priznanje istorijskih i Avnojevskih granica Srbije, kao i sve druge republike nekadašnje Jgoslavije.
Danas mi ostaje samo jedno – da plediram da negde ostane neizbrisiv trag imena tih osamnaest lidera „političke a ne narodne revolucije“, kojima je bilo bitnije ko će gde da sedne u kabinetima na Andrićevom vencu i Nemanjinoj 11.
Mirko Stamenković
Tweet
Pogledaj vesti o: Eulex
