Izvor: TvojPortal.com, 27.Jan.2012, 02:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kada kažu da je Kosovo izgubljeno, nasmejem se
Tvojportal.com Zašto Srbija, a ne Evropska unija – naziv je nove knjige Vojislava Koštunice, lidera DSS, koja predstavlja sažeti prikaz njegove celokupne političke ideje, ali i svojevrsnu ideološku platformu za budućnost.
Knjigu je objavio Fond „Slobodan Jovanović“, a napisana je u formi dijaloga koji sa Koštunicom >> Pročitaj celu vest na sajtu TvojPortal.com << vode članovi Fonda Mile Savić, Slobodan Samardžić i Aleksandar Nikitović.
Koštunica, možda otvorenije nego ikada do sada, govori javno o Slobodanu Miloševiću, Zoranu Đinđiću, 5. oktobru, Kolubari, paljenju Ambasade SAD, Putinu, patrijarhu Pavlu, medijima, Vikiliksu, ali i o sadašnjim odnosima sa Tomislavom Nikolićem i Tadićevom DS…
Ipak, vodilja koja povezuje sve odeljke knjige je detaljno objašnjenje njegove ideje o političkoj i vojnoj neutralnosti Srbije. Suštinska platforma je da država ne treba da bude članica EU i NATO.
„Novosti“ su dobile pravo da objave delove knjige koji se odnose na Koštuničin odnos prema Dobrici Ćosiću, Matiji Bećkoviću i Emiru Kusturici.
POŠTOVANjE
* Posle konstatacije da je ostao dužan javnosti da kaže sud o javnim ličnostima, članovi Fonda su pitali lidera DSS da otkrije svoj stav o Dobrici Ćosiću…
- Dobrica Ćosić je zaista veliki srpski pisac koji je na najozbiljniji način zadužio svoj narod i Srbiju. Nisam siguran da taj običaj postoji i kod drugih naroda, ali u Srbiji u današnje vreme po pravilu najžešće kritike se upućuju onima koji su najveći. Što veći značaj neko ima za našu kulturu, naš identitet, naš jezik, našu politiku, to su i veći napadi. Ko se sve nije usudio da uzme i baci kamen na Ćosića. A šta su ti ljudi uradili za Srbiju, kakav je njihov značaj za naš narod? Misle da je dovoljno napasti sve što je srpsko i da je najbolje da tu svoju rabotu započnu i završe sa Ćosićem, koji je u mnogo čemu godinama simbol i stub jedne razložne nacionalne politike i odbrane te politike.
Dobrici Ćosiću je bliža levica nego meni, ali to razlikovanje za mene samo znači da nam je potreban razgovor i da nam je potrebno traganje za najboljim rešenjima koja su u interesu Srbije. To traganje u znaku Srbije može samo da približi. Zbog toga je za mene uvek bilo važno da pratim i čujem kako Ćosić razmišlja o najvažnijim iskušenjima sa kojima se Srbija suočava. Tu priliku sam najviše imao osamdesetih godina u Odboru za odbranu slobode misli i izražavanja i kasnije na političkim položajima na koje sam dolazio. Ćosićev rad, književni i javni, uvek je pokazivao i potvrđivao da su mu opstanak i napredak Srbije prva briga, a o ostalom svetu će već imati ko da brine.
Ćosić suviše poštuje i voli Srbiju da bi mogle da ga zanesu moć i sila novih imperija. I kada je reč o idolopokloničkom odnosu prema EU i kada je reč o sili NATO, Dobrica Ćosić se jasno suprotstavio razumnom mišlju da nam Srbija mora biti preča, da mi kao stari narod ne moramo odmah da se podređujemo velikim stranim šarenim lažama i da potrčimo da ratujemo za strane interese. On zna i oseća da nas, ako kao narod izgubimo samopoštovanje i dostojanstvo, u tom slučaju očekuju ne samo teška vremena, već i neizvesna sudbina. Ako ko zaslužuje poštovanje od svoje države i svog naroda za ono što je za života radio, to je danas svakako Dobrica Ćosić.
NAJSKUPLjA REČ
* Da pređemo sada na desnu Srbiju, tamo je Matija Bećković…
- Pravi zastupnici desne i leve Srbije, a to su Matija i Dobrica – Srbiju stavljaju iznad svih podela. Kada bi oni odlučavali i pored svih razlika napravili bi dogovore koji su u interesu Srbije.Oni imaju odgovornost i visinu misli koja je daleko iznad današnje političke scene. Kao i Dobrica Ćosić, i Matija Bećković je omiljena meta napada. Zanimljivo bi bilo napraviti istoriju napada na Srbe koji su nešto uradili za svoj narod i svoju državu.
PESNIK ISPRED VREMENA
Pade mi na pamet jedna gotovo zaboravljena stvar kako je Matija Bećković početkom devedesetih otišao u tada najveću opozicionu stranku da im iznese svoju ideju. A ideja se sastojala u tome da ja, iako sam predsednik manje opozicione stranke, treba da budem kandidat cele opozicije za predsednika Srbije. Sa uverenjem kakva imaju samo pesnici, Bećković je izložio svoj predlog. Bio je tada odbijen, a da njemu nije bilo do kraja jasno zašto. Proći će vreme, jer pesnici idu ispred svog vremena, i njegova ideja će 2000. godine biti ostvarena – rekao je Koštunica.
Kada je rekao da je Kosovo najskuplja reč, Matija Bećković je to rekao iz najveće dubine svog pesničkog uverenja. A i koja bi to druga reč srpskog jezika mogla biti skuplja. Uvek se samouvereno smejao, kao što samo pesnici mogu da se smeju, kada čuje da govore da je Kosovo davno izgubljeno. Ni sam ne zna šta mu je smešnije, da li to što je izgubljeno, ili to što je davno izgubljeno. Ako je izgubljeno, i to još davno, zašto od nas traže potvrdu da je izgubljeno. Ili, kako reče Matija – ako nije naše, zašto od nas traže da im ga damo.
Matija se nikada nije pomirio i verujem da se i neće pomiriti sa idejom da se Srbija rodila u Jajcu i da je Josip Broz najveći sin srpskog naroda. Ima u toj njegovoj upornosti i ljubavi prema tradiciji nešto što opominje i poziva na razmišljanje, ko smo mi kao narod i kuda smo naumili da idemo.
RODONAČELNIK
* Negde u sredini, ni levo ni desno je Emir Kusturica.
- Dobrica Ćosić je Srbijanac, Matija Bećković je Srbin u Crnoj Gori i svuda širom sveta, ali je i srpski Crnogorac u Beogradu. A Emir Kusturica, koji je jedini mogao da bira kom li će se carstvu i svetskom gradu privoleti, izabrao je da bude Srbin, i izabrao je umesto svetskih metropola Mokru Goru. Za one koji omalovažavaju srpsku kulturu i uopšte srpski narod sve je to malo i naopako. Kusturica je imao i na koga da se ugleda, jer su pre njega Ivo Andrić i Meša Selimović pošli istim putem. Za njih je srpska kultura bila velika, i svojim pripadanjem njoj učinili su je još većom.
I kakav smo mi to tobože ksenofobičan narod kada nam prilaze pisci i umetnici koji su zasluženo zadobili svetsku slavu i svetsko priznanje? I ne samo da nam prilaze nego ih srpski narod prima kao istinski svoje. Do sada zaista nije bila poznata takva vrsta ksenofobije.
Kusturica je poneo ime rodonačelnika srpske države i ne može biti da je to slučajno. On vidi dubinu naše istorije, naše tradicije, naše kulture i dubinu temelja srpske države, koja nadmašuje sve mene i sve novotarije i nasilja globalističkog svetskog poretka.
SKUČENI UM
* Koštunica se osvrnuo na lažnu vest da je Ćosić dobio Nobelovu nagradu:
- Zamislite samo taj skučeni i iskompleksirani um koji se bavi pravljenjem dezinformacije da je Dobrica Ćosić dobio Nobelovu nagradu. Jedan veliki srpski pesnik je tim povodom rekao da su Srbi sa pravom poverovali da je Nobelova nagrada otišla u prave ruke, ali zato nema nikoga u Srbiji ko bi poveravao da bi Nobelovu nagradu mogli dobiti oni koji su zlurado komentarisali ovu dezinformaciju.
ZORAN JE DRŽAO DO UVERENjA
* O odnosima sa Zoranom Đinđićem, predsednik DSS je rekao:
- Dugo smo se poznavali i pre politike pripadali intelektualnoj zajednici koja iz mnogobrojnih i različitih razloga nije prihvatala brozovski režim. Institut za filozofiju i društvenu teoriju u kome smo radili okupljao je ideološki različito opredeljene javne ličnosti, po pravilu politički progonjene u brozovskom i postbrozovskom režimu. Zajedničko nam je bilo jedno, pre svega osnovno demokratsko opredeljenje. Đinđić je najvećim delom zagovarao ideje leve orijentacije, čije je središte bila nemačka filozofija. Moja uverenja bila su utemeljena na političkoj filozofiji koja je državu i uređenje države na osnovu zakona razumevala na konzervativniji način. Na naš kasniji neposredni politički angažman uticale su nesumnjivo ove teorijske razlike. U politici sam se rukovodio starim načelom konzervativne filozofije koja najveće državničko umeće vidi u povezivanju sklonosti da se sačuva i sposobnosti da se unapredi. Đinđić je saglasno svojim teorijskim uverenjima u radikalnim i što bržim reformama video politički cilj pravljenja moderne države.
U politici i životu ovakve teorijske razlike, posebno u našim prilikama nedovoljno uređenog i razvijenog društva, poprimile su razmere dva politička puta. Bilo je političkih sporova poput onog oko oduzimanja poslaničkih mandata DSS, koji su dobili oštre razmere. Đinđićev politički stil je bio neposredniji govor i direktnije osporavanje političkih protivnika, tako da su njegove ocene o mojoj politici bile znatno oštrije nego što sam ja govorio o njegovoj politici ili o nekim drugim politikama sa kojima se nisam slagao.
Ali, kao što sam već rekao, pored svih razlika i međusobnih osporavanja, Đinđić je imao važnu ličnu osobinu da drži do svojih uverenja i da nastoji da samostalno donosi odluke. Posle 5. oktobra poslao mi je nekoliko pisama u kojima izlaže svoje viđenje najkrupnijih problema sa kojima se Srbija suočava i javno se držao ocena koje je izneo u tim pismima, iako je bilo više nego očigledno da se te ideje suprotstavljaju interesima zapadnih sila. To se može videti u i pismima koje je poslao vodećim državnicima povodom kosovskog problema.
Đinđić je ubijen i tragično je završio svoj život obavljajući najteži mogući posao, a to je svakako posao premijera. Zbog te najveće moguće žrtve, tu prestaje svaka polemika i moraju se birati reči da se razjasne različite politike koje smo zastupali.
dssKosovodobrica ćosićvojislav kostunica
