Izvor: TvojPortal.com, 14.Dec.2011, 00:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju sa Borisom Malagurskim
Izvor: tvojportal.com Kada se u poslednje vreme desilo, da neki dokumentarni film bude u žiži interesovanja? Ekskluzivno za Tvojportal mladi reditelj Boris Malagurski govori o filmu "Težini lanaca", Srbiji, Kosovu, barikadama, nama samima, novim projektima...
- Odakle nekom ko je rođen godinu dana pošto je poslednja generacija pionira obukla pionirske kape i marame tolika zainteresovanost za temu Jugoslavija?
Moje interesovanje ne leži u temi Jugoslavije koliko leži u analiziranju uzroka teškog stanja u kojem se građani naših prostora nalaze. Ja ne pamtim Jugoslaviju mnogo i poznajem je samo iz priča starijih od mene iz kojih sam, uzimajući u obzir i realne činjenice iz tog vremena, zaključio da su ljudi u toj državi ipak živeli bezbrižnije. Jugoslaviju ne možemo posmatrati isključivo iz političkog ugla, već i iz ugla sistema vrednosti, a tada su vrednosti bile daleko više ljudske nego danas. Uzimajući u vid sve mane koje je takav sistem nosio sa sobom, mislim da je bilo daleko racionalnije popraviti to što ne valja, a ne upropastiti sve, pa početi iznova. Da bismo shvatili zašto nam se sve to desilo moramo analizirati ko je imao motiv da se sve to desi i koji je motiv u pitanju. Nije iznenađujuće da je svaka politika produžetak ekonomije drugim sredstvima, a svaki rat, zapravo, produžetak politike – drugim sredstvima.
- Film „Težina lanaca“ obiluje velikim brojem egzaktnih podataka i brojki, da li ste imali pomoć pri njihovom prikupljanju i od koga?
Podatke koje sam izneo u filmu “Težina lanaca” sam pažljivo prikupljao iz više izvora. Puno ljudi mi je pomoglo u smislu davanja informacija i bilo bi nemoguće nabrojati ih sve u ovom intervjuu. Krajnji odabir podataka i brojki koji će se pojaviti u filmu sam lično napravio i moram priznati da to nije bio nimalo lak posao. Uvek želim da iznesem što više činjenica koje podržavaju iznetu tezu, ali sam svestan da na kraju moraju da se odaberu najbitnije i upečatljive činjenice koje će ostati ljudima u pamćenju. Iskoristio bih priliku da se zahvalim Globalnom Istraživačkom Institutu i osnivaču Mišelu Čosudovskom preko kojeg sam došao do najvećeg broja dokumenata iz kojih sam crpio relevantne informacije.
- Kako je neko ko ima godina koliko Vi imate i ko dolazi sa prostora odakle dolazite uspeo da za film dobije odgovore na pitanja od ljudi koji u svojim oblastima predstavljaju najznačajnije svetske autoritete?
Možda je najbolji odgovor na to pitanje: “Probao sam!”. A to je nešto što svima predlažem kada imaju neku zamisao koju bi želeli da ostvare. Jeste da sam završio filmsku produkciju u Vankuveru, Kanadi, ali tamo sam samo naučio tehničke detalje u vezi snimanja filmova. Sve ostalo sam morao da otkrijem sam. E, sad, kad sam video koliko bi tu posla moralo da bude, mogao sam da odem u kafanu i uz rakiju kukam kako ja ne mogu snimiti to što sam zamislio. Međutim, odlučio sam da upotrebim najmoćnije oružje koje obični građani danas mogu da poseduju – internet. Slao sam ogroman broj mejlova, kontaktirao bezbroj ljudi i došao do onih koji su mi bili potrebni. Uz to, napravio sam vebsajt gde sam obrazložio o čemu će biti film i počeo da skupljam donacije.
- Da li imate saznanja da je neko od Vaših sagovornika imao problema zbog učestvovanja na filmu?
Mislim da oni koji bi imali problema zbog pojavljivanja u filmu iz tih razloga i nisu hteli da se pojave u filmu. Za ostale nemam informacije da je došlo do nekih neprijatnosti.
- Da li Vas ignorisanje domaćih medija deprimira i odbija od daljeg rada ili Vam upravo to daje signal da ste na pravom tragu i da treba da nastavite sa svojim radom?
Ne postoji ništa što može da me deprimira, a kad sam inspirisan, ne može ni jedan neuspeh na nekom polju da me odvuče od cilja koji sebi postavim. Ne bih rekao da me domaći mediji ignorišu, bilo je intervjua i članaka o meni u Politici, Press-u, Pravdi, Pečatu, a to je samo u novinama koje počinju na slovo “P”. Šalu na stranu, pojavljivao sam se i u emisijama na Happy TV, RTS-u, Palmi Plus, ali mislim da veliki broj novinara možda nema volju da se dovoljno udubi u ovu temu. Kada čuju da je u pitanju film koji je snimio neki klinac od dvadesetak godina, sigurno dosta njih pomisli da je reč o nečem neozbiljnom, pa zaobiđu temu. Oni koji, pak, odluče da istraže o čemu se ovde radi, budu prijatno iznenađeni.
- Kakav su utisak na Vas ostavili ljudi na barikadama koje ste nedavno posetili? Čini se da je tamo država najugroženija, ali da je duh najčvršči?
Glavni utisak je taj da je na barikadama veoma hladno, ali da se nikad u životu nisam osećao toplije. Ljudi koji su se okupili na barikadama na Kosmetu su učinili sve u svojoj moći da mene i ljude koji su pošli sa mnom ugoste na što lepši i topliji način. Video sam da im naše prisustvo znači mnogo više i od premijere filma koju smo tamo organizovali i od humanitarne pomoći koju smo doneli. Nažalost, u velikom delu Srbije postoji nerazumevanje zbog čega su naši sunarodnici na Kosmetu postavili barikade, te često pogrešno upoređuju to sa barikadama iz 1991. godine ili kriminalizuju te ljude. Radi se o tome da su Srbi sa Kosmeta shvatili da pregovori sa Albancima znače to da srpska strana prihvati sve što albanska strana zahteva, a ako to ne učini, dogovor se ne postigne. Tada se međunarodna zajednica oglašava uz kritiku da Srbi i Albanci moraju da postignu dogovor, te Srbi korak po korak prihvataju sve što Albanci traže. To nisu pregovori, to su ultimatumi. Barikade su Albancima i stranim silama pobrkale račune, jer su se zaplašili da bi sada po prvi put moglo da dođe do nekog kompromisa koji bi odgovarao i Srbima. Ipak, uspeli su da nas ucene nečim što za vlast nema alternativu.
- Vaša zapažanja u filmovima su veoma duboka i zrela i prosto je neverovatno da sve to izgovara nako ko ima dvadeset i dve godine. Da li mislite da su vaša zrelost i obrazovanje upravo posledica specifičnih okolnosti koje su obeležile odrastanje i da li sve te loše stvari koje su nam se događale i još uvek se događaju čine da bolje sagledavamo svet oko sebe?
Srbiji je potrebno buđenje iz sna u koji smo upali posle 5. oktobra 2000. godine, sna u kojem će sve da bude bolje samo od sebe i da sada, kada smo navodno prijatelji zapada, možemo da se prepustimo zapadu da nam rešava sve probleme. Kada sam odrastao, mnogi su oko mene govorili da kada ode Milošević, sve će biti rešeno. Milošević je otišao i videli smo dokle nas je dovelo takvo razmišljanje. Kao neko ko je bio izuzetno mlad za vreme devedesetih, razočaran sam onim što se dešava u slobodnoj i demokratskoj Srbiji. Pokušavao sam da razumem koji su stvarni uzroci situacije u kojoj se nalazimo i odlučio da počnem tu temu aktivno i istraživati.
- Vaš filmski stil je prepoznatljiv, ali teme kojima se bavite dosta su raznolike (preseljenje za Kanadu, Srbi na Kosovu, raspad Jugoslavije), koja tema Vas trenutno zaokuplja?
Trenutno završavam film o Beogradu i radim na filmu o Stefanu Veličkoviću. Film o Beogradu ima za cilj da promoviše naš glavni grad u pozitivnom svetlu u svetu i da privuče građane sveta da posete Beograd i Srbiju. Ako upoznaju naše ljude, lepo se provedu u našoj državi i sa sobom ponesu lepe utiske, teže će poverovati svojim matičnim medijima ako počnu da šire laži o našem narodu. Naši neprijatelji nisu Amerikanci, Nemci ili Britanci, već njihova spoljna politika prema našoj zemlji. Što se tiče Stefana Veličkovića, radi se o jednom mom vršnjaku koji je dobio kaznu za nepropisno parkiranje u Makedonskoj ulici u Beogradu i nakon toga osuđen na 12 godina robije. Stvar je u tome što je u trenutku kad je dobijao kaznu od policajca, na Obilićevom vencu se odvijala tuča navijača u kojoj je stradao francuski državljanin Bris Taton, a Stefan je bio član navijačke grupe čiji članovi su osuđeni za tuču. Ja nisam navijač, nisam ni neki veliki ljubitelj fudbala, ali svestan sam da ne postoji ni jedan jedini dokaz da se Stefan nalazio na mestu incidenta u vreme kada se sve to izdešavalo, a kamoli da je u svemu tome učestvovao, te jednostavno pokušavam da saznam zbog čega je on još uvek u zatvoru.
- Da li Vam godi rastuća popularnost kako u Srbiji tako i van nje?
Prija mi kad se šetam ulicama Beograda sa verenicom, a neko me zaustavi da se rukujemo. To mi je baš simpatično.
- Kako vidite Srbiju u budućnosti, ima li bar malo mesta optimizmu?
Nema mesta ni za šta drugo osim optimizma! Znate, mnogi u Srbiji razmišljaju u smislu da kad bi se samo pojavio neki pošten političar, pošten vođa ovog naroda, sve bi bilo bolje. Problem Srbije je u tome što njeni građani ili očekuju da se sistem promeni sam od sebe, ili da nam dođe neko sa strane da nam promeni sistem, ili da očekuju bolji život, ako odu iz takvog sistema i napuste državu. Prvo, da oni koji kontrolišu sistem žele da ga promene, oni bi to već i učinili. Sistem se ne može promeniti sam od sebe, niti mogu da ga promene strani faktori, jer će oni samo modifikovati sistem na način na koji njima odgovara, a ne građanima Srbije. Tek odlaskom iz Srbije se ništa ne rešava, jer ovo je naša država, mi smo odgovorni za nju i mnogi nemaju predstavu šta znači započinjati život ispočetka u nekoj drugoj državi. Sistem moramo promeniti mi – a to znači da se svi po malo promenimo i rešimo one probleme koje možemo, danas, sad, odmah.
Pogledajte trailer ovog fascinantnog filma
{youtube}6Qi50Mun4RA{/youtube}
intervjutvojportaltežina lanacaboris malagurskiraspad jugoslavije
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
.jpg)
