Izvor: KMnovine.com, 06.Jun.2019, 21:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Živadin Jovanović: Selektivno u korist protivnika
Tramp sa saveznicima u Londonu i Normandiji, Klinton, Olbrajt, Bler, Klark sa svojima u Prištini
Rezolucija 1244 prepreka političkim zlodusima / Ilustarcija: KM novine
Piše: Živadin Jovanović
U istupanjima srpskih zvaničnika o Kosovu i Metohiji uobličio se vrlo neobičan >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << manir biranja, isticanja pa čak i konstruisanja isključivo ocena i teza koje su otežavajuće za Srbiju i njenu pregovaračku poziciju. Nabrajanje primera uzelo bi previše prostora. Kažu da to čine u ime realizma, oslobađanja naroda od mitova i okretanja ka budućnosti boljeg života. Druga vrsta argumenata, onih koji su, po uverenju šire javnosti, u prilog Srbiji, koje treba da koriste za ojačavanje pregovaračke pozicije, za odbrnu legitimnih državnih prava i interesa – nije prisutna pa ostaje utisak da takvih argumenata i nema. Osim, možda, argument da je Srbija, «kao ozbiljna i odgovorna država», izvršila sve svoje obaveze a oni drugi - ni jednu!
Defetizam i selektivni odnos zapažaju se i u tumačenju sadržine rezolucije SB UN 1244 (dalje – rezolucija SB). U izjavama zvaničnika i medijima «glavnog toka», gotovo isključivo, ističu se delovi za koje se veruje da su protiv Srbije a zaobilazi, izostavlja sve drugo. Time se gradi utisak kao da u tom dokumentu nema, gotovo, ničega na šta Srbija može i treba da se poziva. Iznose se čak i neistine kao što je teza da je Srbija tim dokumentom osuđena, ni manje ni više, nego za terorizam! Objašnjenjava se da se sve to čini u ime otrežnjenja i istine - a gore je i od poluistine. Ranije su rezoluciju SB bagatelisali, napadali i tražili njeno ukidanje predstavnici «kvinte», «nezavisni» analitičari, pojedini političari i NVO – svi oni koji su otvoreni zagovornici hitnog priznavanje jednostranog, nelegalnog otcepljenog Kosova i Metohije, «oslobađanje Srbije od tereta», napuštanja politike «sedenja na dve stolice», odnosno, učlanjenja Srbije u NATO. Naravno, tu su kao trabanti i presvučeni komndanti bivše „OVK“ čiji povodac su geopolitičke gazde produžile do koridora 10 (E-75) na istoku do obala Jadrana na zapadu. Da svi shvate kakav je odnos NATO prema savezniku u agresiji 1999!
Novost je što su se od nedavno u sistematsko obezvređivanje rezolucije SB uključili i zvaničnici Srbije. I oni pažnju javnosti nastoje da koncentrišu samo na odredbe koje su nepovoljne za Srbiju ili na one koje su pisane u stilu tzv. «konstruktivnih nejasnoća» tumačeći ih isključivo na štetu Srbije. Čak i ne pokušavaju da predstave celinu, ne pominju niti se pozivaju na jasne odredbe rezolucije SB koji su suštinski bitne za odbranu interesa Srbije. Sve to stvara utisak da je rezolucija SB ne samo nebitna za odbranu srpskih državnih i nacionalnih interesa već i štetna.
Povremeno do javnosti dođu i tako štetočinske izjave kao što je, na primer, da je rezolucija SB «mrtvo slovo na papiru»! Kakav oprost za zločine NATO, terorizam OVK i sestruktivnu ulogu tzv. međunarodne zajednice (EU,NATO)! Sa sličnim nipodaštavanjem govorilo se i o Ustavu Srbije, odnosno, o delovima koji se odnose na Kosovo i Metohiju. «Stavi Ustav pod mišku pa vidi da li će ti pomoći na Kosovu»!
Izjave srpskih zvaničnika - da smo sve izgubili i da samo pokušavamo da spasimo što se spasti može, da živimo u mitovima umesto u stvarnosti, da smo okrenuti prošlosti umesto budućnosti, da najradije sami sebe lažemo, da «druga strana» ima jasan cilj od kojeg ni po koju cenu neće odustati – dopunjuju sliku defitizma srpske strane i, logično, ohrabruju rast aapetita, agresivnosti i nepopustljivosti protivnika. I Srbija, naravno ima jasan cilj i dužnost da brani sve što joj pravno, istorijski i civilizacijski pripada. Zato njeni predstavnici ne treba da jadikuju, mole, čekaju da joj neko nešto udeli iz samilosti. Uzmicanje pred neprekidnim ponižavanjem, bezobzirnošću i agresivnošću - praksa nije potvrdila kao znak snage.
Fenomen «bivših režima»
Teško da postoji zemlja na svetu u kojoj se fenomen «bivšeg režima» toliko eksploatiše kao opravdanje za nastavljanje štetne politike kao što je to slučaj u Srbiji počev od 2000. do danas. Svakome na vlasti za sve što je loše i pogrešno kriv je «bivši režim» - «režim Miloševića», «režim Koštunice», «režim Tadića»...
Ni jedna vlast da shvati da greške prethodnih «režima» kojih je svakako bilo, nisu «alibi» za nastavljanje pogrešne politike ili za pravljenje novih grešaka. Svaka aktuelna vlast, bar u Srbiji, pre ili kasnije, i sama postaje «bivši režim». Ili, svako to razume, ali ako je već u praksi postalo obrazac ponašanja zašto ga ne koristiti do iznemoglosti? Razume se, zapadnim centrima moći to ništa ne smeta. Oni se ponašaju kao «selektori» tima u političkoj štafeti – svako «trči» dok se ne zamori, a onda «štafetnu palicu» predaje sledećem kome je dopušteno korišćenje svih sredstava i metoda dok efikasno isporučuje rezultate u korist geopolitičkih ciljeva «selektora». Ne govore li glasnogovornici «selektora» - «Milošević izgubio Kosovo, vi za to niste odgovorni, od vas se očekuje samo da to vašim potpisom potvrdite»? Jedino manjka objašnjenje zašto od Miloševića nisu uzeli i taj potpis nego su išli pred Savet bezbednosti UN da glasaju za rezoluciju koju bi sad hteli da ukinu?
Pravo je pitanje, u stvari, kako se to neprekidno eksploatisanje «grešaka bivšeg režima» kao smokvinog lista za prikrivanje isporuka u korist geopolitike zapadnih centara moći, odražava na Srbiju, njenu budućnost i interese, posebno one egzistencijalne kao što su očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta? Zar to ne vodi faznom razaranju osnovnih vrednosti društva kao što su moral, dostojanstvo, sloboda, suverenost, nacionalni identitet? Da li je toliko teško shvatiti da dok vlast u Beogradu javno blati «bivše režime» neprijatelji Srbije zadovoljno trljaju ruke i raduju se novim isporukama koje ih jedino interesuju?
Kad vidimo koje metode se koriste i kakvi se «argumenti» potežu radi preumljenja naroda nameće se i pitanje – da li su prepreke u pregovorima presvučeni bivši teroristi sa svakodnevnom eskalacijom pretnji, agresije, oružanih racija na Srbe, ili javnost, narod koji navodno ništa ne razume – ni odakle je ni kuda ide, ni kakvi su mu preci a kavi potomci, ni ko su pravi prijatelji a ko neprijatelji...? Edukujte narod, promenite mu svest, smanjite njegova očekivanja – poručuju iz Bundestaga, Kongresa, EP, EK! A mi, slobodni i nezavisni kakvi smo konačno, posle viševekovnih zabluda, postali sve to izražavamo svojim rečima: «Moramo prestati da sami sebe obmanjujemo», «najviše volimo sami sebe lažemo», «Srbi nikome ne praštaju uspeh», «Kosovo nije uvek bilo srpsko», «stavimo se u njihov par čizama»!
Jaz je zaista veliki. Srbi dugo već žive u uverenju ih određeni zapadni centri obmanjuju, da naopružavaju i podržavaju srpske protivnike, da podstiču separatiste, finansiraju, obučavaju i naoružavaju teroriste (OVK, da nas ucenjuju, prete, ponižavaju, proglašavaju genocidnim u Brislu, Berlinu, Parizu, Londonu, Njujorku, da žele da nas uvuku u NATO i okrenu protiv Rusa... Nikako da shvatimo da su oni, ustvari, drugo, da im je sve dopušteno, da mi delimo njihove vrednosti, da su nam oni cilj i jedini smisao u životu, da je onda prirodno da njima dopustimo, isporučimo, predamo, podastremo... Sve što zažele. I više od toga!
Greške
Prvu grešku učinila je Vlada Srbije 2008. kada se (pogrešno formulisanim pitanjem) posredstvom GS UN, obratila Međunarodnom sudu pravde u Hagu za savetodavno mišljenje da li je deklaracija o proglašenju nezavisnosti Kosova i Metohije u skladu sa međunarodnim pravom. Izjašnjavajući se o deklaraciji, a ne o jednostranoj secesiji dela teritorije SRJ pod privremenim mandatom UN Sud pravde je, većinom glasova 10:4 dao mišljenje da deklaracija kao takva ne predstavlja kršenje međunarodnog prava. Veliko je pitanje da li bi savetodavno mišljenje Suda pravde bilo drugačije čak i da je pitanje bilo ispravno postavljeno, imajući u vidu zatečene odnose dominacije zapadnih interesa u međunarodnim institucijama.
Druga teška greška, učinjena je 2010. kada je tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić, odlučio da se pregovarački proces sa koloseka UN prenese na kolosek EU što je Srbiju lišilo direktnije i delotvornije podrške Rusije i Kine, a i drugih uticajnih zemalja koje nisu priznale ilegalno otcepljenje proglašeno februara 2008. Učinjeno je to predlogom tzv. «zajedničke» rezolucije Srbije i EU, odnosno, Tadića i Katrin Ešton, koji je Generalnoj skujpštini UN podnet,neposredno pred izglasavanje anulirajući predlog rezolucije koji je Srbija u redovnoj proceduri pravovremeno dostavila tom organu UN. Ta izmena koja je iznenadila mnoge članice UN koje su obećale podršku prethodnom srpskom predlogu bila je jednaka saglasnosti da se status Kosova i Metohije rešava neprincipijelno, arbitrarno, primenom najgrubljih pritisaka i ucena, uz poštovanje jednog jedinog kriterijuma - da odgovara geopolitičkim ciljevima Zapada. Kolikogod takva odluka bila voluntaristička, autoritarna i suprotna vitalnim interesima Srbije ona se može objasniti činjenicom da su njeni nosioci bili dužnici Zapada jer su na državne pozicije stigli zahvaljujući obilatoj podršci zapadnih centara moći. I, razume se, oni su to znali. A geopolitički ciljevi tih centara su jasni: potpuna kontrola Balkana kao odskočne daske i veze sa Azijom, BI, Afrikom, Kaspijskim basenom, Kavkazom; članstvo svih zemalja Balkana u NATO; sprečavanje povratka Rusije na Balkan, njena izolacija, slabljenje i destabilizacija; sprečavanje prodora Kine u Evropu korišćenjem kopneno-pomorskog povezivanja; držanje Evrope u zavisnosti.
Sve to je, razume se, suprotno osnovnim principima prava, predstavlja razaranje evropskog i svetskog poretka uspostavljenog na rezultatima Drugog svetskog rata, podriva osnove mira, bezbednosti i saradnje u Evropi i, što je najbitnije, nije održivo. Lideri pojedinih vodećih zemalja Evrope postali su svesni opasnosti prevelike zavisnosti i kontrole od SAD, ali se čini, sa velikim zakašnjenjem i u uslovima sve dubljih unutrašnjih podela. Odlučujuću kratkovidost ispoljili su lideri tih zemalja kada su 1999. pod pritiskom trojke Klinton, Olbrajt, Bler ušli u agresiju protiv SRJ koja je ujedno bila agresija protiv Rusije i Evrope. Evropa je tada učestvovala u ratu protiv same sebe. I danas, kada bi neki njeni lideri želeli da se «Evropa okrene sama sebi» to u pojedinim aspektima izgleda nemoguća misija. Čak ukoliko bi predsednik Tramp, polazeći od svog predsedničkog programam (kako su SAD na prvom mestu sopstevni interesi, isto važi i za druge zemlje) i bio spreman da Evropi pruži više prostora za slobodniju zaštitu sopstvenih interesa, na scenu stupa «duboka država» koja jednako sputava i Trampa i Evropu (EU). Paradigmatsko pitanje glasi: Može li Evropa da se okrene sebi nastavljajući na Balkanu i u odnosu prema Rusiji nezavršene poslove trojke Klinton, Olbrajt, Bler?
Ukoliko bi Zapad silom i ucenama ikada uspeo da prinudi predstavnike Srbije da stave potpise na dokumenat o prihvatanju i priznavanju otimanja Kosova i Metohije, u šta autor ovog teksta ne veruje, to bi neminovno dovelo do novih prekrajanja granica, najpre i možda najviše na Balkanu, ali i na daleko širem prostoru Evrope, Azije i drugih kontinenata. Nikakakve garancije Zapada da tako nešto neće dopustiti, da će poštovati suverenitet i teritorijalni integritet «svih zemalja regiona», da neće dozvoliti formiranje tzv. Velike Albanije ne bi bile kredibilne. Profitirala bi jedino geopolitika haosa, destabilizacije i konfrontacije sa nesagledivim posledicama.
Treća velika greška bila je potpisivanje tzv. Prvog sporazuma o principima koji regulišu normalizaciju odnosa, 19. aprila 2013. godine u Briselu. Tim tzv. sporazumom Srbija se odrekla svog ustanovg i pravnog sistema i svojih institucija na severu Pokrajine i prihvatila rasprostiranje ustavnog i pravnog poretka samozvane «Republike Kosovo» koju inače ne priznaje, u zamenu za Zajednicu srpskih opština (ZSO).U ime svog «evropskog puta», «odgovornosti», «predvidivosti» prekršila je sopstveni Ustav, svoj ustavni poredak i inistitucije je povukla sa severa Pokrajine gde je funkcionisao, ZSO za uzvrat nije dobila! Dovela je sebe u situaciju da može biti suočena sa ponudom da ZSO još jednom plati, ali ovoga puta, potpisivanjem «sveobuhvatnog pravno obavezujućeg sporazuma o normalizaciji», odnosno, priznanjem tzv. Republike Kosovo kao nezavisne države, članice UN i drugih međunarodnih organizacija. Ostaće neslavni primer u istoriji ustavnog sudstva i ustavnog prava Srbije, da je Ustavni sud u postupku za procenu ustavnosti tzv. Brisleskog sporazuma prihvatio prethodno javno saopštenu ocenu izvršne vlasti da tzv. Briselski sporazum i nije sporazum već politički akt a Ustavni sud se ne izjašnjava o ustavnosti političkih akata! Već je zabeleženo da je tzv. Brisleski sporazum, u srpskoj i engleskoj jezičkoj varijatni, integralno unet u obiman Izveštaj o pregovaračkom procesu koji je Vlada Srbije podnela Narodnoj skupštini i koji je Skupština usvojila. Tako je Narodna skupština navedena da, usvajajući jedan Izveštaj, izvrši supstituciju ratifikacije i da jedan navodno politički akt učini izvorom prava i obaveza za državu! Ne dugo potom, korak po korak, i najviši državni predstavnici o Briselskom sporazumu javno govore isključivo kao o međunarodnom ugovoru. Pritom im ni malo ne smeta što drugu stranu «ugovornicu» ne priznaju kao državu, dakle ni kao subjekat međunarodnog pravnog saobraćaja. Doduše, na ovakve konstataciju, sada bi, eventualno, mogli odgovoriti da se radi o međunarodnom sporazumu zato što je svoj paraf na to stavila i EU (kojoj težimo). Naročito, ukoliko bi bili sigurni da niko neće biti toliko sitničav da primeti da je EU pružalac dobrih usluga, ili posrednik, a ne strana saugovornica. Ukoliko bi neko uticajniji u političkom životu i pored svega, insistirao da je taj dokumenat jednom proglašem za politički, nepravni akt i to od Ustavnog suda, te da se ne može protekom vremena volšebno izroditi u međunarodni ugovor, nezavisno od toga što ga je Narodna skupština odobrila usvajanjem Izveštaja Vlade o pregovaračkom procesu, moglo bi se desiti da spor ponovo bude vraćen Ustavnom sudu i da, u krajnjoj liniji, Ustavni sud (na pr.na osnovu novih dokaza) tzv. Brisleski sporazum proglasi međunarodno-pravnim aktom otpočetka („nunc pro tunc“)! Time bi se uspostavila pravna logika u sistemu!
Greške bivših nisu baština sadašnjih
Četvrta greška je prihvatanje od Srbije da se pregovaračko poglavlje 35, koje je u slučajevima pregovora svih zemalja ranijih kandidata za članstvo u EU služilo da obuhvati manje važna, preostala pitanja koja se ne mogu smestiti u druga poglavlja, u slučaju Srbije, bude posvećeno isključivo obavezama vezanim za „punu normalizaciju odnosa“ sa tzv. Kosovom. I ne samo to, već da od ispunjenja tih obaveza zavisi sudbina celog pregovaračkog procesa, odnosno, da poglavlje 35 bude iznad svih drugih poglavlja! Posmatrano iz pozicija EU (iz „njenog para čizama“) ona je, sa dobrim razlogom, ocenila da se Srbija u startu obavezala na priznavanje nezavisnosti tzv. Kosova te da joj, eventualno, treba pomoći da savlada otpore u unutrašnjoj javnosti. Valja priznati da je EU u tom pogledu bila odgovorna, kreativna i do kraja posvećena nudeći svoja iskustva, savete i sredstva za delovanje preko medija, nauke, kulure, Konventa, Pokreta, tzv. nezavisnih analitičara, modele „dve Nemačke“ i mnogo drugoga. Nažalost, svi ti napori nikako da urode očekivanim plodom. Izgleda da su posvećujući preveliku pažnju kako da pomognu Srbiji dosta zapostavili drugu stranu koja se od ljubomore uzjogunila, postala zločesta, pa sve prisvaja, razbija, ruši, optužuje, hapsi i proteruje! A onda naišli su ti evropski (EU) izbori, ojačala desnica Brisel ušao u „tehnički mandat“. Tramp slavi savezništo u Londonu i Normandiji. Klintonovi, Olbrajt, Bler i Vesli Klark slave svoj ponos i savezništvo u Prištini! Kakva paralela i paradigma vrednosti!
Greške prethodnih režima ne mogu da budu pokriće ili opravdanje da se nastavi njihovim pogrešnim putem, ili da se prave nove. Zbog takvih grešaka Borisa Tadića, Vuka Jeremića i drugih, ta vlast je smenjena izborom nove. I njima su mentori bili isti komesari EU, uključujući Katrin Ešton sa kojom je 2013. potpisan neslavni tzv. Briselski sporazum koji je po rođenju zvanično kršten i zaveden kao «politički», a vremenom porastao dopbio novo ime - «međunarodno-pravni». Nismo li čuli javne ocene učesnika da su im komesari u Briselu pretili, ponižavali ih, prevarili?
Najzad, i rezolucija Generalne skupštine UN (GS UN) o posredovanju (dobrim uslugama) EU i mišljenje Međunarodnog suda pravde (MSP) po pogrešnoj molbi Vuka Jeremića, nisu pravno obavezujućeg već savetodavnog karaktera. Koje su to racionalne potrebe da se tim pravno neobavezujućim dokumentima u javnom opštenju pripisuje obaveznost i težina koje nemaju, a da se rezolucija SB kao dokumenat najveće težine i pravne obaveznosti, kojim se potvrđuje suverenitet i teritorijalni integritet SR Jugoslavije, odnosno, Srbije kao pravne sledbenice, sistematski obezvređuje, da se selektivno vade i ekstenzivno tumače samo delovi koje eventualno mogu koristiti protivnici Srbije? Ako rezoluciji SB, dokumentu imperativnog karaktera zvaničnici nalaze i javno ističu samo mane, zašto prećutkuju činjenicu da stavovi GS UN i MSP nisu pravno obavezujući, već savetodavni. Zašto bar sa jednakom posvećenošću ne istražuju, ne afirmišu i ne koriste argumenti ZA jačanje pregovaračke pozicije Srbije, već samo one PROTIV!? Od koga smo naučili da je to dobro, da li je i to neki «evropski standard»?
Ko je «zamrzo» izvršavanje obaveza prema Srbiji i produžio povodac
Otkako je Srbija (SRJ) izvršila sve svoje obaveze koje proističu iz rezolucije SB, od časa kada je na red došlo da i svi drugi - tzv. međunarodna zajednica, EU, NATO, tzv. OVK, lideri kosmetskih Albanaca - izvrše svoje obaveze prema SRJ, odnosno Srbiji, Zapad je zamrzo sprovođenje rezolucije SB 1244. Da su izvršene utvrđene obaveze prema Srbiji i srpskom narodu, danas ne bi bilo zamrznutog konflikta. Umesto toga, Zapad je pokrenuo sistematsko obezvređivanje, izvrtanje sadržine i sejanje sumnje u vrednost imperativnih odluka SB UN.
Međutim, ako se takva nastojanja odgovornih za podršku terorizmu i separatizmu, za agresiju NATO i ilegalnu secesiju mogu objasniti njihovim geopolitičkim interesima, dosta je teško razumeti negativistički selektivni prilaz srpskih državnih predstavnika prema dokumentu najviše pravne snage u svetskom pravnom poretku. Tim manje, kada se zna da se tim dokumentom potvrđuje suverenitet i teritorijalni integritet naše države, i to u vremenu kada je najgrublje napadnut! Šta se želi postići umanjivanjem njegovog značaja? Da li postoji bolja osnova, svi smo za bolje? Ako neko u rezoluciji SB primećuje samo ono što ne valja za Srbiju, ako tvrdi da međunarodno pravo ne vredi, da nije pouzdan oslonac, otkuda tolika briga da budemo odgovorni prema neobavezujućim, savetodavnim mišljenjima, otkuda preterivanja sa isticanjem obaveznosti tzv. Briselskog sporazuma kojeg su državno rukovodstvo i Ustavni sud proglasili, ne pravnim nego političkim dokumentom? Pravo vredi onoliko kolika je spremnost da se za pravo bori. Razume se da pravo ne vredi kad se nosilac odriče od prava.
Šta se dešava sa pravnom i drugim doslednostima? Ako je za Zapad, Prištinu i neke druge, rezolucija SB nevažna, bez obzira na to što se radi o sveobuhvatnom pravno opšteobavezujućem, dokumentu naredbodavnog karaktera; ako je, uopšte uzev, međunarodno pravo izgubilo svoj značaj, otkuda tolik odgovornost prema tzv. Borkovim, takođe veoma štetnim, tzv. tehničkim, tzv. sporazumima? Ako državni predstavnici sva dokumenta potpisana u Brislu u javnosti predstavljaju kao nezaobilazne «međunarodne sporazume», ko je, pored Srbije, druga strana potpisnica, ko su drugi pravni subjekti, jer Prištinu ne priznajemo, a EU je samo posrednik, ne i ugovorna strana? Može se računati da narod neće ulaziti u takve «suptilije», ali, šta ćemo ako Priština i tzv. «Kvinta» iz toga izvlače ocenu o neomeđenoj «fleksibilnosti» Beograda?
Da li je moguće da, na primer, predsednici Rusije Vladimir Putin i Kine Si Đinping nisu realni kada ističu da je mirno, pravedno i održivo rešenje moguće jedino u okvirima međunarodnog prava, rezolucije SB, ustavnog i pravnog poretka Srbije? Da li smo razumeli da to nije samo prijateljska i principijelna podrška, iako je, razume se, to veoma bitna odrednica, već su u tako irečenu podršku ujedno, ugrađeni državni i nacionalni interesi dve stalne članice SB UN i globalne sile? I ne samo njih, već i mnogih drugih država i nacija rastuće moći. Da se podsetimo, na primer, da iste principijelne stavove imaju još Indija, Indonezija, JAR, da su za rezoluciju glasali Brazil, Argentina, da tog 10. Juna 1999. ni jedna članica SB nije digla ruku protiv.
Dok je Zapad (SAD, VB, SRN, EU, NATO) imao interesa, dotle je zahtevao primenu rezolucije SB vršeći neprekidne pritiske da SRJ, odnosno, Srbija izvrše i ispoštuju sve svoje obaveze. Danas Zapad vrši sasvim drugu vrstu pritiska: da se Srbija ne poziva na taj dokumenat, da ne traži izvršavanje neizvršenih obaveza prema Srbiji, da se odrekne rezolucije SB! Zapad je odgovoran što je konflikt jer su vodeće sile Zapada svojevremeno zaustavile sprovođenje delova rezolucije SB koji se ne uklapaju u njegove geopolitičke planove i interese, a pregovore izmestile na kolosek EU koji vodi konsolidovanju otimačine srpske državne teritorije i stvaranju nove albanske države. Paradoksalno je da je Srbiju, njenu političku elitu, uveo da sarađuje u tome i da na sebe preuzme odgovornost zato što je konflikt zamrznut.
Došlo se dotle da evropsku, demokratsku i miroljubivu opredeljenost srpske elite lideri vodećih zemalja Zapada mere stepenom njene saradnje u konsolidovanju nove albanske države na delu srpske državne teritorije, kao faze u stvaranju tzv. Velike Albanije!
Zapad duže vreme pokušava da nametne ocenu da je rezolucija SB izvršila svoju ulogu, da je treba ukinuti. Na toj liniji je ocena da više nisu potrebni ni izveštaji UNMIK-a Savetu bezbednosti. Zahtevi da se, u skladu sa rezolucijom SB, u Pokrajinu vrate kontigenti srpske vojske i policije radi vršenja predviđenih funkcija, ili da se slobodno i bezbedno vrate oko 250. 000 proteranih Srba i drugih nealbanaca, po oceni Zapada nisu realni. Za njih je pitanje statusa rešeno otcepljenjem i stvaranjem još jedne albanske države. To što je otcepljenje izvršeno jednostrano, ilegalno, u toku mandata UN, kršenjem Ustava, rezolucije SB, Povelje UN i Završnog dokumenta iz Helsinkija, međunarodnog prava u opšte, oni bi želeli da se zaboravi, da Srbija odustane od odbrane svojih prava i interesa.
Zahtevi sa Zapada da se rezolucija SB ukine, da se SRJ, odnosno, Srbija odrekne tog dokumenta, jačaju već od 2005. Šef UNMIK-a Soren Jesen Peterson, iako na tu dužnost postavljen na osnovu rezolucije SB, u intervju «Večernjim novostima» januara 2006. iznosi zahtev za njeno ukidanje. U isto vreme, albanski MIP Besnik Mustafa na ministarskoj konferenciji zemalja Jugo-istočne Evrope u Atini 24. januara 2006. traži da se iz završnog dokumenta izostavi pozivanje na rezoluciju SB. Na mnogim sastancima, u govorima u OUN i izjavama, zapadni predstavnici su na razne načine obezvređivali tu rezoluciju zalažući za njeno ukidanje. Predstavnici bivših «demokratskih» režima u Srbiji spremno su prihvatali «poruke» zapadnih partnera, pa su svoju kooperativnost iskazivalii izbegavanjem pozivanja na principe prava, odluke SB UN, a na Ustav ni u primisli. To je bio način iskazivanja odgovornosti, predvidivosti, pro-evropskih manira političara orijentisanih ka budućnosti i EU kao opciji bez alternative.
Separatizam i terorizam, zloupotrebe tih fenomena od zapadnih centara moći za širenje globalne dominacije vraća se Zapadu kao bumerang. Mir, stabilnost i razvoj trpe zbog toga. Mnoge zemlje, uključujući i veći broj članica EU, su u velikim problemima zbog prakse dvostrukih standarda u tretmanu terorizma i separatizma. Zato je istrajavanje Srbije na principijelnom, uravnoteženom rešenju statusa Kosova i Metohije na osnovama međunarodnog prava, u okviru rezolucije SB i Ustava, važna predpostavka za jačanje i širenje međunarodne podrške. Nejasni stavovi, udaljavanje od principijelnih i pravnih oslonaca i traženje prečica u merkantilističkim transakcijama, su put ka slabljenju podrške, destabilizaciji i novim sukobima.
Radi se, dakle, o odluci Saveta bezbednosti UN najvažnijeg organa za pitanja mira i bezbednosti u svetu, o sveobuhvatnom pravno opšteobavezujućem dokumentu. To je dokumenat o čijoj sadržini su vođeni teški pregovori na najvišem nivou. U njima su, uz posredovanje Rusije, učestvovali šefovi država ili vlada vodećih evropskih i svetskih sila, stalnih članica SB UN, članica KG i članica EU, razume se, i naše zemlje (Bil Klinton, Al Gor, Boris Jeljcin, Jevgenij Primakov, Viktor Černomirdin, Gerhard Šreder, Žak Širak, Toni Bler, Masimo Dalema, Kofi Anan i drugi). Intezivni pregovori su se odvijali dok je zemlja bila zasipana bombama i oružjem za masovno uništavanje i trajali tokom celog aprila i maja, sve do prvih dana juna. Nakon što je Narodna skupština Srbije 3. juna 1999. dala saglasnost na dokumenat Milošević-Ahtisari-Černomirdin danonoćno su vođeni jednonedeljni pregovori o Kumanovskom sporazumu.
Rezolucija SB treba za Srbiju da ostane trajni, pravno opšteobavezujući dokument kojim se izričito potvrđuje njen suverenitet i teritorijalni integritet a status Kosova i Metohije definiše kao suštinska autonomija u okviru Srbije. Srbija treba u svakoj prilici da se poziva na rezoluciju SB i da odlučno zahteva njeno poštovanje i sprovođenje svih odredaba koje nisu izvršene.
Nedavni komentar jednog «nezavisnog» analitičara u uglednom dnevnom listu sadrži i tezu da rezolucija SB garantuje suverenitet i teritorijalni integritet «Kosova» što, po njemu, isključuje sve mogućnosti ili kombinacije osim priznanja «Kosova» takvog kako je. Njemu je «promaklo» da se «Kosovo» u celom tekstu rezolucije SB, kao i u aneksima, tretira isključivo kao «suštinska autonomija» (t. 10), «suštinska autonomija i samouprava» (t. 11), «suštinska samouprava» (Aneks 2, t. 5 i 8), redovno uz dodatak «u okviru SR Jugoslavije». Ni u jednoj odredbi preambule, operativnog dela, kao ni u aneksima, ne postoji bilo kakav drugačiji tretman «Kosova» osim kao autonomije u okviru SR Jugoslavije, odnosno, Srbije kao pravne sledbenice SRJ. U nizu odredaba se afirmiše privrženost svih članica UN suverenitetu i teritorijalnom integritetu SR Jugoslavije, odnosno Srbije, dakle sa Kosovom i Metohijom u njenom sastavu. Ali, «nezavisni» analitičar je očigledno preterao shvatajući svoju «nezavisnost» kao pravo da vidi samo ono što odgovara geopolitičkim interesima Zapada i da ignoriše kao nepostojeće sve što odgovara legitimnim interesima Srbije. Uloga je odgovorne politike da bude principijelna, jasna i aktivna i da što manje terena prepušta protivnicima legitimnih interesa države.
To su, na primer, odredbe o pravu izbeglica i raseljenih lica, uključujući i 250.000 Srba i drugih nealbanaca, na slobodan, bezbedan i dostojanstven povratak u svoje domove (Preambula, stav 4, operativni paragraf 11, pod k.), odredbe o bezbednom okruženju i javnoj bezbednosti (op. par. 9, pod c. i d.), odredbe o pravu na povratak dogovorenih kontigenata naše vojske i policije, koje bi, pored drugih lokacija i dužnosti, bile raspoređene i «na glavnim graničnim prelazima» (op. par. 5, kao i tač. 6, alineja 4, Aneks 2). Zašto srpski predstavnici u pregovorima i odgovarajućim međunarodnim forumima ne održavaju stalnu inicijativu radi izvršavanja ovih pravno obavezujućih odredaba rez. SB UN 1244? Ne može se poreći da su to važna pitanja. Ili, ako ima inicijativa, zašto i o tome niko ne obaveštava javnost. Nepotpuno obaveštavanje javnosti ostavlja utisak defanzive i stalnog očekivanja da nam neko nešto ponudi što hrani političku agresivnost «druge strane».
Razume se, za Srbiju su najvažnije odredbe rezolucije SB koje se tiču suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije.
Prvo, što s tim u vezi istuču naši državni predstavnici jeste da se u tom dokumentu UN nigde ne pominje Srbija već isključivo SRJ. Zašto u obraćanjima srpskoj javnosti previđaju činjenicu da je Srbija, u skladu sa međunarodnim pravom, praksom kao i dogovorom sa Crnom Gorom, pravna sledbenica SRJ i da se shodno tome, sve odredbe u toj rezoluciji u kojima se pominje SRJ, odnose na Srbiju – nije sasvim jasno. Uostalom, Narodna skupština Srbije, a ne Savezna skupština SRJ, je 3. juna 1999. godine usvojila dokumenat Milošević-Ahtisari-Černomirdin koji je 10. juna 1999. pretočen u rezoluciju SB . Takođe, Srbija je postala članica UN kao sledbenica SRJ i to, sa međunarodno priznatim granicama prema kojima je, razume se, Kosovo i Metohija integralni deo Srbije.
PROČITAJTE JOŠ:
Mihajlo T. Makić: Rezolucija 1244 podmetnuta od strane francuskog ambasadora - l deo - KM NovineNavrašava se dvadeset godina od početka agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju ( Srbija i Crna Gora) koju je izvršio NATO pakt na čelu sa Amerikom, Nemačkom, Engleskom, Francuskom, Italijom i još četrnaest država takozvanog civilizovanog sveta.
Drugo, odredbe rezolucije SB UN 1244 o potvrđivanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ, odnosno, Srbije kao pravne sledbenice SRJ i o širokoj, suštinskoj autonomiji Kosova i Metohije u okviru SRJ, odnosno, u okviru Srbije kao pravne sledbenice SRJ, sadržane su u više odredaba. Stav 10 preambule odluke SB UN glasi:
«Ponovo potvrđujući privrženost svih država članica suverenitetu i teritorijalnom integritetu SR Jugoslavije idrugih država regiona, kako je navedeno u Helsinškom dokumentu i aneksu 2». Slične garancije sadržane su i u nizu drugih odredaba ove rezolucije, kao i u više prethodnih rezolucija SB UN, kao i u zaključcima Kontakt grupe i G-8. Ovo je kristalno jasna potvrda suvereniteta i teritorijalnog integriteta SARJ, odnosno, Srbije kao nesporne pravne sledbenice SRJ. Isti je smisao i odredaba o raspoređivanju dogovorenih kontigenata vojske i policije na glavnim državnim graničnim prelazima prema Makedoniji i Albaniji.
Što se tiče pozivanja na Aneks 2 u citiranom stavu preambule, važno je zadržati se na tač. 8 tog Aneksa koja u celini glasi: «8. Politički proces u cilju uspostavljanja sporazuma o privremenom političkom okviru koji će obezbediti suštinsku samoupravu za Kosovo, uzimajući u potpunosti u obzir sporazume iz Rambujea i principe suvereniteta i teritorijalnog integriteta SR Jugoslavije i drugih zemalja regiona, kao i demilitarizaciju OVK.»
Svako pravo je važno a pravo na suverenitet i teritorijalni integritet je egizistencijalno pravo države. Kada je ono u dramatičnim okolnostima agresije najmoćnije vojne alijanse u istoriji, potvrđeno od najmoćnijih zemalja sveta i pretočeno u sveobuhvatnu, pravno opšteobavezujuću odluku najvišeg organa za pitanja mira i bezbednosti – onda se za njeno poštovanje vredi odlučno i postojano boriti. To je dužnost koja nije oročena ni godinama ni izbornim mandatima.
U odredbama operativnog dela rezolucije takođe se potvrđuje suverenitet SRJ, odnosno, Srbije kao pravne sledbenice SRJ a za Kosovo i Metohiju «uživa suštinsku autonomiju u okviru SR Jugoslavije» (Op. paragraf 10), ili «suštinska samouprava» (Aneks 1, alineja 6), u okviru suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ, odnosno, Srbije kao pravne sledbenice SRJ. «Suštionska autonomija i samouprava» za Kosovo i Metohiju još se navode u op. paragrafu 11, pod (a) i tački 8. Aneksa 2.
U izjavama državnih predstavnika, uključujući i one povodom zasedanja Svetog Arhijerskog Sabora SPC, ukazuje se na to da odredbe rezolucije SB o potvrđivanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta sadrže pozivanje na «Sporazum iz Rambujea» koji navodno sadrži odredbu «o referendumu posle tri godine». Kontekst je da potvrđivanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta od strane SB UN nije jasno i pouzdano, a da javnost i oni koji se pozivaju na rezoluciju SB UN, u stvari, i ne znaju šta tamo piše. Iza svega ostaje jasna, iako ne direktna poruka, da se na rezoluciju SB ne vredi pozivati. Nema odgovora šta je to bolje od međunarodnog prava, odluka SB UN i Ustava na šta se vredi pozivati i oslanjati, ili se ni na šta ne treba pozivati već i dalje ići na brisani, principima neobeleženi teren - u pogađanje, u «dil». Jedno od mnogih pitanja koja se nameću je – da li su ovim istupanjima državni zvaničničnici želeli da doprinesu boljem informisanju javnosti i članova nekih nacionalnih institucija, ili se radi o otklonu od rezolucije SB UN, ili se oslobađa prostor za nešto drugo?
S tim u vezi treba konstatovati da tekst tzv. «Sporazuma iz Rambujea» nigde ne pominje referendum. Istina je da je državna sekretarka SAD Madlin Olbrajt 22. februara 1999. delegaciji Albanaca sa Kosova i Metohije u Rambujeu uputila pismo u kome se, pored ostalog kaže da će SAD smatrati «da odredba Glave 8, član 1(3) znači potvrđivanje prava naroda Kosova da održi referendum o konačnom statusu Kosova, posle tri godine.»
Ostavljajući za trenutak po strani da činjenice da cilj sazivača nije bio bilokakav sporazum u Rambujeu već isključivo alibi za pripremljenu agresiju, da tamo nije bilo nikakvih pregovora niti je zaključen bilo kakav sporazum Rambujea već alibi za agresiju, treba podvući da pismo Olbrajtove nije deo tzv. «Sporazuma iz Rambujea», da je imalo tajni, interni karakter prepiske između Olbrajtove i delegacije Albanaca.
Glava 8, član 1, tačka 3, tzv. «Sporazuma iz Rambujea» glasi:„Tri godine nakon stupanja na snagu ovog Sporazuma, biće sazvan međunarodni sastanak da odredi mehanizam za finalno rešenje za Kosovo , na osnovu volje naroda, mišljenja relevantnih vlasti, napora svake strane u pogledu primene ovog Sporazuma i Završnog dokumenta iz Helsinkija i da obavi sveobuhvatnu ocenu primene ovog Sporazuma i da razmotri predloge bilo koje strane za dodatne mere“. (Arhiva Haškog tribunala br. KO364665)
U vezi sa ovom odredbom, s obzirom na različita miošljenja i interpretacije u javnosti, treba konstatovati sledeće:
U Rambujeu nije bilo ni pregovora, ni razgovora delegacija Srpsko-jugoslovenska delegacija nije potpisala tekst koji je delovima našoj delegaciji uručivao američki pregovarač, ambasador Kristofer Hil, u ime KG, odnosno, grupe međunarodnih pregovarača (Volfgang Petrič, u ime EU i Majorski, u ime Rusije). Srpska delegacija nije potpisala ponuđeni tekst jer se njegovim poglavljima 5. i 7. zahteva bezuslovno prihvatanje kapitulacija i okupacija cele zemlje od strane NATO snaga. Ruski predstavnik Boris Majorski takođe nije potpisao taj tekst.
Prema tome, taj nepotpisani tekst, zauvek ostaje to što jeste, pokušaj nametanja ultimatuma koji je odbijen, a ne sporazum. Može sila taj tekst, usmeno i pismeno, nazivati sporazumom, može nastojati da tamo predviđene ciljeve i zamisli pritiscima pretnjama i ucenama nameće u praksi, ali jednostavno „sporazum iz Rambujea“ nije potpisan i ne postoji. Bivši američki državni sekretar Henri Kisindžer je odvano rekao da je to sramni dokumenat koji nikada nije trebalo da se pojavi da je njedina njegova svrha bila da opravda napad na Jugoslaviju. Sličnu ocenu dao je i bivši itlijanski premijer Dini.
Saglasno tome, nezaključeni „sporazum iz Rambujea“ nikad nije stupio na snagu niti je mogao, niti je iko ikada proglasio stupanje na snagu tog diktata u pokušaju.
Nezavisno od činjenice da „sporazum iz Rambujea“ ne postoji, u citatu sa početka ovog teksta, pominje se održavanje „međunarodnog sastanak“ (konferencije) sa nizom prethodnih predpostavki i zadataka, kako su tamo navedeni. „Volja naroda“ kao prethodna pretpostavka za održavanje „međunarodnog sastanka“, nije utvrđena kao što je ostlo neprecizirana teritorija na kojoj se volje naroda utvrđuje. Poznato je da izražavana volja naroda kanadske provincije Kvibek za osamostaljenjem nije bila priznata kao osnov za otcepljenje. Najmanje je utvrđena i zadokumentovana ocena odnosa svake strane prema principima Završnog dokumenta iz Helsinkija.
Za Srbiju je bitno da se na više mesta u rezoluciji SB izričito potvrđuje suverenitet i teritorijalni integritet SRJ, odnosno, Srbije, a za Kosovo i Metohiju predviđa suštinska autonomija u okviru Srbije. One pak odredbe u kojima se navodi «uzimajući u obzir sporazume iz Rambujea (8/1999/648)», kao na primer u op.par. 11, pod (e), ili u Aneksu 2, alineja 6. složenije su nego što se javnosti predstavlja. Radi se upravo o odredbama iz kategorije «konstruktivnih nejasnoća». U njeima se, pre ili nakon pominjanja «sporazuma iz Rambujea», navodi obaveza poštovanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ (Srbije) i drugih država u regionu, Završnog dokumenta iz Helsinkija, dakle, pojmova i dokumenata najviše pravne i političke težine. Nepotpisani «sporazumi iz Rambujea» nikada nisu stupili na snagu, niti je to bilo moguće, nisu za poređenje sa vrednošću Završnog dokumenta KEBS (OEBS) iz Helsinkija koji ne priznaje nasilnu promenu međunarodno priznatih granica država članica. SRJ, a od 2006. i Srbija, su punopravne članice OUN i OEBS sa međunarodno priznatim granicama u čijem okviru je i Kosovo i Metohija kao Autonomna pokrajina. I upravo zato, što Povelja OUN i Završni dokument OEBS-a iz Helsinkija ne priznaju i ne dopuštaju nasilnu promenu međunarodno priznatih granica, Zapad vrši pritisak i ucenjuje Srbiju da takvu promenu prizna potpisivanjem «sveobuhvatnog pravno-obavezujućeg dokumenta» sa Prištinom. Tim činom, nasilna promena grnica, odnosno, nasilno otimanje dela suverene državne teritorije, bi bilo priznato kao nenasilno, pravno i dobrovoljno.
PROČITAJTE JOŠ:
Mihajlo T. Makić: Rezolucija 1244 podmetnuta od strane francuskog ambasadora - ll deo - KM NovineJedna od najpogubnijih činjenica prilikom sklapanja primirja, odnosno vojno-tehničkog sporazuma sa NATO alijansom 1999. godine, jeste trenutak kada francuski ambasador pri UN, bez znanja i saglasnosti druge strane, podmeće nepostojeći sporazum.
Zaključak: Razoluciju kao međunarodno-pravni dokument najveće pravne snage treba poštovati i zahtevati da se izvrše sve neizvršene obaveze prema Srbiji. Odustajanje od zahteva za vraćanje 250.000 proteranih Srba i drugih nealbanaca u njihove domove na Kosovu i Metohiji značilo bi prihvatanje diskriminacije i saglašavanje sa posledicama etničkog čišćenja. Borba za poštovanje osnovnih principa međunarodnih odnosa, međunarodnog prava, rezolucije SB UN 1244 i Ustava Srbije svakako će biti složena i dugotrajna. Zato mora biti uporna i odlučna, da ne stvara dileme ni prostore za nove ucene ili prevare. Braneći odlučno i principijelno svoje interese, Srbija ujedno doprinosi i miru i bezbednosti u Evropi. Evropa se teško može okrenuti sebi, ulozi u svetskim odnosima, svom identitetu i razvoju držeći se postulata kompromitovane politike Klinton-Olbrajt-Bler. Ilegalna, secesija Kosova i Metohije odavno nije «unikatni» slučaj niti «lokalni» problem, niti se u to može nasilnom ili prevarnom transakcijom naknadno pretvoriti. Ni ilegalna agresija NATO 1999. u savezu sa terorističkom OVK, iz koje se «porodila» ilegalna secesija, nije bila «unikatni», «mali kosovski rat», već presedan sa globalnim ciljevima i globalnim posledicama.
(Pečat, br. 571,
od 31. maja 2019. str. 8-12)
KM Novinama je potrebna vaša podrška - pročitajte zašto KLIK
Izvor: KM Novine :: © 2014 - 2019 :: Hvala na interesovanju
.jpg)
