Izvor: Politika, 13.Sep.2011, 00:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zloupotreba umetnosti
Volela bih da vidim onoga ko može naći vezu između savremene umetnosti i čina (ili procesa) pomirenja među narodima
Danima imam problem da shvatim šta se krije iza teme ,,Savremena umetnost i pomirenje u jugoistočnoj Evropi” koju su nam plasirali lideri Balkana na 9. samitu šefova država jugoistočne Evrope, održanom u Viminacijumu 2. septembra, pod pokroviteljstvom Uneska.
Na samitu nije bilo umetnika (osim ako to svojstvo nije iskoristio kompozitor, predsednik >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Hrvatske), pa je stavljanje ovakve teme na dnevni red bilobesmisleno, osim ako nije u pitanju pokušaj ponovnog mešanja državne politike u stvari umetnosti. Ali o umetnosti (pogotovu savremenoj) nije bilo ni govora, osim izrečenih parola i fraza učesnika samita u vidu poruka, za potrebe javnosti. U donetoj deklaraciji, kako je prenela štampa, umetnost se pominje u jednoj rečenici: ,,priznaje se i promoviše suštinska uloga umetnosti u životu i razvoju pojedinca i društva u celini”. Ta rečenica je predlog našeg lidera, koji je inače umesto o savremenoj umetnosti govorio o zaštiti naše baštine na Kosovu.
No, volela bih da vidim onoga ko može naći vezu između savremene umetnosti i čina (ili procesa) pomirenja među narodima. Ali kako vidim, niko se o tome ne pita, umetnici ne reaguju (iako su prozvani), pa izgleda da je svima jasno da je u pitanju samo jedan od projekata u koji se trebalo ,,udenuti”, i nikom ništa.
Možda sam naivna, ali ipak ne pristajem na igre maskiranja, pervetiranja i sl. pa ću ovu temu uzeti onako kako je zvanično postavljena. Pomenuta rečenica koja se odnosi na umetnost, a koja će navodno biti u dekleraciji je besmislena i suvišna. Jer ono što ona znači u civilizovanijim zemljama se podrazumeva. Tamo gde se to apostrofira, i piše u aktima, iz istorije znamo, ne miriše na dobro, po umetnost i umetnike. Kada se država bavi umetnicima i njihovom delatnošću obično imamo za posledicu državnu umetnost, i umetnike: ,,masu laktaša, tekućih epičara, srkača anegdotskog šlajma… kreativno propalih umetnika”, kako je to već rekao Gotfrid Ben, pre tri četvrtine veka, a posle su došli fašizam, proleteri, socrealizam, i tu skoro patriotska književnost . Kako ćemo sada zvati ,,preporučenu” umetnost? Možda ,,pomiriteljska umetnost”?!, jer drugi deo iz naslova teme to inicira.
Iz povesti znamo da su države prema umetnosti i umetnicima uvek bile represivne (od Ovidija, preko Mandeljštajma, do Ruždija, ili Đoga), ili su se prema njoj odnosile kao prema svojoj pastorci. Zanemarivale je. Što je i danas slučaj. Do koliko juče, umetnost je u Srbiji bila deveta rupa na svirali. Zato čudi ovaj preokret. Skretanje pažnje na njeno postojanje. Zašto najednom državama treba savezništvo sa umetnicima?! Je l’ u pitanju koristoljublje ili nedostatak teme?
Drugi deo naslovljene teme govori da umetnici u stvari treba da pripomognu liderima u pomirenju država i naroda. To je poenta! Dakle, u pitanju je čista politika, umetnost i umetnici treba da se za ovu stvar (ili temu) iskoriste. Da se sa njima potru krv i suze.
Što bi rekla Vedrana Rudan, umetnici se na ovim prostorima nisu svađali, te nemaju razloga da se mire. Neka ovu temu razmotre političari sa onima koji su ih birali – sa narodima, koje su oni posvađali. Umetnici to nisu činili, skupno, ako je i bilo onih koji su duvali u bojne trube, to treba shvatiti kako i jeste – da u svakom žitu ima kukolja. Ako se pak ovde radi o pozivanju na društvenu odgovornost umetnika – pogrešna adresa! Uostalom, ne pozivaju li se političari stalno na pojedinačnu, individualnu odgovornost?! Politika je vaša dužnost, i odgovornost. Umetnik nema druge dužnosti, do prema svome delu. I odgovornost prema njemu. Ne prebacujte teret! Plaćeni ste da ga nosite. Kad pišemo, vajamo, slikamo… mi vas ne zovemo. Oni koji bi da vam pripomognu već će se javiti. Oni su ionako kod vas na prekovremenom radu. A ima i profesionalnih branitelja i miritelja, pa se udružite. Umetnicima ostavite njihov atar.
P. S. Da se razumemo, ne zalažem se za nedodirljivost umetnika, niti pak za izdvojenost umetnosti iz stvarnosti i vremena. Ali prozivanje samo umetnika, ili davanje zadataka umetnicima, miriše na već viđeno. Uostalom, po tom principu ste mogli da prozovete samo inženjere, ili radnike, ili samo žene…ili recimo estradne umetnike – što bi bio pun pogodak. Obavljen posao!
Radmila Lazić
objavljeno: 13.09.2011.
.jpg)
