Izvor: Politika, 30.Apr.2010, 00:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za dugoročno održivi privredni rast
Privreda Srbije se u dužem periodu suočava sa tri krupna problema: visokom nezaposlenošću, niskim investicijama i visokim spoljnotrgovinskim deficitom. U studiji „Poreska politika u Srbiji – pogled unapred“ predložene su poreske reforme čiji je cilj stvaranje povoljnijih uslova za zapošljavanje, investicije i poboljšanje spoljnotrgovinskog bilansa. Osnovna ideja predloženih reformi je da se smanji poresko opterećenje rada i poveća poresko opterećenje potrošnje.
Povoljniji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << uslovi za zapošljavanje postigli bi se smanjenjem troškova rada po osnovu smanjenja doprinosa za socijalno osiguranje. Da bi smanjenje doprinosa značajnije uticalo na odluke o zapošljavanju to smanjenje bi moralo da iznosi najmanje 20 odsto. Peforma poreza na dohodak uvela bi veću progresivnost u oporezivanju – najveće smanjenje poreskog opterećenja bilo bi za kategoriju slabije plaćenih radnika. Povećanje progresivnosti, uz jedinstvenu stopu poreza na sve vrste dohodaka od rada, ostvarilo bi se povećanjem neoporezivog dela zarada sa sadašnjih 6.000 na najmanje 10.000 dinara. Uticaj navedenih reformi na zapošljavanje i rast privrede zavisio bi od toga u kojoj meri će se poresko rasterećenje iskoristiti za investicije, a u kojoj meri će se preliti na povećanje neto zarada.
Kako će se poresko rasterećenje rada podeliti između radnika i preduzeća zavisi od strukture tržišta rada – što je nezaposlenost veća i tržište rada fleksibilnije veći deo poreskog rasterećenja će ostati preduzećima. Imajući u vidu visoku nezaposlenost i stanje na tržištu rada u Srbiji moglo bi se očekivati da će veći deo poreskog rasterećenja ostati na raspolaganju preduzećima i da će se upotrebiti za zapošljavanje i investicije. Ukoliko bi država, kao najveći poslodavac koji zapošljava skoro trećinu radne snage, iskoristila poresko rasterećenje zarada za smanjenje javne potrošnje i povećanje efikasnosti javnih preduzeća, to bi predstavljao pozitivan signal za privatni sektor.
Smanjenje doprinosa za, na primer, jednu četvrtinu rasteretilo bi privredu za oko 700 miliona evra, što bi moglo da se upotrebi za povećanje investicija, rast zarada ili za smanjenje cena. Ako bi samo polovina sredstava ostala preduzećima domaća štednja i investicije bi porasle za više od jedan odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP).
Druga mera, čiji je cilj da se nadoknade izgubljeni prihodi od doprinosa, jeste povećanje PDV-a. Povećanje PDV-a bi uticalo na porast cena proizvoda namenjenih ličnoj potrošnji, uključujući i proizvode iz uvoza, a ne bi uticalo na porast cena investicionih dobara i proizvoda koji se izvoze. Prema tome, povećanje PDV-a bi smanjilo domaću privatnu potrošnju i uvoz, a uticalo bi na povećanje investicija i izvoza. Pad standarda građana usled povećanja PDV-a bio bi privremen jer bi poreske reforme podstakle zapošljavanje i rast privrede, a to bi uticalo na rast realnih zarada u budućnosti. Sa obzirom na to da bi se povećanje PDV-a prevalilo na potrošače, uštede preduzeća po osnovu doprinosa ne bi bile poništene povećanjem PDV-a.
Odmah nakon predstavljanja ovog koncepta poreskih reformi u javnost su izneta dva predloga čiji je zajednički imenitelj da se prihvata poresko rasterećenje zarada, ali ne i porast PDV-a ili nekog drugog poreza. Prema prvom predlogu, gubici nastali smanjenjem doprinosa nadoknadili bi se dodatnim smanjenjem javne potrošnje, a prema drugom predlogu oporezivanjem „sive ekonomije“.
Iako su oba predloga u principu moguća, postavlja se pitanje da li su bilansno održivi. Pri oceni bilansne održivosti navedenih predloga treba imati u vidu da nezavisno od predloženih poreskih reformi, u nekoliko narednih godina u Srbiji treba smanjiti javnu potrošnju za oko tri odsto BDP-a. Smanjenje doprinosa, bez povećanja poreza, zahteva smanjenje javne potrošnje za dodatna dva do tri procenta BDP-a. Uzimajući u obzir očekivani rast javnih investicija i kamata na javni dug, to znači da je neophodno smanjiti tekuću javnu potrošnju za sedam-osam procenata BDP-a. To bi podrazumevalo višegodišnje nominalno zamrzavanje penzija, socijalnih davanja i plata i dr., što je socijalno neodrživo i ekonomski neopravdano. Poređenja radi, zamrzavanje plata i penzija tokom 2009–2010. donelo je uštede od oko dva odsto BDP-a.
Druga ideja koja se pojavila u javnosti jeste da se izgubljeni prihodi usled smanjenja doprinosa nadoknade oporezivanjem „sive ekonomije“. Rast oporezivanja „sive ekonomije“ je dugoročan proces koji zahteva povećanje broja zaposlenih u poreskoj upravi, reformu poreske uprave, eliminisanje sa tržišta nesolventnih preduzeća itd., a to bi trajalo nekoliko godina. Suzbijanje „sive ekonomije“ bi u najboljem slučaju moglo samo delimično da nadoknadi smanjenje prihoda od doprinosa, i to u srednjem roku.
Na osnovu prethodnog može se zaključiti da dodatnim smanjenjem javne potrošnje (u odnosu na planirano smanjenje od tri odsto BDP-a) i boljim obuhvatom „sive ekonomije“ nije moguće nadoknaditi izgubljene prihode po osnovu doprinosa u iznosu od dva-tri odsto BDP-a. Eventualni pokušaj da se to uradi doveo bi do povećanja fiskalnog deficita i još bržeg rasta javnog duga.
Konačno, pojavila su se mišljenja da struktura poreskog sistema nije važna za zapošljavanje i privredni rast i da je smanjenje jednih i povećanje drugih poreza „presipanje iz šupljeg u prazno“. Ovakva mišljenja ubedljivo demantuju obimna empirijska istraživanja koja su sprovedena u velikom broju zemalja.
Ekonomski fakultet u Beogradu i FREN
Milojko Arsić
[objavljeno: 30.04.2010]
