Izvor: Blic, 27.Okt.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ubod iglom u preduvan balon
Ubod iglom u preduvan balon
Mi smo još odavno navikli na svašta. Da li uopšte postoji nešto što nismo preživeli? Godinama već sve oko nas tutnji, pa je prirodno što smo naučili da stegnemo zube. Nove navike se brzo stiču, protresamo glavom i guramo dalje. Umemo i da se začaurimo, ako je potrebno ponašamo se kao da se ništa ne događa. Znamo da živimo posledice jedne neodgovorne, destruktivne vlasti, ali i znamo da ništa na svetu nije večno' - napisao je u novoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << knjizi 'Meksiko ratni dnevnik' Vladimir Arsenijević objavljenoj u nedavno pokrenutoj izdavačkoj kući neobičnog naziva 'Rende'. Reč je o delu u kome se u poslednjoj rečenici kaže da se autor sada vraća svom romanu.
'Priča je naglo počela pa je logično i da se naglo završi', komentaruše uz osmeh Arsenijević. Zahvaljujući međunarodnom parlamentu pisaca i posredovanju čoveka koga lično niste poznavali, Baškina Šehua albanskog pisca, boravili ste u Meskiku. Jeste li poredili tamošnja savremena književna zbivanja sa ovdašnjim?
- Nikada ne zalazim u književnost na tako širok način. Lično me inspiriše ono što proživljavam. No, rekao bih da i na jednoj i na drugoj strani ima mnogo razloga za stvaralaštvo. U Meksiku se, kao i ovde, veliki broj književnika osvrće na realnost, posebno mladi. Primetno jr prisustvo oštrog realizma ili bismo to mogli nazvati vrstom odgovornosti prema realnosti. Dakle, književnost demistifikuje samu sebe. Ako neko piše fantastični realizam to više nema prođu jer mu se prebacuje da je samo još jedan u nizu. Za one druge koji se bave realnošću kažu da to nije meksička književnost. Dakle, uleteli su u vrstu kulturnog vakuma. Kod nas mnogo godina, iz ko zna kojih razloga, stvari nisu uspele da budu institucionalizovane i rasule su se; postoji mnogo izdavača, različitih autora, nema jedinstvenosti u svemu tome. Međutim, meni se čini da je to ustvari dobro. Književni milje je življi nego što je ikada bio.
Hoćete da kažete da je ovdašnja književna scena bogata, odnosno kvalitetna?
- Život je u Beogradu takav kakav jeste i meni je uvek bilo teško da prepoznam neki kvalitet. Zaista mislim da je ta haotičnost, barem za sada, glavni kvalitet. S druge strane činjenica je da se stvari teško pomeraju. Pa, mene još uvek zovu mladim piscem iako mi je 35 godina. Problem je u tome što za one koji su zaista mladi, dakle koji imaju 20-25 godina nema formiranog tržišta. U knjizi 'Meksiko' govorite o mladim piscima, govorite o tome da je u Miloševićevoj Srbiji bila prisutna ekstremna nebriga pre nego sistematska represija prema svemu, pa i prema piscima. Kako vam danas to izgleda?
- Desila se promena. Međutim, vidimo koliko je ta promena suštinski tek započeta i koliko je to proces koji će tek da traje. Nominalno sam optimista, ali unutar sebe nosim taj konstantni pesimizam. Sada smo Miloševića ostavili iza sebe, tu nema nikakve dileme, a ostavili smo i dobar deo tog političkog modela. Međutim, stalno se pitam šta je to što nosimo u mentalitetu u našoj matrici, a čega nismo u stanju da se oslobodimo. Možemo da promenimo politički kontekst, obnovimo veze sa svetom, ali šta ćemo sa samima sobom. U čemu je problem 'sa nama'?
- Ovde u Srbiji većinom smo hteli da verujemo u onu priču da su jedni dobri, a drugi loši. Slikovito rečeno to je u martu ‘91. bilo ono: roditelji na Ušću, deca na Terazijama. Nekako stalno govorimo o dve Srbije. Međutim, ja se stalno pitam da li smo savladali tolerantnost koja nam je neophodna da bismo se uključili u te šire demokratske zajednice labavih granica gde je čovek ujedno i građanin sveta. Na jednom mestu u svom romanu vi postavljate slično pitanje - zar je moguće da smo se kroz devedesete navikavali na sve više i više nevolja i zla. Do koje mere čovek zaista može da se navikne na zlo?
- Shvatio sam da smo zapravo stalno prolazili kroz jedan proces zatezanja i opuštanja. Taman se odmaknemo od jednog ekstremnog perioda, udahnemo vazduh i odmah ulećemo u drugi. Imao sam utisak da je to tako moglo da ide u beskonačnost. Neko može da tvrdi da je znao ili naslućivao, ja moram priznati da mi na kraj pameti nije bilo da ćemo mi, evo, sad sedeti na Sajmu i pričati u jednom potpuno drugačijem političkom kontekstu. Mislio sam, tačnije pribojavao se, da će Milošević da traje 100 godina. Ali na sreću, sad se videlo da je ta vlast bila balon naduvan nizom apsurda i da su se ugasili u sopstvenom besmislu. Ono ispred Skupštine je ustvari bilo kao ubod iglom u preduvani balon. Sad kada smo 'izduvali balon' kakve su vaše procene budućih zbivanja?
- Voleo bih da se sve ovo završi totalnim hepiendom, gde ćemo se mi civilizovati, i kulturno i ekonomski, i popraviti za nekoliko godina. Sa druge strane, svedoci smo da se kulturni život strahovito osipa u onim zemljama koje su duboko zagazile u taj proces tranzicije. Čini mi se pomalo glupim razmišljanje po principu: Mađari i Česi moraju da pate da bi imali dobre pisce. Ali očigledno da kada imate loše društvene okolnosti imate dobru književnost. Za literaturu zaista nije inspirativna dilema oko dve skupe marke kola ili kakvog raskošnog letovališta. Trebalo bi da idemo ka tome čak i ako nas to, za izvesno vreme, odvede u kulturno mediokritetstvo. Zaboga, moramo se modernizovati ne samo ekonomski, nego pre svega na planu mišljenja. U kom smislu?
- Da popuste osnovne predrasude od kojih patimo, mislim na konstantno vrednovanje drugog bez pogleda na sebe, govorim o tom osećaju 'braćo Srbi' i sličnim stvarima. Ne možete da kažete 'english brother' jer to ne znači ništa. 'Braćo Srbi' daje poruku o nekoj ogromnoj intimnosti, nego što je ona koja je prirodna u narodu. Moramo se osloboditi tereta tog dela nacionalnog identiteta. Postoje važnije stvari koje su se razvijale u ovom veku, kao na primer globalno mišljenje. Naravno da treba negovati sopstvenu različitost, ali ne u smislu negiranja i odbacivanja drugog. Voleo bih da zaista živimo u svetu. Zašto bismo se mi svim silama opirali tome i zašto nas to uopšte plaši. Tatjana Njezić
