Izvor: Politika, 17.Mar.2011, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Toliko o multietničkom
Od Jovana Divjaka, Srbina, rođenog Beograđanina, bilo je logičnije očekivati odanost multietničkoj Jugoslaviji nego multietničkoj Bosni
Pre nekoliko dana pročitah tekst hrvatskog novinara i književnika Borisa Dežulovića o nedavno uhapšenom generalu armije BiH Jovanu Divjaku. Naslov: ,,Šta je Sarajevu Jovan Divjak?”
Da ne prepričavam tekst, Dežulovićeva poenta je u tome da su Sarajevo i Bošnjaci neiskreni u odbrani Divjaka, pošto su odavno izdali svog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << generala, odrekavši se ,,multietničkog” koncepta za koji se on zalagao!? I pri tom, sam Dežulović, u istom tekstu, prepričava vic o tome kako Mujo, u rovu koji obilazi Divjak, saopštava generalu kako ne treba da brine jer srpska noga tu neće kročiti, a general mu odgovara da je već kročila, budući da je general Srbin.
Pitanje glasi: na osnovu čega je Jovan Divjak, pristupivši armiji sa ogromnom, današnjom terminologijom rečeno, ,,bošnjačkom”, a ondašnjom terminologijom rečeno, ,,muslimanskom” većinom, pod kontrolom lidera, ondašnjom terminologijom rečeno, ,,muslimanske”, a današnjom ,,bošnjačke” stranke, verovao da brani multietnički koncept?
Da li zbog toga što u toj armiji nisu baš svi bili Bošnjaci?
Ni u srpskoj vojsci nisu svi bili Srbi, čak ni u hrvatskoj nisu svi bili Hrvati, pa niko te armije nije smatrao multietničkim.
Da li zbog toga što se armija sa, tadašnjom terminologijom rečeno, ,,muslimanskom”, a sadašnjom terminologijom rečeno, ,,bošnjačkom” ogromnom većinom, uprkos svom sastavu, zalagala za multietničnost?
Na prostoru koji se, po završetku rata, našao pod kontrolom te ,,multietničke” armije, procenat Srba, Divjakovih sunarodnika, nije ništa veći nego u etnički očišćenoj Hrvatskoj. O zalaganju za multietničnost – toliko.
Da li je bio zaveden ,,multietničkom” mantrom koju je, s ciljem obezbeđivanja međunarodne podrške, ponavljala bošnjačka strana?
Ako je u tu mantru mogao poverovati neki neiskusan klinac, u naivnost tada iskusnog pukovnika, koji je, kako ističe Dežulović, sa stranim novinarima razgovarao na tečnom francuskom, poverovati baš i nije lako.
Da li zbog toga što je Divjaku ideja multietničnosti za srce bila prirasla toliko da se, uprkos razlozima zdravog razuma, odlučio na donkihotovsku borbu?
Ako je već imao donkihotovske navade, od Srbina, rođenog Beograđanina, bilo je logičnije očekivati odanost multietničkoj Jugoslaviji nego multietničkoj Bosni.
Dakle, ne znam šta je motivisalo Jovana Divjaka da se opredeli za bošnjačku stranu i ne znam da li su Bošnjaci u odbrani Jovana Divjaka iskreni ili neiskreni.
Ali, da su ga izdali – teško.
Vladimir Kecmanović
objavljeno: 18.03.2011.
