Izvor: Politika, 20.Maj.2011, 00:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Strah od porote
Šta nevinog čoveka može naterati da prizna krivično delo
Mnogo se prašine podiglo kada je jedna folk-zvezda sklopila sporazum sa javnim tužiocem i kako je to dobar deo javnosti doživeo, „pogodbom” blage kazne „otkupila” je grehe. Bilo je tu i mnogo nerazumevanja, a često se komentarisalo i da mi sada imamo „američki” sistem. Stvari su nešto drugačije. Takav sporazum u Srbiji postoji u jednoj prilično umerenoj varijanti. Moguć je samo u pogledu krivičnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dela za koja je propisana kazna zatvora do 12 godina i postoji mogućnost žalbe oštećenog protiv sporazuma. Stavka sporazuma ne može biti obavezivanje okrivljenog da svedoči protiv drugih okrivljenih, jer bi to moglo asocirati na „kupovinu” svedoka. Na primer, Dražen Erdemović je priznao da je u Srebrenici učestvovao u ubistvu oko 1.200 ljudi, a da je lično ubio oko 70 osoba. Za taj zločin je, zahvaljujući svedočenju na koje se obavezao sporazumom, osuđen na svega pet godina zatvora.
Zahuktali reformatori hitaju da kod nas sve „poprave” i preprave, pa i da novoizabranim „deliocima pravde”, uz novu mrežu sudova stave na raspolaganje i nove procesne zakone, čijom će primenom naše reformisano pravosuđe „procvetati”. Nacrtom Zakonika o krivičnom postupku omogućava se sklapanje sporazuma u pogledu bilo kog krivičnog dela. To znači da će, ako ne daj bože, ovakav nacrt postane zakon, nagodba tužioca i okrivljenog biti moguća i za silovanje deteta, teška ubistva i sl. Nije dozvoljena ni žalba oštećenog protiv sporazuma. To je veoma loše rešenje, koje u kombinaciji sa ukidanjem dužnosti suda da utvrđuje istinu u krivičnom postupku (što je najveći „hit” naših reformatora), može biti izrazito nepravično u praksi.
Od kada je DNK analiza postala rutinska metoda identifikacije, ne samo da je njeno korišćenje doprinelo velikom uspehu u dokazivanju krivičnih dela već je njome u nekim državama naknadno dokazan niz sudskih zabluda. Nakon što je nevinost jednog osuđenika na smrtnu kaznu nesporno utvrđena naknadno sprovedenom DNK analizom guverner države Ilinoj je 2003. godine doneo odluku da se sve osude na smrtnu kaznu u toj državi preinače u kazne doživotnog zatvora, tada je dao i jednu legendarnu izjavu: „Našim pravnim sistemom krstari duh sudske zablude”.
Do 2007. godine je skoro 200 osuđenika u SAD oslobođeno nakon što je DNK analizom utvrđeno da su nevini. Neki od njih spadaju u onih famoznih 97 odsto, koji se kod nas ističu kao pozitivan primer američkog sistema stranačke „nagodbe”. Ti „jadnici” su, iako zaista nevini, prethodno sami priznali zločine, što ih je potom koštalo godina provedenih iza rešetaka.
Šta nevinog čoveka može naterati da prizna krivično delo? Odmah pomislimo na razne zloupotrebe, a posebno na torturu, ali to ovde nije slučaj. Takva priznanja „iznuđuje” sistem koji je klasično suđenje pretvorio u izuzetak. Onda kada cilj krivičnog postupka nije istina, već formalno rešavanje predmeta postupka, tada je priznanje zaista „kraljica dokaza” i njegovim dobijanjem se sve rešava. To je tipično u anglosaksonskim postupcima, a posebno u SAD. Doduše, takvog sporazuma nema u Velikoj Britaniji, iako je ona „kolevka” američkog prava. Veoma stroga kaznena politika motiviše okrivljene da priznaju krivična dela i sa tužiocem sklope sporazum, kojim sudu predlažu određenu kaznu. Ako se sud uveri da je priznanje istinito, drugi se dokazi ne izvode, već se suđenje svodi samo na kažnjavanje. Kako sud u SAD nije dužan da utvrđuje istinu, on u praksi, po pravilu, nema mnogo razloga da sumnja u priznanje. Obrnuto, ako nema priznanja, ide se pred porotu i tada, ako ona okrivljenog oglasi krivim, sledi višestruko teža kazna.
Strah od odluke porote može neke okrivljene da natera na priznanje, čak i onda kada su nevini, a naročito kada se radi o ranije već osuđivanima, koji znaju da će porotu teško ubediti u svoju nevinost. U SAD se stoga taj sistem često oštro kritikuje, ali on tamo funkcioniše, a svaka država sama bira zakonska rešenja koja najviše odgovaraju njenim potrebama.
U SAD svaki optuženi ima ustavno pravo na porotno suđenje, ali kada bi se to pravo samo malo više koristilo, sistem bi doživeo kolaps, jer je klasično suđenje veoma komplikovano i skupo. Zato u SAD sporazum o priznanju krivice ima takav značaj, ali ga baš zato u Srbiji, jer mi nemamo sistem porotnog suđenja, ne treba ni preterano favorizovati. Srbija treba uzor prvenstveno da traži u kontinentalnim evropskim zemljama, gde sporazum o priznanju krivice, i kada postoji, ne liči mnogo na svog „rođaka” iz Amerike.
* Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Dr Milan Škulić
objavljeno: 20.05.2011.
