Izvor: Politika, 13.Jan.2013, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija talac jednog spomenika
Zbog nečije neažurnosti, nespremnosti, neobaveštenosti ili nedostatka odlučnosti, Srbija je okamenjeni talac jednog spomenika u centru Preševa koji u ozbiljnoj državi nikada i ne bi dospeo na postament.
Ne zato što je podignut bez pratećih dozvola i saglasnosti, već zato što slavi pripadnike takozvane Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe, oružane formacije koja se borila protiv iste te države.
ta su radile srpske službe bezbednosti još od vremena >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kada je – otkrivam tek sada – Preševo dobilo Trg palih boraca. Ubi me neizvesnost na koje se to borce misli.
Kako se ne radi o takozvanom spomeniku, pitam kako se uopšte dogodilo da 16. novembra 2012, na stotu godišnjicu države Albanije, bude postavljen spomenik koji preti da ponovo opasno raspali kosovsku krizu koja tek što je uhvatila pregovarački tok.
Nije reč o buketu cveća ili vencu koji na brzinu negde možete da stavite ili okačite. Reč je o mermernoj ili kakvoj već gromadi koju je trebalo nabaviti, klesati, potom zapisivati imena i vozati Preševom na unapred zakazanu svečanost.
To je proces koji traži vreme. Moguće je da su njegovi akteri držali besu kako bi pripreme protekle u potpunoj tajnosti sve do samog kraja. Kako bi faktor iznenađenja bio potpun. Ukoliko je sve bilo planirana akcija svršenog čina, o kojoj nadležni na srpskoj strani ništa nisu dočuli, onda Albancima svaka čast.
Šta su sve vreme radili srpski bezbednjaci. Postoje dve varijante. Prva je da zaista nisu uspeli da uđu u trag jednom projektu koji nesumnjivo pripada kopnenoj zoni njihovog interesovanja. Bruka.
Druga je da su nešto načuli, čak bili upoznati s detaljima. Ako su ćutali u lokalu, strašno. Ako su obavestili nadređene pa je informacija stigla do Beograda, još veća bruka. Ništa nije preduzeto. Postoji li nešto što se zove preventivni rad?
Kada u bilo kom većem srpskom gradu neko raščisti teren na trotoaru planirajući da tu postavi neku tezgu, ili ne daj bože kiosk, odmah se stvori komunalna policija. Ispada, tako, da su komunalci efikasniji od specijalaca.
Da se intervenisalo na vreme mnogo toga bi se izbeglo. Da spomenik pripadnicima Žandarmerije nije takođe prkosno podignut iznad albanskog sela Lučane kod Bujanovca, možda bi se izbegao ovaj „rat spomenicima”.
Sami smo skuvali čorbu koju moramo da kusamo. Dospeli smo u nimalo zavidnu situaciju. Otvoren je prostor za klasičnu zamenu teze:
Ispada da su izjave premijera Ivice Dačića da će spomenik biti uklonjen milom ili silom do 17. januara „otvorene pretnje” Albancima u Preševskoj dolini. Kao da njegovo podizanje nije bila otvorena pretnja senzibilitetu Srba. Prvo je nedemokratski, drugo je demokratski, zaključuje šef albanske diplomatije.
Ispada da je Srbija „nasrnula” na Albance „samo zato jer koriste svoju nacionalnu zastavu i žele da imaju spomen-obeležje albanskim žrtava”, kako kaže Azem Vlasi kome je srpska Platforma za KiM „još jedan bezobrazluk i nebuloza koju nismo imali priliku da vidimo još od Miloševićevih vremena”.
Vlasi još preti tumačenjem da je napad na preševske Albance napad na sve Albance. Samo zamišljam šta bi bilo da je hapšenje one grupe Srba za Božić proglašeno za napad na sve Srbe, u domovini i rasejanju.
Eto šta se dogodi kada na vreme ne reagujete. Albanski odbornici opština s juga Srbije zatražili su juče od Vlade Albanije da internacionalizuje problem Preševske doline i usvojili deklaraciju kojom se suprotstavljaju nasilnom uklanjanju nacionalnih simbola, uključujući i spomenike „nacionalnih heroja”.
Cena dosadašnjeg ćutanja i nečinjenja može da bude skupo plaćena u nastavku pregovora u Briselu.
Nemam trunku dileme da Srbija ne može da na sopstvenoj teritoriji – ne onoj koju katastarski knjiži kao svoju, poput Kosova i Metohije, već na svojoj (zasad) nespornoj zemlji Preševske doline – toleriše spomenik onima koji su oružjem ratovali protiv te države. Ubijali.
Svaka iole ozbiljna država dužna je da pošalje buldožer, civilni, i da „spomenik žrtvama” sruši. Bio bi to sasvim legitiman čin kome teško da bi mogli da se suprotstave ni zapadni saveznici kosovske nezavisnosti.
U suprotnom, preševski isklesani kamen postaće znamenje srpskog srama i kukavičluka. Ukoliko ostane, podsećaće na spomenik Crvenoj armiji usred Beča, simbol koji su pobednici nametnuli poraženima u ratu. Preševo kao pozornica pobede UČK.
Pitajte Ruse ili Britance da li bi na svojoj teritoriji dopustili da se podigne znamenje nacističkim jurišnicima, pa i običnim vojnicima Vermahta. Može li neko da zamisli da Kina toleriše spomenik japanskim vojnicima u Mandžuriji?
Umesto da na vreme reaguje i spreči podizanje spomenika, umesto da kapitališe na provokaciji, Beograd je dočekao da pojedini Albanci prete. Srpska vlada je sada zaokupljena razmišljanjima kako da ne „isprovocira” isprovocirani konflikt koji bi značio čitulju dobijanju datuma pregovora sa EU.
Šta znači „legalizacija” spomenika koju predlaže skupština 65 albanskih odbornika tri opštine? Pojam legalizacija u ovom kontekstu odgovara samo utoliko što se radi o divljoj gradnji. Čega, to je već stvar koja ne zaslužuje „legalizaciju”.
Ako je Kumanovski sporazum neko i mogao da tumači kao pobedu nad NATO-om, preševska epizoda preti da bude bljutavo kapitulantska.
Pošto smo dopustili da se problem stvori i uzme maha, premijer Dačić je zatražio pomoć međunarodnog faktora u formi pritiska na Albance da uklone spomenik. To što smo se ponovo, po ko zna koji put, upleli u kučine očekujući da problem raspetljaju strane diplomate samo je tužno podsećanje nezrelosti domaće politike.
No, međunarodni faktor, oličen ambasadorima SAD, Francuske i Oebsa, odbio je da se angažuje. To je isključivo unutrašnje pitanje Srbije, poručile su diplomate, prepuštajući Beogradu da se izvuče iz problema koji je još u novembru morao da bude rešen.
U iznudici vremena i suženom manevarskom prostoru premijer je onda ponudio dijalog, ali zaista ne znam šta je očekivao od predstavnika opština po kojima albanske zastave zaklanjaju one državne, srpske, stidljivo podignute na retkim jarbolima. I tako godinama.
Mirno i dostojanstveno, poručuju srpski zvaničnici dok me eho tih reči vraća u vremena koja bih da zaboravim. No, pošto Albanci kažu da će, ako se spomenik sruši, podići nov, jasno je da i od buldožera nema mnogo vajde.
Srećom, između sramnog saglasja da spomenik ostane na svom mestu i njegovog rušenja postoji treće rešenje koje u ovom trenutku zvuči realno: njegovo preseljenje.
Ako je mogao da se premesti Abu Simbel, valjda može i ovaj preševski spomenik da ode preko državne granice, pardon, administrativne linije.
Ostaje nam da brojimo dane do četvrtka, roka koji je Dačić dao za rušenje.
Boško Jakšić
objavljeno: 13/01/2013
