Izvor: Politika, 06.Jan.2011, 00:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija 2020: sudar sa činjenicama
Kako tumačiti viziju iznesenu u dokumentu „Srbija 2020“ da će prosečna godišnja stopa rasta BDP-a do kraja decenije biti pet-šest odsto prosečno godišnje
Tri činjenice. Prva, privredni rast zasniva se na milionima slobodnih investicionih odluka miliona ljudi, a ne na tome šta misle oni koji pišu ili sprovode državne strategije. Druga, povećanje produktivnosti zasniva se, pre svega, na investicijama kojima se unapređuje tehnologija. Treća, u zavisnosti od tehnologije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koju koriste, zemlje se razvrstavaju u inovatore, one koje koriste tehnologiju koja se nalazi blizu granice dostupne tehnologije, i imitatore, one koje su daleko od te granice. Srbija daleko zaostaje iza te granice – ne spada u inovatore.
Imajući ove činjenice u vidu, kako tumačiti viziju iznesenu u dokumentu „Srbija 2020“ da će prosečna godišnja stopa rasta BDP-a do kraja druge decenije ovog veka biti pet-šest odsto prosečno godišnje, da će dve trećine tog rasta biti rezultat rasta produktivnosti, i da će taj rast da se zasniva na izvozu, odnosno na investicijama u sektore koji proizvode tzv. razmenljiva dobra (ona kojima se trguje sa inostranstvom)? Izvesno je, imajući u vidu drugu činjenicu, da će biti potrebne lavovske investicije kako bi se primenila nova tehnološka rešenja i kako bi se podigli oni kapaciteti koji sada nedostaju. Ko tu može da investira? Oni koji imaju kapital i tehnologiju, kratak je odgovor. Ko ima i jedno i drugo? Stranci, imajući u vidu treću činjenicu da je Srbija daleko od savremenih tehnologija i da one mogu da se pribave ovakvim transferom. Onda se, shodno prvoj činjenici, postavlja pitanje zašto bi stranci investirali u Srbiju, a ne u neku drugu zemlju.
U dokumentu „Srbija 2020“ ne samo da se ne odgovora na ovo pitanje, već se tvrdi da naš dosadašnji model rasta, koji se zasnivao na prilivu stranog kapitala, „osim što nije poželjan, više nije ni moguć“. Pa kako onda doći do kapitala i tehnologije (kako bismo bili konkurentni u izvozu)? Autori dokumenta kažu da je prvi preduslov „dovršetak sveobuhvatne reforme propisa čime će biti smanjen administrativni pritisak na privredu“. Ja bih lično, nezavisno od vizije „Srbija 2020“, više voleo da se, umesto ovog „smanjenja pritiska“, znatno unapredi poslovno okruženja, po kome zaostajemo za mnogim zemljama regiona. Međutim, budući da je procenjeno da nema više priliva stranog kapitala, onda ovo i nije bitno – ukoliko nije moguće da strani kapital dođe, zašto ga privlačiti? Drugi preduslov je industrijska politika kojom će se podsticati izvoz, tako da treba „uspostaviti razvojnu banku“ koja bi „davala garancije našim firmama za izvozne poslove“. Dakle, to je osnovni problem! Nije problem niska produktivnost, neodgovarajuća tehnologija, cenovno i kvalitetom nekonkurentan, a uz to još i po veličini nedovoljan izvozni sektor, nego to što nema dovoljno (bankarskih) garancija. Jedino što ostaje misterija kako će te garancije da privuku kapital i tehnologiju?
Sa garancijama ili bez njih, očigledno je da bez stranih direktnih investicija nema ni transfera tehnologije i priliva kapitala koji bi se investirao, što bi obezbedilo rast i konkurentnost izvoznog sektora, pa time i privredni rast zasnovan na izvozu. Šta umesto toga? Dokument „Srbija 2020“ ne kaže odakle kapital (kaže, međutim, „postkrizni model ekonomskog rasta i razvoja Srbije“ na koji se dokument oslanja: iz domaće štednje koja će, nekim čudom, da se više nego udvostruči do 2020. godine, mada ni onda neće biti dovoljna da omogući predviđene stope investicija), ali se može naslutiti odakle nova tehnologija. To ćemo rešiti domaćim investicijama u znanje i tehnologiju: cilj broj tri dokumenta.
Za realističnost navedenog načina za rešenje tehnološke zaostalosti domaće privrede treba se podsetiti na treću činjenicu navedenu na početku ovog teksta. Mi u domenu tehnologije, odnosno nauke (fundamentalnih i primenjenih istraživanja), značajno zaostajemo za svetom. Beogradski univerzitet, prema šangajskoj listi, nije među 500 najboljih univerziteta u svetu – činjenica je koja me ne raduje, naročito imajući u vidu da pripadam tom univerzitetu, ali je činjenica. Srbija ne može da ponudi ništa od onog što je blizu granice dostupne tehnologije. A sa ogromnim brojem najboljih koji su odavde (nepovratno) otišli, teško da će to i moći u nekoj sagledivoj budućnosti. Mi smo osuđeni da imitiramo ono što je već odavno izmišljeno. A ta imitacija se danas najbolje sprovodi putem stranih direktnih investicija, uz značajan efekat prelivanja na ostatak privrede. Pitajte Kineze, ukoliko ne verujete.
Kada se vizije iz dokumenta „Srbija 2020“ suoče sa činjenicama, javna rasprava o tom dokumentu može odmah da se završi.
predsednik CLDS-a, profesor Pravnog fakulteta BU
Boris Begović
objavljeno: 06.01.2011.
