Izvor: Politika, 12.Avg.2015, 15:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Region podozriv prema ideji o danu sećanja, Vučić ne odustaje
Ocene analitičara iz susednih zemalja kreću se od pohvala „pristojnoj i ispravnoj” zamisli do tvrdnji da srpski premijer hoće da se nametne kao lider pomirenja u regionu
Bakir Izetbegović nije bio, poput Zorana Milanovića ili Hašima Tačija, kategorično negativan prema ideji Aleksandra Vučića o zajedničkom danu sećanja, ali naveo je toliko preduslova za realizaciju te zamisli da se i njegov >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odgovor praktično svodi na isto. Ako se izuzme (očekivana) podrška Milorada Dodika, srpski premijer očigledno nije naišao na razumevanje u regionu – ali ipak ne odustaje.
Vučić je za jučerašnji „Kurir” rekao da veruje da će se „kad-tad, makar i za dve do tri godine”, region pomiriti. Upitan ima li to uopšte svrhe, s obzirom na to da je hrvatski premijer Zoran Milanović sve odmah odbacio, Vučić je rekao: „Siguran sam da će to dati rezultat. Zato što je sve drugo što biste izabrali loše i za te zemlje i za ceo region.”
„Potpuno sam uveren da će ova inicijativa ugledati svetlost dana i dobiti zeleno svetlo u regionu. Potrebno je da se strasti stišaju. Neću da odustanem”, naglasio je predsednik Vlade Srbije.
Ocenjujući Vučićevu inicijativu preuranjenom i nedorečenom, bošnjački član Predsedništva BiH Izetbegović smatra da ona može dobiti zamah samo ako se prihvate presude međunarodnih sudovai nedvosmisleno osude aktivnosti koje vode u nove sukobe, „poput inicijativa za održavanje referenduma o otcepljenju koje dolaze od rukovodstva Republike Srpske”. Bez toga, smatra, Vučićeva inicijativa može da vodi ka relativizovanju karaktera rata i obima zločina počinjenih nad Bošnjacima, zamagljivanju istine o tim zločinima, kao i „amnestiranju od odgovornosti onih koji negiraju te zločine i genocid”.
O svim nedoumicama povodom ove Vučićeve zamisli lideri regiona imaće priliku da razgovaraju već 27. avgusta u Beču, na konferenciji o zapadnom Balkanu, na kojoj je, inače, premijer Srbije i nameravao da je zvanično predstavi. Treba očekivati da iza te ideje zalegnu i evropski partneri koji od kraja ratova u bivšoj Jugoslaviji promovišu politiku pomirenja. Možda se Vučić u to i uzda?
Reč iz Evrope može tome da doprinese, što potvrđuje i opaska ministra Nikole Selakovića. Da je ova inicijativa potekla od nemačke kancelarke Angele Merkel, rekao je on za B92, odgovori bi verovatno bili drugačiji.
U tom kontekstu, ima i onih koji sumnjaju u Vučićevo autorstvo nad ovom idejom, verujući da je ona zapravo došla sa Zapada. „Doći će verovatno i u bliskoj budućnosti.To će da pokaže da je više prihvatljiva ako dolazi od, na primer, Angele Merkel ili iz Brisela”, kaže za istu televiziju novinar sa Kosova Idro Seferi.
Sve dobre stvari nam dolaze isključivo pod spoljnim pritiskom, primećuje i novinar iz Zagreba Denis Kuljiš. Ipak, kaže, treba sačekati i videti kakav će biti ishod predstojeće bečke konferencije. Kuljiš, inače, smatra da je Vučićeva inicijativa „pristojna i ispravna zamisao”, za razliku od, recimo, književnika iz Sarajeva Envera Kazaza, koji je naziva „političkim šibicarenjem”.
Negde između je razmišljanje Aleksandra Popova, direktora Centra za regionalizam, koji smatra da treba da postoji zajednički dan sećanja, ali mu je i dan-danas čudno što takva zamisao pre deset godina nije prošla. A došla je sa „neutralne strane”, od organizacije „Igmanska inicijativa”, koja je predložila da dan sećanja na nevine žrtve ratova vođenih na prostoru bivše Jugoslavije bude 11. jul, datum kad se obeležava zločin u Srebrenici. To je podržao Stipe Mesić, tadašnji hrvatski predsednik, ali nijedna država nije ozvaničila ovaj predlog.
„Pretpostavljam da je Vučić mogao da očekuje da njegova ideja neće biti prihvaćena. Mi smo poslednja tri meseca od regiona napravili predvorje pakla, kroz sve ovo prepucavanje, i vratili se u rikverc, kao da nije prošlo 20 godina od završetka ratova i Dejtona. To znači da ima suviše zapaljivog goriva i mnogo toga je gurnuto pod tepih, umesto da smo svih ovih godina neke stvari raščišćavali. Onda bi verovatno i ovakve inicijative bile drugačije dočekane”, ističe Popov.
Parastos žrtvama „Oluje”, Beograd 5. avgusta (Foto Ž. Jovanović)
Koliko je region i dalje opterećen prošlošću, kao da svedoče reagovanja „Majki Srebrenice” i Udruženja porodica kosmetskih stradalnika. Munira Subašić Vučićevu ideju naziva smešnom, jer, kaže, premijer Srbije „zna svoje izjave od pre, a sad bi hteo da sve to popegla”. Članovi porodica nevino stradalih Srba i nealbanaca na Kosovu i Metohiji od 1998. podržali su Vučićevu inicijativu, ali istovremeno mole premijera da se „makar u Srbiji nikako i nikada ne zaborave srpski stradalnici, koji su bili, a i danas su žrtve drugog reda, manje vredne od ostalih u regionu”.
Da se žrtvama i bolom njihovih porodica lako manipuliše opšte je mesto, zbog čega se i razne inicijative o pomirenjima koje dolaze od političara često posmatraju s podozrenjem. Ova Vučićeva, ali i reakcije njegovih kolega iz regiona, nije izuzetak.
Kazaz, koji je i profesor na Sarajevskom univerzitetu, nema simpatija ni za jednog aktera ove priče. Milanovićevo odbijanje tumači predizbornim motivima, a Tačijevo – željom da se nametne kao nacionalni lider. Reagovanje Izetbegovića, za koga kaže da ne razume politiku kao opšte dobro već kao lični cilj, Kazaz ocenjuje kao amaterizam i pragmatizam.
„Izetbegović je politički amater jer je od njega trebalo da potekne inicijativa o zajedničkom danu sećanja. On je morao da bude nosilac pomirenja u BiH onako kako je činio Josipović obilazeći s verskim i političkim poglavarima zajednička stratišta Hrvata i Bošnjaka. A on dnevnopolitičku stvar kao što je referendum vezuje za najtrajniju moguću moralnu dimenziju politike. Bilo bi mu bolje da napad na Vučića u Potočarima shvati kao razlog da podnese ostavku i ode iz politike. Izetbegović može sad samo da kaska za Vučićem koji ga u političkom smislu pretiče kao ’ferari’ konjsku zapregu”, izričit je ovaj književnik.
On, međutim, ne štedi ni šefa srpske vlade. Kako ocenjuje, Vučić uzima „tuđu zamisao, za koju nema moralni kredibilitet zbog svoje ratne prošlosti”, da bi se nametnuo kao lider pomirenja u regionu.
„Stoga bi on morao najpre da progovori o razmerama zločina u Srebrenici ili Vukovaru i nazove ih onako kako ih je nazvao sud u Hagu”, navodi Kazaz, koji smatra da bi inicijativa za pomirenje trebalo da dođe od „osoba kao što je Nataša Kandić ili od Informaciono-dokumentacionog centra Sarajevo, koji je prikupljao podatke o svim žrtvama rata u BiH.
Kuljiš posmatra reakciju hrvatskog premijera Milanovića u kontekstu parlamentarnih izbora ove jeseni. On Vučićevo zalaganje vidi kao „depolitizaciju pijeteta prema žrtvama”, ističući da je dobro odvojiti žaljenje za žrtvama od komemorisanja vojne pobede koju smo „nasledili iz doba bivše Jugoslavije, gde se slavio Dan pobede, iako je po završetku rata pobijeno ili proterano milion ljudi, među kojima je 500.000 Nemaca, 300.000 Italijana i brojni vojni zarobljenici, inteligencija i takozvani kapitalisti i saradnici okupatora”.
Zajednički datum bi, zaključuje, trebalo da se obeležava bez pitanja „ko je prvi počeo”, pa ko hoće da prihvati taj datum neka to učini, ko neće – ne mora.
