Izvor: Politika, 22.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pacijenti sami postavljaju dijagnozu
Postpsihijatri smatraju da duševno poremećeni ljudi (’korisnici usluga’) treba da ravnopravno sa psihijatrima učestvuju u tumačenju svog poremećaja
POSTMODERNA PSIHIJATRIJA
Pre desetak godina u svetu psihijatrije pojavio se novi pokret: postpsihijatrija. Tako smo posle antipsihijatrije (Ronald Dejvid Lejng, Dejvid Kuper), političke psihijatrije (Franc Fanon), demokratske psihijatrije (Franko Bazalja) i radikalne psihijatrije (Klod Stajner), dobili još jedan >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << izdanak sa istog stabla zvanog ’kritička psihijatrija’.
Rodonačelnici postpsihijatrije su psihijatri Petrik Brejkin i Filip Tomas, iz Bredforda, u Engleskoj.
Pojam ’postpsihijatrija’ ne kazuje da se radi o psihijatriji koja dolazi posle psihijatrije. Ovaj pojam je izveden iz postmodernizma. Postpsihijatrija bi trebalo da bude postmoderna dekonstrukcija moderne psihijatrije.
Mada u svetu najprestižniji psihijatrijski časopisi (još) nisu svoje stranice ustupili zagovaranju i kritičkom razmatranju postpsihijatrije, činjenica da je izuzetno ugledan izdavač, Oksford juniverziti pres, pre dve i po godine, u biblioteci ’Međunarodne perspektive u filozofiji i psihijatriji’, objavio knjigu naslovljenu ’Postpsihijatrija’, čiji su autori pomenuti psihijatri, sugeriše da se radi o pojavi koja zavređuje pažnju psihijatara i društva. Kažem: i društva zato što je psihijatrija društvena i politička više nego ijedna druga medicinska disciplina.
Nosioci svih dosadašnjih verzija kritičke psihijatrije vide u kapitalističkom društveno-ekonomskom sistemu jedan od glavnih krivaca za ozbiljne nedostatke zvanične psihijatrije, te revolucionisanje društvene stvarnosti smatraju osnovnim uslovom nove, bolje, čoveku primerenije psihijatrije. Mišljenje postpsihijatara nema revolucionarni naboj ostalih kritičara psihijatrije. Da li zato što su sami po sebi manje radikalni od potonjih ili zato što pravilno procenjuju da frontalni napad na kapitalizam neće izmeniti ni kapitalizam ni psihijatriju, tek postpsihijatri oštricu kritike usmeravaju na od kapitalizma širu pojavu: na moderna vremena, koja su započela tamo negde u sedamnaestom veku. Pa onda ovako rezonuju. Moderna vremena su imala svoju psihijatriju, modernu psihijatriju. Nastupila su postmoderna vremena. Navodno, nakon Drugog svetskog rata. U njima, psihijatrija mora da bude postmoderna.
Kako bi trebalo da izgleda postmoderna psihijatrija? Drugačije, i to bitno drugačije nego moderna, što će reći savremena psihijatrija. Savremena psihijatrija je saobražena principima racionalizma i pozitivizma. Ona je u osnovi scijentistička. Velika većina današnjih psihijatara veruje da se jedino korišćenjem metoda prirodnih nauka može saznati ’cela’ istina o duševnim poremećajima. Vrednosti i značenja su dobrano isključeni iz razmišljanja savremenih psihijatara o poreklu i tretmanu pojedinih duševnih poremećaja. Razmatranje (socijalnog) konteksta ustupilo je mesto govoru o genima i neurotransmiterima. ’Statistička istina’ je postala jedina istina.
Oslanjajući se na principe postmodernizma, kao što su: nema ni velikih ni svevažećih istina; znanje (profesionalizam) je moć (a svaka moć se zloupotrebljava); sve može, a ne mora biti; kontradikcija nije nešto od čega treba zazirati; granice između pojedinih pojava su više izmišljene nego objektivne, postpsihijatri su doveli u pitanje same temelje psihijatrije. Oni zagovaraju takvo dijagnostikovanje duševnih poremećaja i njihov tretman koji nemaju ništa zajedničko sa današnjom psihijatrijskom praksom.
Tako na primer postpsihijatri smatraju da duševno poremećeni ljudi (’korisnici usluga’) treba da ravnopravno sa psihijatrima učestvuju u postavljanju dijagnoze svog poremećaja. Po postpsihijatrima, ne poštovati pacijentovo tumačenje prirode i porekla vlastitih tegoba znači zloupotrebljavati psihijatrijsku moć-znanje. Ne pustiti pacijenta da tumači uzrok svojih sumanutih ideja u spiritualnim, religioznim, parapsihološkim pojavama, i ne pristati na ta i takva tumačenja, znači oduzeti pacijentu zadovoljstvo i ’duševni mir’, koje pruža ’otkriće’ porekla vlastitih ideja. Postpsihijatri, pri tome, očigledno grubo previđaju da se sumanutost ogleda upravo u načinu na koji je pacijent tumači (ne smatrajući je patološkom), te da se, stoga, nužno razlikuje psihijatrovo i pacijentovo tumačenje pacijentovih ’ludih ideja’. Uostalom, dodaju postpsihijatri, otkud psihijatrima pravo da ljudima nameću svoje viđenje njihovog duševnog stanja kad oko dve trećine ljudi povremeno ima sumanute ideje i(ili) halucinacije, i pri tome dobro funkcioniše, i ’baš im je lijepo’. Patološko se gubi u normalnom, normalno u patološkom.
I kao da postpsihijatrima ovakvo izigravanje dijagnostičkog postupka nije dovoljno, oni tvrde da interpretacija značenja pojedinih simptoma (i znakova) korisnika psihijatrijskih usluga mora da uvek prethodi pokušaju pronalaženja objektivnog, somatskog uzroka tih istih simptoma i znakova. Ako ste, znači, primera radi, otupili, i izgubili svaki interes i inicijativu, psihijatar uzrok ovakvih promena mora uvek da traži najpre u vašem biografskom kontekstu, a ne u mogućim promenama u čeonim delovima vašeg mozga.
U pogledu tretmana duševno poremećenih ljudi, postpsihijatri su, sasvim očekivano, žestoki protivnici medikamentne terapije. Kao i u slučaju dijagnostike duševnih poremećaja, postpsihijatri poništavaju samu osnovu, pa i smisao medikamentne terapije, koja je danas najrašireniji oblik psihijatrijskog tretmana. Po njima, lekovi protiv depresije poboljšavaju raspoloženje putem neurotransmitera. Tako misle i psihijatri koji nisu postpsihijatri. Razlika između prvih i drugih je, međutim, u tome što prvi smatraju da tek kad ih unesemo u organizam, antidepresivni medikamenti deluju na neurotransmiterske sisteme, dok drugi tvrde da jedino i samo nada i želja pacijenta da će mu biti bolje, ako uzme određeni lek protiv depresije, utiče na neurotrasmitere. Drugačije rečeno, svejedno je da li onaj ko boluje od, recimo, velikog depresivnog poremećaja uzima diferentan lek ili šećer u kapsuli.
Izneo sam nekoliko ideja postpsihijatara koje su u najoštrijem sukobu sa praksom savremene psihijatrije, i koje bi, ako bi se pretočile u praksu, što posredno, što neposredno, mogle da ugroze život onih koji se psihijatrima obraćaju za pomoć. Imao sam priliku da vidim kako izgleda i antipsihijatrijska praksa i praksa demokratske psihijatrije. Ni jedna ni druga ne dovode u pitanje život klijenata.
U zaključku bih rekao da ne postoji socijalna stvarnost koja bi počivala na principima postmodernizma. Postmodernizam je naprosto (jedna od) kritika modernizma. Prema tome, neosnovano je govoriti o postmodernoj psihijatriji koja bi odgovarala postmodernim vremenima. Savremena psihijatrija ima mnoge i ozbiljne nedostatke. (O njima opširno pišem u knjizi „Psihijatrija u kritičkom ogledalu”, koja uskoro treba da se pojavi.) Postpsihijatrija sasvim sigurno nije način da se oni ublaže ili uklone. A, osim toga, može da bude i opasna.
Dušan Kecmanović
[objavljeno: 23/02/2008]
