Izvor: Blic, 07.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osećam veliki strah od onoga što dolazi
Osećam veliki strah od onoga što dolazi
U celu tu priču u vezi sa romskim pozorištem, uključio me je producent Dragan Ristić, moj kolega sa Akademije koji je upisao organizaciju kada i ja glumu. Još tada smo se pokušavali da nešto radimo zajedno i naravno, nije nam pošlo za rukom. On je u međuvremenu osnovao romski Kultuni centar u Budimpešti sada radimo zajedno'. Reč je o Ivanu Jevtoviću, beogradskom glumcu, koji najčešće igra u dečjim pedstavama, i to u Pozorištu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Boško Buha. Pored toga igrao je u filmovima 'Ringe raja','Normalni ljudi' i 'Nebekska udica', a upravo je zvršio snimanje filma Ljubiše Samardžića 'Ledine'. Krajem novembra 'neočekivano' je međutim, zaigrao je u romskoj pedstavi 'Rotaki sung', u kojoj uglavnom učestvuju glumci amateri.
Da li ste kao profesionalac, plašili da prihvatite tu vrstu posla?
- Posle dugo vremena mi je bilo jako zanimljivo, s obzirom da je u našem pozorištu uglavnom sve predvidivo. Sam podatak da je pre početka proba ove predstave obavljena selekcija stotine kandidata, Roma koji se bave pozorištem na razne načine, svedoči ne samo o ozbiljnosti sa kojom se ušlo u ceo posao već i o načinu rada. Iz profesionalnog ugla, bilo je interesantno videti kako ćemo nas troje reditelj Filip Gajić, glumica Tanja Kecman i ja, funkcionisati zajedno sa sedmoro amatera, kako će 'raditi' ta tri-plus-sedam kombinacija. I šta je bilo najzanimljivije?
- Mi smo profesionalci, ponašamo se u skladu sa nekim metodama, sistemima i pozorišnim pravilima, analiziramo likove. Oni se oslanjanju na svoje fantastične sposobnosti, pevanje i igru dok glumi pristupaju intuitivno. Već na trećoj probi su imali 'gotove' likove. Ipak, najzanimljvije je što na predstavu dođu njihovi rođaci koji sve vreme aktivno učestvuju, komentarišu, prosto je reč o iskustvu koje nisam imao do sada. Pomenuli ste 'očekivano u pozorištima'; na šta ste mislili pri tom?
- Na sam izbor komada, na činjenicu da bi bilo jako dobro kada bi postojala neka neizvesnost, kada bi se drugačije pravile podele.
Kako drugačije
- Recimo rizičnije, sa uključivanjem ljudi koji bi doneli iznenađenje i koji bi celu predstavu učinili interesantnijom, na kraju krajeva i rizičnijom zašto da ne. Taj rizik istraživanja bi doneo nešto novo i u institucionalnom pozorištu. Najčešće igrate u predstavama za decu, postoji li tu prostor za relizaciju ovog o čemu govorite?
- Uopšte nije lako igrati bajku, naprotiv. Treba upotrebiti najjarkije boje i najžarkija sredstva, kako te klinci ne bi provalili. Igra u nekim predstavama za odrasle mi je bila odveć jednostavna. Drugo, svako pozorište, bez obzira na vrstu, omogućava glumcu da komentariše događaje da učetvuje u njima na razne načine, da kaže i nešto o onome što ga tišti. Šta je to što vas lično u ovom trenutku naviše tišti?
- Trenutno je moj najozbiljniji problem - buđ oko dečjeg krevetca. Pokušavao sam na razne načine da rešim svoj problem stanovanja i nisam uspeo. To kažem bez želje da nekoga prozivam ili se na nekoga ljutim, jer mi je jasno da toga više nema, ali znam da je mnogo mojih mladih i još mlađih kolega u sličnom problemu. S obzirom na najave onoga što će se tek dešavati i na promene koje će uslediti, ja već razmišljam šta još da radim osim glume. Koji drugi posao da počnem da radim. Jer izgleda da od ovoga neću moći da živim ni kao sada, iako igram četrdeset predstava mesečeno. Da li vas je strah onoga što dolazi?
- Osećam neviđen strah. Ne samo ja. Mislim da to plako prelazi u psihozu, u komu. Ranije smo se svi 'vadili' kao biće bolje, biće nekih promena, verovali smo, nevezano od navijanja za stranke, da će se ukazati persprektiva, ali se sada vidi šta sledi, pogotovu u kulturi koja je uvek bila u poslednjem vagonu. Često se pitam da li se kultura uopšte nalazi u tom zadnjem vozu koji smo kao uhvatili. Govorite o sebi svojim kolegama mladim glumcima, i neveseloj perspektivi, na koji način mislite da se izborite za povoljniji položa?
- Generacije koje su imale tu sreću da osete blagodeti socijalizma i oni koji su malo i uživali u tom vremenu, ponovo odlučuju o tome kako će biti. Možda je i red da bude tako, ali nisu nam ostavili mnogo prostora za preživljavanje. Da su makar pokazali polje koje treba da okopavamo, mi bismo sami odredili koju ćemo kulturu sejati. Voleo bih, kada je reč o tim problemima, o kojima se često razgovaralo i u mojoj prodici, da se jednom steknu uslovi da prekinemo to stalno opotuživanje -tvoja generacija je unazadila moju, ne vaša je upropastila našu. Šta se desilo sa trupom 'Topedo' jednom od najozbiljnijih pojava proteklog doba?
- To je slična priča. Godinama smo ulagali, čak i svoja sredstva u predstave 'Overlapingf', 'Cirkus' ili 'Životinjska farma'. Posle pozitivnih reakcija i milion obećanja da ćemo ući u novu fazu gde bismo mogli da se bavimo isključivo tom vrstom pozorišta, nije se desilo ništa. Ekipa se razišla svi su otišli za nekim drugim poslom i to je kraj. Žao mi je što ta ideja nije zaživelo i ja se plašim da će dosta klinaca koji su ispratili Torpedo, pomisliti - šta mi možemo, ako su propali oni sa onolikom energijom. Željko Jovanović
