Izvor: Politika, 30.Nov.2010, 01:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od glave ka repu
Građani Srbije smatraju da su političari (84 odsto), sudije (80 odsto), pa i policija (60 odsto) previše korumpirani da bi se zaista borili protiv korupcije
Krajem oktobra realizovano Galupovo istraživanje pruža obilje podataka o korupciji u Srbiji, posmatranoj prvenstveno iz ugla njenih građana.
Najsnažniji utisak ostavlja dramatičan stepen prekida veza između građana i vlasti.
Komotnom, kvalifikovanom većinom građani prihvataju tvrdnje da stvari >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Srbiji idu u pogrešnom smeru (62 odsto), odnosno da su političari (84 odsto), sudije (80 odsto), pa i policija (60 odsto) previše korumpirani da bi se zaista borili protiv korupcije. Pošto ni vlada ni političari, kako pozicioni, tako i opozicioni , nisu u stanju da spreče korupciju treba ih posmenjivati (70 odsto). Posebno vlasnici velikih firmi imaju koristi od veza sa korumpiranim vlastima (67 odsto).
Istovremeno, prema građanima, samo državne institucije, vlada i policija, pre svih, imaju, za razliku od NVO, moć da se izbore sa korupcijom – sa korupcijom treba da se izbore oni za koje se veruje da su i sami korumpirani.
Prema istraživanju „šampioni korumpiranosti”, osim partija i vlada, su lekari, svi u pravosudnom lancu – sudije, tužioci i advokati, kao i carinici. Srednji nivo, prisutne ali ne i endemske, korupcije drže zaposleni u policiji, medijima i obrazovanju. Najmanje korumpirani su crkva, vojska, predsednik Tadić i zaposleni u bankama.
Ključne metode sistemske, političke korupcije su finansiranje izborne kampanje radi dobijanja naknadnih protivusluga, ali i preusmeravanje budžetskih sredstava ka ,,svojim” izbornim jedinicama i političkim interesima.
Kad je o građanima reč, gotovo polovina njih živi loše ili čak nepodnošljivo.
Logično, siromaštvo, nezaposlenost, besperspektivnost mladih su ključni problemi iza kojih slede korupcija i kriminal.
U tom okviru, čak trećina anketiranih zna nekog, a svaki osmi je i lično, bar jednom u tri poslednja meseca, ponudio mito da bi ostvario korist ili izbegao trošak. Šta reći o motivima i profilu četiri-pet odsto onih koji su, u tako kratkom roku, nudili mito dva i više puta? I sami građani nisu dovoljno otporni na ,,sitnu” korupciju, jer su, po sopstvenom priznanju, tri puta češće nudili mito nego što im je ono iznuđivano.
U više od polovine slučajeva mito se nudi lekarima i medicinskom osoblju što vodi zaključku da je ,,podmazivanje” pre pravilo no izuzetak. Kada se radi o zdravlju, ali i zapošljavanju, građani kao da su na sve spremni.
Istovremeno, građani su skeptični prema akterima i efektima antikoruptivne strategije. U narednih godinu-dve ne očekuju nikakve bitne promene nabolje. Problem je što se korupcija retko procesuira i to tek u slučaju srednjeg i nižeg ešelona vlasti, odnosno što riba smrdi od glave a čisti se (ako se uopšte čisti) od repa.
Mediji se vide kao osnovni, neophodni izvor informisanja o korupciji, ali su za građane i oni u znatnoj meri korumpirani i zavisni od političara i moćnih oglašivača.
Izuzetak, uz policiju, od opšteg trenda pada poverenja u aktere borbe protiv korupcije je rast, istina skroman i spor, poverenja u Agenciju za borbu protiv korupcije.
Rast poverenja u agenciju, kao i druga antikoruptivna tela, uslovljen je sticanjem autonomne pozicije u odnosu na centre moći i uspešnim kombinovanjem edukativnih i preventivnih aktivnosti sa nužnom represivnom, odvraćajućom funkcijom.
Na kratak rok, građani veruju samo u disciplinujuću ulogu oštrih kazni, pre svega prema onima na vrhu lanca korupcije, odnosno širenju uverenja da se korupcija ipak ne isplati.
član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije
Zoran Stojiljković
objavljeno: 30.11.2010.
.jpg)
