Izvor: Blic, 19.Dec.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne može se bez strasti
Ne može se bez strasti
Laže svako ko kaže da mu novac nije važan ali, ipak se bez emocija ne može naći smisao - kaže, skoro uzgred, Marija Vicković koja je nedavno premijerno odigrala na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu Gemu Boić u Šnajderovoj 'Nevjesti od vjetra' koju je režirao Boris Miljković. Prethodno je pokupila simpatije publike ulogom Selme u 'Inominatu' rađenom u tandemu Koprivica - Karadžić, zatim nastupala u 'Dva viteza iz Verone', komadu koji je Goran >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Šušljik radio po Šekspiru, i tako dalje. Na jesen 2004. očekuje je premijera filma 'Pogled sa Ajfelovog tornja' Nikole Vukčevića.
Govoreći o liku Geme Boić i o sopstvenom snalaženju u toj ulozi, Marija Vicković kaže da se na neki način i privatno pronalazi u njoj.
'Slične smo...slične. Možda čak 80 odsto, onih 20 koji nas čine različitim su njene suicidne ideje i namere.' U čemu se ogleda ta sličnost?
- Jedna curica mi je prišla nakon predstave i rekla kako ne postoji trenutak kad ona ne veruje da sam ja Gema. Sličnost? Ogleda se pre svega u odnosu prema umetnosti, zalaganju i predanosti. Imala je Gema ogromnu strastvenost u načinu na koji iznosi svaku ulogu. A ja težim upravo tome. Igrala ih je, kao što znamo, zbilja mnogo. I obično su to bile velike, tragične uloge. Sa 33 godine odigrala je 88 uloga! A svemu tome pristupala je sa, neko bi rekao, izvesnom dozom provincijalnosti. Lično bih rekla da je to težnja ka čistoti, taj njen manir da ona neće da se uprlja. Ona i kaže u jednom trenutku da je biće od krvi i mesa i da je potpuno obična ali da hoće čistotu u odnosima, da neće da se lakta, da neće ni do čega da dolazi prljavim putem.
Nameće se pitanje - može li se tako opstati?
- Veoma teško. Ali mislim da može. Verujem da može. Ili možda moram da verujem kako ipak može. Verovatno narod neće za vama ‘seći vene’, nećete biti seks simboli ni lutke sa naslovnih strana...Bićete neko ko će do svog imena stizati malo težim putem i vremenom. Lično Gemu Boić doživljavam kao svoj svojevrstan debi. Ali, recimo desilo mi se letos u Budvi da nakon odigrane predstave 'Inominato' prolazim korzom i bukvalno masa sveta za mnom viče 'Selma, jesi li to ti?' Zamislite, igrate Selmu Abidagić i svi vas poistovete sa njom. To mi je bilo baš smešno i nekako sam se čudno osećala. Govorili su mi prijatelji da je ta uloga kao pisana za mene. Samo, imala sam sa njom nekih, da tako kažemo, problema. Kakvih?
- Jednostavno, prvih petnaestak puta otkidala sam se od straha. Negde sam osećala neku neobjašnjivu tenziju. Otprilike na dvadesetom izvođenju u Budvi, koje je bilo na obali mora i sa krošnjama oko nas - dakle, improvizovana scena - odigrali smo najbolje predstave. Ne znam da li zbog ambijenta ili ko zna čega tada sam potpuno skrozirala tu ulogu, doživela je svim svojim bićem i nemam više frku, a sa Gemom Boić nisam imala tremu čak ni na premijeri. Kakav lik igraš u filmu Nikole Vukčevića?
- Veliku ulogu a igram neku čvrknutu žensku. Ne bih puno o tome. Pre neki dan zvao me reditelj iz Slovenije gde se film montira da mi prenese gomilu pohvala. No, dobro...da ne pričam previše o tome. A kako gledaš na sticaj društvenih okolnosti i socijalnih prilika u kojima se odvija tvoja karijera? Šta očekuješ?
- Očekujem da mi sticaj životnih i umetničkih prilika omogući da napravim dobar izbor uloga; da budu interesantne, da neke od njih budu prekretnice u mom glumačkom razvoju, i da igram u komadima koji će ljudima nešto značiti. Što se sticaja društvenih okolnosti tiče moram reći da sam u izvesnom smislu pomalo razočarana. Pogledajte samo, primera radi, da u poslednjih pet dana dajem dosta izjava, intervjua, postoji interes za mene a ja imam u džepu samo za elementarno. Ali, otkad znam za sebe stalno je društvo u nekom stresu, u krizi. Završavam akademiju i ne mogu da očekujem od roditelja da mi plaćaju stan. Jednostavno, sputani smo nedostatkom novca. Koliko to utiče na glumu?
- Sećam se pre dve godine kad smo bili u Rumuniji na pozorišnom festivalu igrali smo u nekim crnim trikoima. Radili smo antiku, i bili tmurni i ozbiljni. Gledali su nas, između ostalih, i ljudi iz Portugala. Bili su zbunjeni i rezignirani i pitali nas: 'kako je vama ljudi u životu, što ste ovako tmurni? E, ta tmurnost, to crnilo koje smo mi imali za potrebe antičke tragedije je, reklo bi se, i naš privatni život. Život nam je antička tragedija. Ali, neću da kukam. Ma, snaćiću se! Tatjana Nježić
.jpg)
