Izvor: Politika, 06.Feb.2015, 09:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mramor, kamen i željezo
U skoro dve decenije koliko je prošlo od potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, teško da je oko ijednog pitanja u Bosni i Hercegovini postojao toliki konsenzus između političkih elita sva tri konstitutivna naroda i oba entiteta poput onog koji se poslednjih meseci stvorio oko pitanja Sutorine. Podsetimo, posle Karlovačkog mira (1699. godine), Dubrovačka republika zahteva da se njena teritorija ne graniči sa venecijanskim posedima, odnosno, sa Mletačkom republikom, te Osmanskom carstvu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kao svojevrsnu tampon zonu, ustupa dva dela Jadranske obale, jedan severno, a drugi južno od samog Dubrovnika: Neum i Sutorinu. Kad je 1878. godine, po odluci Berlinskog kongresa, Austrougarska najpre okupirala, a posle trideset godina i anektirala Bosnu i Hercegovinu, preuzela je i Neum i Sutorinu kao delove bosanskohercegovačke teritorije. Odlukama ZAVNOBIH-a i AVNOJ-a, granice SR BiH bile su identične granicama iz vremena Berlinskog kongresa.
Nekad posle oslobođenja, međutim, u prvim mesecima i godinama socijalističke Jugoslavije, Blažo Jovanović je, po legendi, „preveslao” naivnog Đuru Pucara i dobio komad jadranske obale odričući se zauzvrat tri zaselka u nekakvoj zelengorskoj vukojebini. Pucar je, po svoj prilici, više i strastvenije verovao u slogane i vrednosti tog vremena. U maju 1945, naime, Josip Broz Tito je održao onaj svoj čuveni govor gde je isticao da Rijeka nije samo hrvatska nego je jugoslovenska, da Trst nije samo slovenački nego je jugoslovenski, naglasivši kako „ne sme biti pitanja hoće li ovo ili ono selo pripasti ovoj ili onoj federalnoj jedinici, jer ono pripada čitavoj Jugoslaviji”. U poređenju koje je tih godina bilo često ponavljano, potencirano je kako granice između republika nisu tu da bi razdvajale nego da bi spajale, odnosno, da su one nalik na linije (žilice) na mermeru koje taj kamen zapravo čine čvršćim.
Kad se ispostavilo da „mramor, kamen i željezo” ipak mogu biti slomljeni, granice između republika su izjednačene sa državnim te su proglašene nedodirljivim. Ipak, i četvrt veka nakon što se raspala SFRJ, čini se da i ne postoji nekadašnja međurepublička granica koja nije problematična. Sukob oko Piranskog zaliva između Hrvatske i Slovenije, Hrvatsku je zasigurno koštao bržeg pristupa Evropskoj uniji. Bez ovog spora, Hrvatska bi u EU ušla verovatno nekoliko godina ranije. Spor još uvek nije rešen nego je prepušten međunarodnoj arbitraži. Sa Bosnom i Hercegovinom, Hrvatska se spori na prostoru Kostajnice gde je dilema da li granica ide uz rečicu Unčicu ili sredinom toka Une odnosno da li otok na Uni sa starim gradom Zrinskih pripada BiH (i Republici Srpskoj) ili Hrvatskoj. Tu je i pitanje vrha poluotoka Klek te otočića Velik i Mali Škoj kod Neuma. Hrvatska i Srbija pak imaju problem Šarengradske ade na Dunavu. I tako dalje, i tako dalje.
Doskoro je izgledalo da su Crna Gora i Bosna i Hercegovina izuzetak pošto nije bilo govora oko bilo kakvih teritorijalnih nesuglasica. Onda je aktuelizovan slučaj Sutorine. Isprva su u ideji povratka Sutorine Bosni i Hercegovini najglasniji bili pojedini bošnjački politički, intelektualni i akademski krugovi. Podrška je zatim došla od vladike Grigorija. Pošto se Sutorina „naslanja” na opštinu Trebinje koja pripada Republici Srpskoj, uskoro je i Milorad Dodik izjavio kako bi se radovao da teritorija ovog entiteta „dodirne more”. I predsednik Srpske demokratske stranke Mladen Bosić imao je nekoliko istupa na tragu ideje da se Sutorina vrati BiH. Lideri hrvatskih stranaka nisu se izjašnjavali, no, ako je suditi po tekstovima sa nekih popularnih portala sa sedištem u zapadnoj Hercegovini, i među BH Hrvatima se sa simpatijom gleda na mogućnost da Neum u budućnosti ne bude jedini izlaz Bosne i Hercegovine na more.
Crna Gora je celu stvar dočekala sa neuobičajenom nervozom, pa je čak prolongiran i dolazak novog crnogorskog ambasadora u Sarajevo. Nejasni su razlozi za nervozu, jer je objektivno gotovo nemoguće da dođe do korekcije granica bez saglasnosti obe strane, a Crna Gora se, naravno, neće saglasiti. Priča je, međutim, barem poučna. Oni koji su u vreme stvaranja socijalističke Jugoslavije verovali da su republičke granice tek žilice na mermeru ispali su naivni. U tom smislu, zar iko može poverovati da će evropska perspektiva granice zauvek učiniti nevažnim? Zar i oni koji su svedočili raspadu SFRJ mogu zaista da veruju da je EU večna kao „mramor, kamen i željezo”?
*Novinar i pisac
Muharem Bazdulj
objavljeno: 06.02.2015
