Izvor: NoviMagazin.rs, 01.Apr.2018, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Pljušte šut-karte
Krenuo je novi migrantski talas proteranih diplomata. Domaćini ih, masovnije nego ikad u novije vreme, izbacuju kao goste od kojih im je “pun kufer”.
Samo ovog meseca iz SAD, Kanade, Australije i 21 evropske zemlje (prema podacima BBC-ja, dok je ovaj tekst išao u štampu) nalog za hitno iseljavanje dobilo je više od 150 predstavnika Rusije, a ona počinje da uzvraća istom merom. Razlog za ovaj egzodus gotovo je isti kao za istrajnu migrantsku krizu – duboki poremećaj >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << u međunarodnim odnosima – s tom razlikom što nju čine izgnanici iz klasičnih ratova, dok on nagoveštava srljanje u novu vrstu Hladnog rata.
Pljusak šut-karti diplomatama proizišao je iz trovačke afere u Britaniji. Tamo su 4. marta u kritičnom stanju pronađeni bivši ruski dvostruki agent Sergej Skripalj i njegova kći Julija, za koje je konstatovano da ih je onesposobio nervni agens (novičok) u tajnoj akciji koju je “vrlo verovatno” naložila Moskva. Britanci su zbog toga izbacili 23 ruska diplomata, a Rusi – koji uveravaju u svoju nevinost i da nema dokaza za optužbe na njihov račun – potom, isto toliko britanskih…
Na molbu Londona da mu se iskaže solidarnost, usledilo je retko viđeno zbijanje redova na Zapadu i pri njemu. U izbacivanju ruskih diplomata najprilježnija je bila Amerika (60), a dvocifrenost je jedino još dostigla Ukrajina (13).
S obzirom na delikatnost problema i tekući proces Bregzita, unutar EU je postignut, recimo, solidan stepen startnog objedinjavanja. Naloge za proterivanje izdalo je (do slanja ovog napisa) 16 od 28 njenih članica, a najviše Francuska i Nemačka (po četiri), za kojima slede Češka i Litvanija (po tri), a oko minimuma se kreće većina naših suseda.
Može se pretpostaviti da će se proterivanju ruskih diplomata priključiti i još neke članice EU i kandidati za nju. Tako bi moglo da se nasluti i iz izjave ovdašnjeg šefa diplomatije, kako su preneli mediji, da “očekujemo još povlačenja stranih diplomata”, pa da “i od nas traže da se izjasnimo o slučaju Skripalj”.
Slutim da će se naši zvaničnici izjasniti slično Bugarskoj, koja je rotirajući predsedavajući u EU, čiji je premijer, po izveštaju sofijske agencije Novinite, zatražio dokaze, a ne “veliku verovatnoću” da su Rusi odgovorni za trovačku aferu kako bi se diskutovalo o povlačenju diplomata iz Moskve. Ali, šta i ako se dođe do nepobitnih dokaza? Dosetiće se već ovdašnji zvaničnici: kako da se priključimo proterivanju, kad se i sami žalimo na proterivanje (sa Kosova šefa kancelarije zadužene za taj entitet)…
Srbija se, inače, zaklinje da nikad neće zavoditi sankcije Rusiji iako se slaže da treba da usklađuje spoljnu politiku sa EU, prevashodno sa Berlinom i Parizom. Ali “sedenje na dve stolice” kao da više nije mogućno, čak i ako se pokuša špagom, jer se one nalaze na dve sve strane sveta koje sada deli sve širi strateški ponor.
Nismo mi ni približno, ni po shvatanju ni po mašti, kao Kinezi čiji Global tajms ocenjuje da je “sinhronizovano proterivanje diplomata necivilizovano ponašanje koje treba odmah ukinuti”. I da “nezapadne zemlje treba da stvore savez... izvan domašaja uticaja Zapada... koji je samo mali deo sveta i više nije globalno važan kao što je nekada bio”.
Mi bismo – bar službeno, a svakako po raspoloženju anketiranih za lociranje boljeg života – da postanemo deo Zapada. Šanse za ostvarenje te ili bilo koje druge dobrobiti u velikoj meri zavise od odnosa između velikih sila. Što su bolji, bolje za nas i obrnuto, a upravo tako sada stoje stvari, pa slutim da je pred nama period rastućih iskušenja.
Pogoršavanje globalnih kretanja uzelo je maha. U njih se uklapamo najviše po jačaju autoritarizma i populizma na račun demokratije.
U glavnim nastupima ovde, kako zvaničnim tako i medijskim, uglavnom se kritikuju sistemi kojima, navodno, formalno težimo. Primedbe na račun Rusije i Kine gotovo se ne vide i ne čuju.
Mi smo “vrlo verovatno” jedina zemlja u kojoj su prodržavni mediji najveći opozicionari vladajućem kursu. Listom propagiraju da je za nas bolje da se manemo puta ka Zapadu iako je on službeno naša vodilja.
Takvom paradoksu, da ne kažemo apsurdu, doprinosi potreba vlasti da dokazuje kako može da sedi na dve stolice. Zapadu, tako, objašnjava da mora da savlada ogromne otpore javnosti na putu ka njemu, dok Rusiju uverava da s njom računa kao čuvarom ovdašnjeg teritorijalnog integriteta koji nam ugrožava njoj suprotna kontinentalna integracija, a ka kojoj hrlimo.
Dugo bismo o svemu ovome još mogli da raspredamo. A na šta sve može da iziđe, mogući odgovor nudi sudbina juniorske rukometne reprezentacije.
Isprsimo se da organizujemo kvalifikacioni turnir za svetsko prvenstvo, a kad naše devojke treba da se susretnu sa selekcijom Kosova, otkažemo i taj meč i ceo turnir, zbog čega nam uslede i diskvalifikacija i druge sankcije. Sami smo sebe proterali ovom prilikom, pa se sada od nas očekuje i da budemo voljni da proterujemo druge. Ili vrednosti na koje bismo da se ugledamo, ili snage koje nas od proklamovanih uzora “brane”. Takav izbor, koji izbegavamo, mnogo je bitniji od izbora na koji svaki čas ovde vabe.
.jpg)
