Izvor: NoviMagazin.rs, 28.Jun.2015, 10:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Masakr, Obama itd...
Pre nego što je pobio devetoro Crnaca u crkvi u Čarlstonu, mladi belac Dilan Storm Ruf (21) nanizao je na sajtu niz poruka koje njegov monstruozni čin propagiraju kao promišljenu, gotovo patriotsku, egzekuciju nad pripadnicima “po SAD štetne” rasne manjine.
“Manifest” koji je ostavio za sobom toliko je pun ideološki potkovanog zastranjivanja da mnogi slute da ga nije sam sročio, a istraga treba da utvrdi da li se u teror, nad zapravo nedužnim američkim sunarodnicima, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << upustio po nečijem, neposrednom i njemu neodoljivom, nagovoru.
Čak i ako je krvoproliće počinio samostalno, ne znači da je bio sasvim sam – sugeriše komentator Njujorkera, podupirući pretpostavke koje prevladavaju u javnosti da se zločin u Čarlstonu nakalemio na programe organizacija koji, mada nemaju masovnu bazu, naširoko lansiraju teze o superiornosti bele rase. Pa i lobiraju za doze političke tolerancije prema tom njihovom protivustavnom, samoproklamovanom, statusu.
Upravo je obelodanjeno da je lider Saveta konzervativnih građana koji je na svom sajtu (pomenut u Rufovom “manifestu” kao podsticajni faktor) uputio najgrublje pogrde Crncima – proteklih nekoliko godina donirao 65.000 dolara izbornim kampanjama članova Republikanske partije. Javljeno je, takođe, da se niko iz te stranke od učesnika u trci za budućeg predsednika SAD nije jasno ogradio od isticanja borbene zastave separatista (poraženih u svojevremenom građanskom ratu) na sedištu vlasti savezne države Južne Karoline, koja nije bila spuštena na pola koplja, iako je masakr počinjen na njenoj teritoriji.
U tom barjaku mnogi južnjaci vide jedino simbol istorije, ali amblem, kao svoj zaštitni znak, koriste i beli rasisti (pa se s njim, kao i sa zastavama nekadašnjih afričkih aparthejda i šifrovanim hitlerizmom, uslikavao i Ruf pripremajući se za krvoproliće). Većina Crnaca ga, međutim, doživljava kao znamen vremena kad su sistemski držani u ropstvu i odavno traže da se ukloni.
Do masakra u Čarlstonu došlo je posle serije žučnih protesta Afroamerikanaca zbog nesrazmerno velikog stradanja u policijskim intervencijama. U opticaj su onda ušle strepnje da bi mogao da izbije rasni rat. Takvu eventualnost priželjkivao je i Ruf, ali nema izgleda da će mu se želja obistiniti.
Nisu se, međutim, ostvarile ni nade da je izborom i reizborom prvog crnca (zapravo meleza) za šefa Bele kuće Amerika krenula putem izgradnje post-rasnog društva. Pojedini hroničari izražavaju bojazan da je ona danas podeljenija nego ikad u novijoj istoriji. I to ne samo u odnosima između rasa, nego i u pristupu klasama (prevelika nejednakost), pa i u određivanju svog realnog mesta u menjajućem međunarodnom odnosu snaga, pri čemu se osporava njena višedecenijska nesporna liderska uloga u oblikovanju sveta.
Kao darovit političar, predsednik Barak Obama je svakako mogao da izračuna da ni na jednom od ta tri polja ni dva mandata nisu dovoljna za epohalna dostignuća. Slutim da ga, okreni-obrni, najviše bole, svakako intimno, a donekle i strateški, domaća zaoštravanja među rasama.
Otkako je 2008. on prvi put izabran, do 2012. broj rasističkih grupa belaca impozantno se uvećao – sa 149 na 1.360 – evidentirala je specijalizovana organizacija Southern poverty law center. Stvaraju ih ekstremni desničari, a masovno ubistvo u Čarlstonu uklapa se u njihov diskriminacioni program prema kojem treba odbraniti “pravi identitet Amerike”, za koji misle da je podriven usponom rasnih manjina, naročito Afroamerikanaca, koji su svoj izdanak uzdigli do kormila Bele kuće. I Ruf je ponovio njihov refren da je neophodno “vratiti upravljanje zemljom u naše ruke”, kao da njome sada rukovode tuđini.
Istraživanja pokazuju da se takvim pristupom ne može osvojiti vlast u Americi. Zabrinjavajuće je, bar za mene, to što ekstremna desnica, makar i kao jezičak na biračkoj vagi, tamo, a i drugde, sve više diktira ponašanje političara sklonih da nevolje vide u – “drugima”.
Nevolje se pojavljuju i izvan stranačkih nadmetanja. Opet povodom masakra u Čarlstonu: šef FBI je izjavio da to nedelo ne spada u terorizam, dok je Ministarstvo pravosuđa saopštilo da ne treba isključiti mogućnost “domaćeg terorizma”.
Amerika će nastaviti istragu i preračunavanja, ali je simptomatično da se pred ovim izazovima našla dok obeležava tri značajna jubileja: 150 godina od završetka građanskog rata posle kojeg je očuvala teritorijalni integritet i ukinula ropstvo, sedam decenija od bitnog doprinosa pobedi nad nacizmom u Drugom svetskom ratu i 50 godina od zvaničnog ukidanja ostataka (glasačke) diskriminacije prema Crncima u njoj. Ne bi bilo dobro da se godišnjice pomenutih dostignuća, značajnih i za nju i za svetski poredak vrednosti, baš unutar nje poremete. Pogotovu što je reč o zemlji koja više nego ijedna druga ima moć, za kojom svi čeznu, da unutrašnje tegobe ublažava, pa i otklanja – prebacivanjem na druge.
