Izvor: NoviMagazin.rs, 14.Dec.2014, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Gost kao domaćin
Na beogradskom skupu 17 zemalja u glavnoj ulozi će nastupiti kineski premijer Li Kećijang…
Prvi put, koliko pamćenje služi, u Beogradu će se, prema programu, održati konferencija na visokom nivou, čije učesnike okuplja jedan naš gost i to u svojstvu domaćina, zajedno s nama. Odavde jeste upućen formalni poziv predsednicima vlada 15 zemalja centralne i istočne Evrope da dođu, ali će u glavnoj ulozi biti Li Kećijang, premijer Kine, zemlje po čijoj se zamisli i programima >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << priređuje ova vrsta konferisanja.
Oko njega, kao koorganizatora, vrteće se sve najvažnije što se bude događalo, sledeće nedelje, 16. i 17. decembra, na tom skupu. Jer, učesnici će se listom truditi da im dodeli što veći deo pekinškog kreditnog paketa vrednog 10 milijardi dolara, namenjenog razvoju privredne saradnje sa zemljama na prostoru između Baltičkog, Crnog i Jadranskog mora, a i razapetog između dve evropske krajnosti kakve su Nemačka i Ukrajina.
U ovdašnjoj javnosti je, međutim, u prvi plan uzdignut naš značaj: da je najvažnije to što nas prvi put posle 28 godina posećuje jedan premijer Kine i što je njeno rukovodstvo ukazalo poverenje Vladi Srbije da organizuje tako važan sastanak (posle Varšave i Bukurešta, kojima je prethodio dogovor u Budimpešti) od koga očekujemo nove investicije. Značaj okupljanja u Beogradu je, naravno, znatno širi od svođenja na domaće aršine. Skup je, pre svega: jedna od karika u lancu inicijativa Kine da profit stečen u globalizaciji upotrebi i za jačanje svoje uloge u globalnim poslovima, a što se učestalo tumači kao proces koji bitno tumba odnos snaga u svetu.
Takve promene su uvek bile praćene polemikama, koje neće, čini se, mimoići ni procene o dometima okupljanja u Beogradu. Preispitivaće se, naime šta je to nagnalo 11 članica EU (Bugarsku, Češku, Estoniju, Hrvatsku, Letoniju, Litvaniju, Mađarsku, Poljsku, Rumuniju, Slovačku i Sloveniju) i pet kandidatkinja za učlanjenje (Albaniju, BiH, Crnu Goru,
Makedoniju i Srbiju) da zbiju redove oko geografski i vrednosno im vrlo udaljene Kine?
Odgovor bi mogao da se svede kao, na žalost, i mnoge druge stvari u našim životima - na novac. Svi kojima nedostaje, iz bilo kog razloga, okreću se onome ko ga ima dovoljno da im ga, takođe iz bilo kog razloga, pozajmi.
Paradoks svoje vrste je, svakako, to što su zemlje koje su jedva dočekale da se otarase komunizma i priklone kapitalizmu, dospele u situaciju da se od mana kapitalizma spasavaju priklanjanjem jedinoj preostaloj sili na čijem je čelu komunistička partija, a koja se pokazala efikasnijim kapitalistom od mnogih koji se takvim statusom diče. O tome sam više puta pisao pa ne bih dalje o ovoj temi, kojoj je obezbeđeno beskrajno razglabanje.
Posvećujem se, prigodno, razradi ekspertskih teza o povodima i mogućnim posledicama okupljanja, kakvo predstoji Beogradu. Na sajtu vladinog Kineskog instituta za međunarodna izučavanja, nedavno je objavljen opsežan napis u kome se konstatuje uspon u odnosima sa zemljama centralne i istočne Evrope (CEE), što je ilustrovano uzletom robne razmene čija je vrednost od 2001. do 2011. uvećana za oko 12 puta, dostigavši iznos od od 52,9 milijardi dolara.
Autor konstatuje i da su u EU i u SAD, iskazane bojazni od kineskog prodora na “stari kontinent”, zbog slutnje da bi to moglo da izazove podele unutar te zajednice, pa i da bi nečlanice sa zapadnog Balkana, među kojima je Srbija, mogle da odustanu od puta ka EU i priklone se Kini. Iz te opsežne analize proizlazi da ni Kina ne računa s takvim ishodom, uz ostalo i zato što su u nekim zemljama CEE “neracionalno oblikovane institucije”. Prenosi se i zvaničan stav da povezivanje sa CEE predstavlja samo deo saradnje Kine sa EU. Pominje se, doduše, i revitalizacija drevnog “puta svile” koji bi pomenute prostore obuhvatio kopnenim i morskim putevima (unutar čijeg “kruga” je i Srbija) sa spajanjem u Veneciji, i prikopčavanjem za kineski program “razvoja civilizacije bez konfrontacije”...
Na sajtu briselskog Evropskog instituta za proučavanje Azije, pojavio se, gotovo istovremeno tekst specijaliste, s pitanjem nije li ašikovanjem s Kinom, centralna i istočna Evropa neka vrsta trojanskog konja u EU? Autor, iz Slovačke, odbacuje takvu slutnju i poziva EU da uvidi da iz nje potiču linije razdvajanja između bogatijih i siromašnijih delova koji pomoć moraju da potraže izvan zajednice. Napominje, takođe, da saradnjom sa CEE, Kina želi da se uključi u prostor između Nemačke i Rusije, kao faktor stabilizacije u mogućnim destabilizacijama.
Bilo kako bilo, beogradski samit po formuli 1 (Kina)+16 (zemalja centralne i istočne Evrope) mogao bi da se doživi kao događaj u kome će na ispitu biti mnogo veće stvari od onih koje očekujemo otvaranjem mosta Zemun-Borča i perspektivama ubrzanja železničkog i drumskog saobraćaja. U svakom slučaju, u stratešku igru na Balkanu koju su uglavnom vodili Evropljani, pogotovu Nemci, i Amerikanci, a u koju su se upustili i Rusi pa i Turci, sada se uključuju i Kinezi, čiji će se premijer Li na skupu u Beogradu osećati kao domaćin...
