Izvor: Politika, 21.Okt.2010, 00:13   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kuda posle sigurne kuće

Žene iz drugih sredina često gravitiraju ka Beogradu, jer ovde nasilnik teško može da ih pronađe

Žene se kod nas, u proseku, teže zapošljavaju nego muškarci, što je ozbiljan vid diskriminacije. I lakše ostaju bez posla, što je takođe diskriminacija. Ako pominjemo razloge, moramo da znamo da su žene ugrožene i zbog trudnoće, da teže dolaze do bolje plaćenog radnog mesta…

Drugo, žene su u Srbiji u poslednjih 20 godina nosile veći teret krize. Opet >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su one bile te koje su češće ostajale bez posla i morale su da se snalaze.

Isto tako, svaka treća-četvrta žena u Srbiji je, prema istraživanjima, žrtva nekog oblika nasilja. Najviše ga je u porodici, čije žrtve u Beogradu zbrinjavamo u dve sigurne kuće. One su uvek prepune žena koje su bile prinuđene da pobegnu ili ih je nasilnik izbacio iz stana.

Te žene dolaze kod nas s decom i opet su na neki način diskriminisane. Jer dešava se da one sede kod nas u sigurnim kućama, a da s druge strane nasilnici, muževi ili vanbračni partneri, i dalje borave u njihovom zajedničkom domu. Ne tako retko, dešava se čak da nasilnik ostaje u kući – ženinoj ličnoj svojini unetoj u brak. A žena je kod nas jer sudovi nisu spremni da nasilnika izjure iz stana po hitnom postupku, kako je zakonom predviđeno. Isto tako, ako žena iz sigurne kuće traži razvod braka i starateljstvo nad decom, jer deca su već sa njom, u tim situacijama nasilnik često osporava to njeno pravo, ali ne zato što mu je stalo do starateljstva. Čak mislim da ne želi da preuzme starateljsku ulogu, ali tim osporavanjem on plaši ženu da će u postupku razvoda ona izgubiti decu. Time se nasilnici štite od razvoda, a ženu drže u neravnopravnom položaju.

Žene žrtve nasilja su diskriminisane i time što im je za samostalan život s decom posle izlaska iz sigurne kuće potrebno da rade, što je veoma teško postići. Po pravilu, njena egzistencija je bila zasnovana na zajedničkom životu, oslanjala se na nasilnika koji često insistira na tome da ona ne radi jer ,,treba da brine o deci”. To je poseban vid manipulacije – način da se žena odvoji od okoline, da ne susreće druge ljude itd. Zato često u sigurnu kuću dolaze osobe koje nikad nisu bile zaposlene, mnoge i bez završene srednje škole. Njima nedostaje samopouzdanje jer su, zahvaljujući nasilniku, godinama bile ,,izdržavano lice”. Zato se mnoge od njih pitaju da li su uopšte sposobne za samostalan život, pogotovo s decom koju treba izdržavati. Često su to žene od 40 ili 45 godina koje bi trebalo da počnu negde da rade. I da ponovo dospeju u diskriminisani položaj. Jer, gde da rade? Kod nekog privatnika, a to je rad ,,na crno”. Privatnik će, pogotovo ako zna da je ona iz sigurne kuće, i sam da je diskriminiše, prvo time što će nametati problem svoje bezbednosti, jer nasilnik će ,,doći da je maltretira” i da njemu ,,odbija mušterije” (npr. u pekari). Kada ovim ženama gazda kaže da rade 12 sati one će toliko i raditi jer nemaju mnogo drugih mogućnosti. Znači, opet diskriminacija.

Zato smatram da država treba ovim ženama da pomogne tako što će im obezbeđivati izvesna sredstva za hraniteljstvo. Ako ministarstvo već izdvaja male sume za hraniteljske porodice, zašto ne bi isto tako pomoglo i majkama žrtvama porodičnog nasilja. Onda bi one tim novcem i onim što zarade imale veće mogućnosti da žive samostalno sa decom.

Inače, Beograd ima dve sigurne kuće i treća bi trebalo uskoro da bude otvorena. Imaju ih i Zrenjanin, Novi Sad, Niš Kragujevac, Leskovac, i Užice. Uskoro i u Somboru treba da bude završen jedan objekat. Postoji i jedan stan u Jagodini i, koliko znam, u Šapcu gde zbrinjavaju hitne slučajeve. U Pančevu i Kraljevu takođe počinju da grade. Koliko znam, u kućama u ovim manjim gradovima može da boravi po 20 žena sa decom, a u Beogradu po 25.

Žene iz drugih sredina često gravitiraju ka Beogradu, jer mogu lakše da se zaposle, tj. da rade na crno, a ovde nasilnik teško može da ih pronađe. Ovde im deca idu u obližnju školu, a one se kreću potpuno slobodno, jedino imaju obavezu da se zbog bezbednosti do deset uveče vrate u kuću.

One imaju i povećan strah od susreta s nasilnikom. Mislim da je taj strah nekad preteran jer one o nasilniku obično govore kao o nekome ko je mnogo moćan. Takvi utisci kasnije izblede. Mada je, naravno, i to sastavni deo njihovog stresnog života.

U sigurnim kućama su, dakle, žene koje su preživele nasilje i mi se ovde suočavamo s njegovim posledicama, ali da bi nasilja prema ovoj populaciji bilo što manje trebalo bi delovati preventivno. To pre svega podrazumeva doslednu primenu zakona koje već imamo. Dosledna primena zakona je u stvari slanje poruke nasilniku da će biti kažnjen odmah i da sudski proces neće trajati mesecima. Jednostavno, da zna: ako ga privedu večeras, sledećeg dana biće u pritvoru.

*Koordinatorka ,,Sigurnih kuća“ u Beogradu

Vesna Stanojević

objavljeno: 21.10.2010.

Nastavak na Politika...