Izvor: B92, 21.Okt.2010, 13:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kuda posle sigurne kuće
Beograd -- Osim što je svaka treća-četvrta žena u Srbiji, prema istraživanjima, žrtva nekog oblika nasilja one su diskriminisane i na mnogim poljima kaže Vesna Stanojević.
Koordinatorka Sigurnih kuća u Beogradu u autorskom tekstu u "Politici" ističe da se žene u Srbiji teže zapošljavaju, lakše ostaju bez posla.
Žene iz drugih sredina često gravitiraju ka Beogradu, jer nasilnik teško može da ih pronađe u glavnom gradu, ali i to je diskriminacija jer >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << nasilnik ostaje kod kuće dok žene beže ili su izbačene, napominje Stanojevićeva.
Prema njenim rečima, ozbiljan vid diskriminacije prema ženama je činjenica da se one teže zapošljavaju i napreduju na više plaćena mesta, kao i to što lakše ostaju bez posla, usled brojnih razloga poput trudnoće.
Statistički posmatrano, navodi Stanojevićeva, svaka treća-četvrta žena u Srbiji je žrtva nekog oblika nasilja. Najviše ga je u porodici, čije se žrtve u Beogradu zbrinjavaju u dve Sigurne kuće.
„Te žene dolaze u Sigurne kuće s decom i opet su na neki način diskriminisane. Jer dešava se da one sede kod nas u sigurnim kućama, a da s druge strane nasilnici, muževi ili vanbračni partneri, i dalje borave u njihovom zajedničkom domu", navodi ona.
Sudovi nisu u stanju da isteraju iz kuće nasilnika, koji, ukoliko žena i zatraži razvod braka i starateljstvo nad decom, koja su već s njom, osporava to pravo ženi, želeći da je dodatno zastraši, kaže dalje koordinatorka Sigurnih kuća.
Prema njenim rečima, probelm u diskriminaciji žena prilikom zapošljavanja dolazi do izražaja jer žene koje napuste sigurnu kuću moraju da nađu posao kako bi mogle da školuju i prehrane decu, a to je veoma teško postići.
Jedan od razloga je i to što je žena izašla iz sredine nasilnika, koji je insistirao da ona ne radi. Po pravilu, ističe Stanojevićeva, žene tako ostaju izolovane i u Sigurnu kuću dolaze bez ikakvog prethodnog zaposlenja, a mnoge i bez završene srednje škole.
Onda se postavlja pitanje gde da rade takve žene, starosti između 40- 45 godina, pita se autorka teksta.
„Jer, gde da rade? Kod nekog privatnika, a to je rad ,’na crno’. Privatnik će, pogotovo ako zna da je ona iz sigurne kuće, i sam da je diskriminiše, prvo time što će nametati problem svoje bezbednosti, jer nasilnik će ,’doći da je maltretira’ i da njemu ,’odbija mušterije’. Kada ovim ženama gazda kaže da rade 12 sati one će toliko i raditi jer nemaju mnogo drugih mogućnosti. Znači, opet diskriminacija", smatra Vesna Stanojević.
„Zato smatram da država treba ovim ženama da pomogne tako što će im obezbeđivati izvesna sredstva za hraniteljstvo. Ako ministarstvo već izdvaja male sume za hraniteljske porodice, zašto ne bi isto tako pomoglo i majkama žrtvama porodičnog nasilja. Onda bi one tim novcem i onim što zarade imale veće mogućnosti da žive samostalno sa decom", zaključuje ona.
