Izvor: Politika, 18.Okt.2012, 16:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kriza i moguća rešenja
Tokom narednih nekoliko decenija treba očekivati da će EU biti politički sve čvršća i homogenija zajednica koja će stvoriti mehanizme za efikasnije donošenje obavezujućih odluka
Poslednjih godina, kao odgovor na ekonomsku krizu, u Evropi se rasplamsala debata o načinu njenog prevazilaženja. Ključne pozicije u debati zauzeli su, s jedne strane, zagovornici ideje da je neophodno „stezanje kaiša”, a sa druge strane zastupnici teze da je preduslov ekonomskog oporavka >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << porast potrošnje.
Naizgled, ove dve pozicije su suprotstavljene po svim osnovama. Ključni argument onih koji se zalažu za štednju samo se delom odnosi na stabilizaciju državne kase. Njime se, zapravo, prvenstveno ističe zahtev za smanjenje opterećenja privrede. Deluje, naime, samorazumljivo argument da privrednici moraju biti maksimalno oslobođeni različitih vrsta nameta kako bi imali motiv za poslovanje, a time za zapošljavanje i izmirenje poreskih obaveza. Time bi, tvrdi se, bio obezbeđen stabilan ekonomski rast i visok nivo zaposlenosti.
S druge strane, ništa manje ubedljivo ne zvuči argument da je osnovni ekonomski problem nedovoljna potražnja, pa shodno tome bilo kakvo kresanje javne i lične potrošnje vodi u još dublju recesiju, odnosno zatvaranje radnih mesta, nesolventnost privrede itd. Shodno tome, jedini način za ekonomski oporavak jeste podsticanje potrošnje, a ne „stezanje kaiša”.
Već na osnovu ključnih argumenata naslućuje se da se njima brane interesi različitih društvenih grupa. Interesima znatnog dela vlasnika kapitala odgovara politika „stezanja kaiša” jer ona obezbeđuje veću profitnu stopu čak i u uslovima recesije (Tako je, na primer, uprkos recesiji koncentracija kapitala koja se ogleda u povećanju broja milijardera u SAD čak ubrzana tokom nekoliko nekoliko „kriznih” godina). Nasuprot tome, interesima zaposlenih, pre svega, radnicima, službenicima, ali i sve većem broju stručnjaka odgovara politika podsticanja potrošnje. Ne čude zato masovni protesti koji gotovo svakodnevno širom Evrope izbijaju protiv politike koja dovodi u pitanje stečena prava i dostignuti nivo životnog standarda.
Na ideološkom nivou navedene suprotnosti koncentrišu se oko razlike između liberalne i socijaldemokratske vizije uređenja društveno-ekonomskih odnosa. U tom smislu, one imaju i svoje, manje ili više, dosledne političke zagovornike oličene u političkim strankama. Poslednji talasi izbora širom Evrope pokazuju da nijedna od ovih pozicija nema dugotrajniju stabilnu podršku, već se stranke koje ih zastupaju smenjuju na čelu evropskih zemalja mimo neke vidljive pravilnosti.
Uprkos svim navedenim razlikama, postoji jedna suštinska sličnost između ove dve vizije. Obe, naime, pokušavaju da nađu rešenje za ekonomske probleme u okviru postojećeg sistema. Postavlja se, međutim, pitanje šta ako to više nije moguće? Zapravo, ako se ozbiljno shvate kritike koje navedene pozicije upućuju jedna drugoj vidi se da postoji malo prostora za dugoročni optimizam. Naime, kritičari (neo)liberalnog puta s pravom ukazuju da je dominacija takvog shvatanja tokom poslednje tri decenije dovela do problema koji su danas aktuelni. Nastavak te politike vodio bi, logično, produbljivanju problema. Nasuprot tome, prihvatanje socijaldemokratskog puta u uslovima povećane mobilnosti kapitala preti da će se on preseliti u zone koje su naklonjenije njegovoj oplodnji.
Dugoročno posmatrano, ukoliko Evropa ne želi da postane plen sumračnih sila oličenih u autodestruktivnom desnom ekstremizmu, moraće da pronađe izlaz iz sadašnjih teškoća makar on bio zasnovan i na drugačijim vrednostima od onih koje su sada u njenim temeljima.
Međutim, postojeća situacija je alarmantna, tako da čekanje na dugoročna drugačija rešenja nije tema dana. Rešenje nagomilanih ekonomskih problema tražiće se u neodložnim reformama postojećeg sistema. Kako sada stvari stoje, te reforme će biti usmerene ka jačanju unutrašnje političke i ekonomske kohezije EU. Otpori takvim reformama već sada su veliki i nesumnjivo će biti još veći. No, s obzirom na to da ekonomski opstanak evropskih zemalja zavisi od jačanja EU, ne treba sumnjati da će se reforme odvijati upravo u tom pravcu.
Tokom narednih nekoliko decenija treba, dakle, očekivati da će EU biti politički sve čvršća i homogenija zajednica koja će biti u stanju da kontroliše tokove kapitala i koja će stvoriti mehanizme za efikasnije donošenje obavezujućih odluka.
Tokom narednih nekoliko decenija Srbija će, bez obzira na to kakav će biti njen odnos spram EU, morati da računa upravo sa ovom činjenicom. Uverenje koje sve više preovladava u Srbiji da je EU na izdisaju i samo što se nije raspala, zasnovano je više na željama pošiljalaca tih poruka nego na objektivnoj proceni stvarnosti i aktuelnih procesa. U tom smislu atmosfera pomalo podseća na rašireno uverenje o besmrtnosti SSSR-a koje je ovde dominiralo krajem osamdesetih godina. Zaključak se nameće sam po sebi.
Vladimir Vuletić
vanredni profesor na Filozofskom fakultetu BU
objavljeno: 18.10.2012.
