Izvor: Politika, 03.Avg.2010, 00:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko je, u stvari, neumeren
Ovakvi apsurdni i dvostruki standardi u rešavanju jugoslovenske krize otkrivaju neumerenost zapadne politike prema Jugoslaviji
Gete je jednom prilikom rekao: „Onaj ko nije u stanju da svoje vreme računa celih 3000 godina, živi samo od danas do sutra”. Da bismo razumeli vreme koje se danas odvija na prostoru nekadašnje Jugoslavije ne moramo da računamo čitava tri milenijuma, dovoljno je zahvatiti suštinu zbivanja koja su se desila u poslednjih dvadeset godina.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Presudan i preloman proces koji leži u korenu ovih zbivanja svakako je razbijanje Jugoslavije. Za veliku, samostalnu i socijalističku Jugoslaviju nije bilo mesta u „novom” evropskom, odnosno svetskom poretku, koji se rukovodio logikom kapitalističke ekspanzije na (jugo)istok Evrope, u potrazi za novim izvorima sirovina, jeftinom radnom snagom i tržištima. Pseudopravno pokriće ove politike dobijeno je u izveštaju tzv. Badinterove komisije koja je proglasila administrativne granice jugoslovenskih republika za državne. Dakle, ispalo je da su međunarodno priznate granice Jugoslavije potpuno podložne promenama, ali provizorne granice između njenih republika nisu se smele menjati. Desilo se i da je hrvatskom i muslimanskom narodu priznato pravo na odvajanje od Jugoslavije, u granicama „država” Hrvatske i BiH, dok srpskom narodu nije priznato pravo da ostane u Jugoslaviji, tj. da se odvoji od ovih (samo)proklamovanih država.
Ovakvi apsurdni i dvostruki standardi u rešavanju jugoslovenske krize otkrivaju neumerenost zapadne politike prema Jugoslaviji. Nije smela da postoji Jugoslavija u njenim starim granicama, ali ni u novim, onima koje bi nastale isključivo primenom istog prava za Srbe koje se inače priznaje u slučaju Hrvata ili Muslimana (tzv. krnja Jugoslavija). Jugoslavija, drugim rečima, jednostavno ne sme da postoji, u bilo kom obliku; to bi bio krajnji moto ove politike. Oni koji su se toj politici suprotstaviliproglašeni su za „neumerene”. Stoga, kada ovde govorimo o (ne)umerenosti „balkanskih” političara od odlučujućeg je značaja imati u vidu ovo izokretanje pravog smisla stvari. U današnjem vladajućem govoru „biti umeren” zapravo znači biti trpeljiv prema jednoj istinski neumerenoj politici koju EU sprovodi na ovom prostoru.
Na slučaju Kosova, koje je dalja karika u procesu razbijanja Jugoslavije, ova dijagnoza biva još jednom potvrđena. Vidimo da su za zapadne sile granice Srbije itekako povredive, ali granice Kosova nisu. Čak je i ministar Jeremić priznao da se tu ispoljava „inercija (zapadne) politike iz devedesetih godina”. Ovo priznanje, koje je izrekao predstavnik vlasti koja je inače vrlo kooperativna prema EU, treba da nam pomogne u menjanju nekih naših uvreženih stereotipa i predrasuda. Naime, mnogi su dugo mislili da je neumerenost zapadne politike puka posledica naše neumerenosti, od „nedostatka volje za saradnju” do toga da „želimo da ratujemo protiv celog sveta”. Sugerisano je da će promena naših „režima” neminovno dovesti do poboljšanja naše pozicije u očima zapadne diplomatije. Međutim, „režimi” su se menjali, postajali sve „umereniji” i „miroljubiviji”, ali zapadna politika je ostajala ista, neumerena u pogledu pretenzija prema Jugoslaviji i Srbiji.
Stoga je krajnje vreme da shvatimo da nešto više od nemoćnog pristajanja na ovakvu „realnost”, koju neki uzimaju za merilo ma koliko bila nepravedna, možemo postići jedino ako pokažemo više srčanosti i odlučnosti u odbrani svojih interesa, od socijalnih do državnih. Uostalom, kako reče Hegel, ništa veliko u istoriji nije učinjeno bez strasti. Neka se ovaj poziv ne tumači i ućutkuje kao prizivanje „rata” ili „izolacije”, što već postaje otrcana, dosadna etiketa koja se rabi kad god je na delu imperativ da se postupa hrabrije, u suočavanju sa jednom politikom sile slepe prema pravdi. Ne, reč je samo o više samopoštovanja i poverenja u vlastite mogućnosti, o preispitivanju naših vodećih političkih ciljeva, o obnovi ideje, stare tri hiljade godina, o politici kao veštini mogućeg, drugačijeg, a ne samo prilagođavanja postojećoj „realnosti”, u krajnjem, o uverenju da je ta „realnost” ništavna ako se zasniva na laži i nepravdi.
*Fakultet za kulturu i medije, Univerzitet Megatrend
Mario Kalik
objavljeno: 03/08/2010
.jpg)
