Izvor: Politika, 19.Okt.2012, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kapetanova kći
Postavlja se pitanje da li je Aleksandar Puškin stvarno rodonačelnik kaubojskih filmova
Kada sam dobio poziv da budem član žirija međunarodnog filmskog festivala u Orenburgu, prvo što sam učinio bilo je da odem na Google maps i pogledam gde se taj grad nalazi. Ispostavilo se da je u Rusiji, na reci Ural, na samoj granici sa Azijom, nedaleko od Kazahstana. Podrazumeva se da sam pristao; kako bi čovek, inače, stigao u te krajeve. Ispričao sam kuda putujem svome prijatelju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Zorislavu Paunkoviću, izuzetnom prevodiocu sa ruskog i glavnom uredniku časopisa ,,Ruski almanah”, a on me je podsetio da se u tom gradu odigrava radnja Puškinove „Kapetanove kćeri”. Nabavio sam knjigu, koju sam kao obaveznu lektiru poslednji put čitao pre pola veka, s namerom da se malo pripremim za svoje domaćine ali i da njome „ubijem” dvadesetdvosatni put u nepoznato.
Radnja te romantične priče odigrava se, uslovno rečeno, na Divljem istoku. Kao što su „Odiseja”, „Eneida” i, najzad, „Don Kihot”, prvi moderni romaniu istoriji literature, uticali na stvaranje filmskog žanra road movie, tako bi se moglo reći da su i tvorci vesterna umnogome morali biti inspirisani „Kapetanovom kćeri”. To važi naročito za Džona Forda i Hauarda Hoksa. Kako u osnovi svakog žanra leže OBAVEZE i ZABRANE, pomislio sam da bi vredelo razmotriti da li su one koje važe za kaubojske filmove slične onome što se nalazi u pomenutom Puškinovom delu.
Rusija se u osamnaestom veku širila na istok, baš kao što je u devetnaestom Amerika grabila na zapad. Ogromna, neispitana prostranstva Srednje Azije i Sibira privlačila su avanturiste, begunce od zakona i golobrade momke željne pucnjave, poput Petra Andrejeviča, glavnog junaka „Kapetanove kćeri”. Baš kao što su kanjoni reke Kolorado i pustinje Novog Meksika mamile hrabre pionire, probisvete i gubitnike željne brzog preokreta u svojim promašenim životima.
Tvrđava Orenburg morala je prilično ličiti na Alamo a vojnici koji su ih branili podsećali su jedni na druge iako su prvi nosili kozačke šubare a drugi plave uniforme. Status vođe se jednako poštovao u svakom od tih utvrđenja ili okolnih naselja. Dostojanstveni, hrabri, sa ženama pomalo nevešti Ivan Kuzmič ima svoj pandan u liku šerifa Džona Čensa u filmu „Rio Bravo”, u nezaboravnom tumačenju Džona Vejna. U istom filmu se pojavljuje i dobri, brižni i pomalo komični Saveljič preko svoga dvojnika Stampija, koga igra neodoljivi Volter Brenan.
I na jednom i na drugom kraju sveta postojali su oni koji su radili o glavi pravdi i sprečavali ljude da žive mirno. Divlji i nepredvidivi vođa pobunjenika Pugačov, koji ima svoju bizarnu etiku, ne razlikuje se mnogo od Džoa Ajrina, iz filma „VeraKruz” Roberta Oldriča, koga igra briljantni Bert Lankaster, sa osmehom koji ne skida čak i kada umire.
Žene. Oko njih se okreće svet i pored muške iluzije da se sve može rešiti pucnjavom. Kapetanica Vasilisa Jegorovna, energična žena koja vodi glavnu reč u tvrđavi, i njena kći, Marija Ivanovna, mlada, hrabra i preduzimljiva devojka koja će na kraju razrešiti naoko nerazrešiv zaplet Puškinove priče, pojavljuju se u svim vesternima u raznim varijacijama. Treba se samo setiti lika Heli Stotard iz „Čoveka koji je ubio Liberti Valansa” u tumačenju Vere Majls, ili Debi Edvards iz „Tragača” koju je odigrala mlada Natali Vud.
Postavlja se pitanje da li je Aleksandar Puškin stvarno rodonačelnik kaubojskih filmova. Pre ovog putovanja, u raznim filmovima viđao sam nebrojeno puta prizore Okamenjene šume u Arizoni, sa Navaho i Apačo Indijancima kako napadaju karavane naseljenika koji hrle u Novi svet. Sletevši u Orenburg, ugledao sam ne manje uzbudljiv pejzaž. Beskrajna stepa delovala je patetično i nekako svečano. Budila je u meni osećaj da dolazimo iz jednog minijaturnog sveta čije razmere nude samo skučene misli.
U lokalnom muzeju, kustoskinja nam je rekla kako je Puškin, pripremajući se za pisanje „Kapetanove kćeri”, dolazio u Orenburg i raspitivao se o Pugačovljevojbuni. Ali, da bi došao do mesta udaljenog 1.500 kilometara od Moskve morao je provoditi dane i dane putovanja po tom beskraju. Taj krajolik ga je, siguran sam, naveo na razmišljanje koje nama, koji živimo u državama koje predstavljaju „malo pakovanje”, nikada ne bi pale na pamet. Puškin je u svoju priču stavio junakovu potrebu da ode u nepoznato i daleko, da tamo doživi katarzu i da se, ako preživi, očoveči.
Šta je drugo vestern, možda „najfilmskiji” od svih žanrova? On sadrži baš to: život stavljen na kocku radi mogućnosti koje nudi novi, neviđeni deo naše planete. Uvek su postojali i postojaće ljudi kojima su dimenzije njihovog sveta nedovoljne. I koji su spremni na avanturu da bi ih proširili. Da njih nema, udavili bismo se u žabokrečini koja nas okružuje.
Goran Marković
objavljeno: 19.10.2012.
