Izvor: Politika, 16.Jul.2012, 23:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kao mehovi harmonike
Rezultati nedavno održanih parlamentarnih izbora u Srbiji, pre svega činjenica da su se u skupštininašli poslanici i poslanice iz čak 44 političke stranke i udruženja, i da je gotovo polovina njih iz Beograda -argument su više u prilog ozbiljnoj reformiizbornog sistema za koju se godinama zalaže i potpisnik ovih redova.
Na prvom mestu, jedini način da poslaničke liste prestanu da budu spiskovi liderskih miljenika iz beogradskog kruga dvojke je da se konačno napusti rešenje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa Srbijom kao jednom izbornom jedinicom. Vraćanje na sistem odosamdo desetizbornih jedinica uspešno čuvaproporcionalnost,a sprečava metropolizaciju politike.
Sa sve većim fragmentisanjem parlamenta logično se postavlja i pitanje javnog uvida u karakter i prirodu koalicija i koalicionih dogovora, kao i uvođenja višeg praga za (pred)izborne koalicije.
U poređenju sa prethodnim parlamentarnim izborima iz maja 2008, manje je podnetih izbornih lista (18–22), ali je zato više lista koje su ušle u parlament (11–8), a dvostruko je više političkih aktera koji su se,direktnim izbornim samostalnim nastupom,ili još pre,pomoću koalicija našli u njemu (44–21).
Na ovim ,,đurđevdanskim” izborima formirane su dve vrste koalicija. Jednajeza cilj imalaiznalaženje formule za preskakanje izbornog praga. Druga, oko izbornih favorita – DS-aiSNS-a,predstavlja izraz njihovog nastojanja da se uvećaju šanse za zaposedanje pozicije vlasti.
Koalicionim izbornim nastupom partije su očito uspele da izbegnu dejstvo izbornog praga.
Na drugoj strani, stvarajući koalicije oko sebe od malih, daleko slabijih partnera dve vodeće stranke – SNS i DS nastojale su da ostvare dva taktička cilja: (1) da izbegnu rasipanje glasova, kao i da (2) osvoje simbolično važnu poziciju relativno najjače stranke (koalicije). Tom cilju su težili nagrađujući kroz „sigurna, prolazna mesta”na zatvorenim izbornim listama svakoga ko bi ih ubedio da može da im donese još poneki glas.
Koalicije su posledično bile mnogočlane, formirane bez programske i ideološke konzistentnosti – svaka je imala svoju ,,omiljenu” manjinsku stranku, sindikat ili poslodavačku organizaciju. Formirane su od onoga šta se „moglo dobiti i kupiti” na političkom, izbornom tržištu i često su izgledale kao ,,mehovi harmonike”,rastezale su se koliko je bilo interesenata.
Posledično, šta reći o regulišućimi upravljačkim kapacitetima parlamenta u kome je čak 27 aktera predstavljeno samo ,,likom i delom”svoga šefa.Ili šefice,svejedno.
Logično se nameće rešenje po kome bi se u parlamentu mogli naći samo akteri striktno navedeni u koalicionom ugovoru i to pod uslovom da imaju merljivi izborni kapacitet.
Istovremeno, to bi značilo i da se uvodi diferencirana, viša kvota za koalicije koja bi se, zavisno od broja koalicionih partnera, kretala između sedami 12 odsto dobijenih glasova. Iskreno, to je jedini način da u političkim institucijama više ne gledamo one koji odavno ne predstavljaju iole relevantnu činjenicu.
Najzad, ključnu promenu predstavljalo bi uvođenje personalizovanog proporcionalnog sistema. Na nivou izbornog okruga, recimo Beograda, rezultati bi se i dalje preračunavali proporcionalno, ali bi se u svakoj od 110 izbornih jedinica birao kandidat-kandidatkinja sa imenom i prezimenom.Građani bi tako imali osećaj da zaista biraju kandidate i da o nečemu odlučuju. Na drugoj strani, kvalitet,integritet i ugled bi, bar potencijalno, značili više od lojalnosti i podilaženjapartijskoj hijerarhiji.
Time naravno ni iz daleka ne bi bio kompletiran spisak nužnih reformi ali bi,verujem,bio napravljen ključni korak ka izlasku iz stanja partokratske vladavine nad našim sudbinama.
Profesor Fakulteta političkih nauka
Zoran Stojiljković
objavljeno: 17.07.2012.
