Izvor: Politika, 17.Maj.2011, 23:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kadrovi rešavaju sve
Zašto šefovi stranaka na vlasti trpe amaterski rad nekih svojih ministara
Navedena izjava pripisuje se drugu Staljinu i obično navodi kao jezgrovit argument u prilog tvrdnji da nije svejedno ko se nalazi na kom položaju, odnosno da i najbolje ideje velikih ljudi mogu da upropaste loši saradnici. Naravno, ne sme se uzeti kao doslovno istinita, pošto bi to značilo da ne postoje nikakve društvene ili istorijske sile koje usmeravaju zbivanja ispod površine, već da kretanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << istorije isključivo diktiraju veliki ili mali ljudi. Istina je verovatno negde između, kao i obično.
Neosporna je činjenica da na listi popularnosti političkih stranaka u Srbiji Demokratska stranka bitno zaostaje za Srpskom naprednom strankom, a red veličina zaostatka je 10-15 procentnih poena. Gospoda na vrhu vlasti veruju da je osnovni razlog njihove niske popularnosti ekonomska kriza, sa nepovoljnim posledicama na stanovništvo Srbije. U tome svakako ima istine, ali i u tvrdnji mnogih drugih da je vlada učinila malo toga korisnog u suočenju s krizom. Jednom ozbiljnom objektivnom uzroku dodat je jedan subjektivni – slabo funkcionisanje države – i rezultat je tu.
Na primer, reforma pravosuđa godinama se izvodi katastrofalno. Loše je zamišljena, jošlošije izvedena. I nije samo problem izbor sudija već i sam koncept. Da bi se bolje radilo i smanjilo brdo zaostalih predmeta, kažu, smanjen je broj sudija i sudova. Valjda bi trebalo da bude obrnuto – da se povećaju! Zatim, predviđeno je da sudije i predmeti putuju iz jednog grada Srbije u drugi, što ugrožava bezbednost i sudija i sudske dokumentacije, a da ne govorimo o troškovima u novcu i vremenu i tome slično.
Ministarka pravde Malović i predsednica Visokog saveta sudstva Mesarović izgrešile su u startu, pa im je, posle pritiska Evropske unije, data prilika za popravni. Nisu je iskoristile, pošto su pokušale da kroz minimalne korekcije spasu svoja rešenja. Onda je došao nalog iz Brisela da se treći put sve uradi iz početka, što je sada u toku. Vrlo ponižavajuće i za zemlju i za njenu vladu, ali nikom ništa.
Ili oblast gradnje i građevinarstva. Donet je diletantski zakon o gradnji, koji je, zajedno sa pratećim propisima, zakočio i gradnju i legalizaciju. Ministar Dulić je krivio sve i svakoga, osim sebe i svoje ministarstvo. Potom je zakon promenjen i legalizacija dobrim delom učinjena besplatnom, što je nemoralno u odnosu na poštene građane koji su prilikom izgradnje poštovali zakon, namučili se sa dozvolama i platili sve što treba da se plati (uključujući i mito državnim činovnicima). Tako se ne podstiče poštovanje zakona u ovoj zemlji. A građevinarstvo i dalje stoji, pa se od silnih najavljenih projekata ministra Dulića praktično ništa ne ostvaruje.
Ili akcijaški pristup ministra Mrkonjića svima je odavno dosadio. Samo galama, nigde rezultata. Sve kasni, ništa nije završeno.
Ono što mene intrigira jeste zašto šefovi stranaka na vlasti trpe amaterski rad nekih svojih ministara. Jer oni ne samo da nanose štetu narodu i državi već i samim strankama, pa time i njihovim šefovima. Prosto ne mogu da verujem da misle da je rad njihovog marketinga tako izvanredan da može da pokrije svaku brljotinu i od Potemkinovih sela napravi rajsku dolinu. I taj odličan marketing ima granice, o čemu najbolje svedoči visok rejting SNS-a i Tome Nikolića, koji su bez ikakve svoje zasluge jasni favoriti na sledećim izborima.
Smena ministara je inače standardna politička tehnologija kojom šefovi skidaju sa sebe odgovornost za neuspehe pred narodom, a na račun ministara čak i kada nisu krivi, a kamoli kada jesu. Drugim rečima, očekivao bih da predsednik republike, zajedno sa predsednikom vlade, izvede smenu u resorima koji imaju najslabije rezultate, sebe i stranke radi, ali to se ne događa. Razloge tome ne bih tražio u personalnojlojalnosti, pošto bi to bilo naivno, a niti u neshvatanju sopstvenih interesa, već u unutarstranačkim odnosima.
Naime, sve mi se čini da u srpskim strankama na vlasti postoji klasična oligarhijska struktura po Mihelsu, pa ni njihovi šefovi često nisu u stanju da nametnu rešenja koja su čak u stranačkom interesu. Sa tog stanovišta bilo bi vrlo zanimljivo ispitati odnose političke moći Borisa Tadića i potpredsednika DS-a, odnosno ustanoviti koliki je njegov stvaran manevarski prostor pri odlučivanju.
I tako, stranka koja kontroliše državne resurse i znatan deo medija zaostaje u političkom rejtingu za opozicijom, i pored svih slabosti ove druge. Očito je da u vladajućim strankama postoje ozbiljne funkcionalne slabosti, a meni se čini da je jedna od bitnih nepoštovanje sopstvenih dugoročnih interesa. Umesto da u vladu idu najbolji, šalju se politički najjači, odnosno najbolji partijski aktivisti. A to onda mora da košta, i zemlju i stranku.
Boško Mijatović, član CLDS-a
objavljeno: 18.05.2011
