Izvor: NoviMagazin.rs, 11.Nov.2019, 18:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Tanja Stupar Trifunović: Ludi pesnici govore istinu
I u poeziji i u prozi Tanje Stupar Trifunović naći ćete “tugu koja zapinje o kvake kao prsten”, tragične dubine konflikata među ljudima… “Njena poezija čini najviše što može da odagna tradicionalno, ukorenjeno nepoverenje u značaj i važnost ženskog iskustva i da prizove svako moguće osvedočenje o umetničkoj vrednosti ženske percepcije”, napisala je Vladislava Gordić Petković i dodala da pesnikinja to radi “bez fanfara i jauka, onako jednostavno, neposredno i nepretenciozno”
>> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << />
Razgovarala: Gordana Nonin
Tanja Stupar Trifunović (Zadar, 1977) živi u Banjaluci, objavila je dosad pet knjiga poezije, knjigu priča i dva romana. Knjiga “O čemu misle varvari dok doručkuju” nagrađena je nagradom UniCredit banke za najbolju knjigu objavljenu u BiH i bila je u užem izboru za književnu nagradu za Istočnu i Jugoistočnu Europu (CEE Literature Award). Knjiga poezije “Glavni junak je čovjek koji se zaljubljuje u nesreću” nagrađena je Književnom nagradom “Fra Grgo Martić” za najbolju knjigu poezije pre deset godina. Roman “Satovi u majčinoj sobi” nagrađen je Nagradom Evropske unije za književnost (EUPL) 2016. Zbirka pesama “Razmnožavanje domaćih životinja” nagrađena je nagradom “Milica Stojadinović Srpkinja” za najbolju knjigu poezije ženskog autora i nagradom “Risto Ratković” za najbolju knjigu poezije objavljenu u Crnoj Gori, Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.
*Ovogodišnji Sajam knjiga u Beogradu dočekali ste sa dve nove knjige. “Arhipelag” je objavio roman “Otkako sam kupila labuda”, a u Novom Sadu je u ediciji “Dobitnica književne nagrade Milica Stojadinović Srpkinja” Kulturnog centra Vojvodine objavljena zbirka poezije “Mjesto gdje počinje sve ispočetka”. Pa da počnemo od poezije.
Nova knjiga pjesama je, zapravo, izbor iz prethodnih pjesničkih knjiga. I nova je u tom smislu što predstavlja neku vrstu izleta i uvida u ranije zbirke. U dogovoru sa izdavačem došli smo do zaključka da bi bilo najinteresantnije napraviti izbor sa nešto novih pjesama pridodatih na kraju i odličnim pogovorom Vladislave Gordić Petković jer od 2002, kada mi je u KOV-u objavljena zbirka poezije “Uspostavljanje ravnoteže”, sticajem okolnosti nisam objavljivala pjesničke knjige u Srbiji, pa je čitalačka publika ostala uskraćena za nekoliko posljednjih zbirki.
*Onda je, krajem prošle godine, došla nagrada za zbirku poezije “Razmnožavanje domaćih životinja”. Tada je žiri naglasio da su sve vaše pesme “prožete “nežnom brutalnošću”. To je, kažu, knjiga o ženama naših prostora, o njihovoj hrabrosti, njihovim usponima i padovima, katalog ženskih sudbina, nabijen mudrošću nekog ko traga za ljubavlju uprkos neizbežnim porazima. Koja je to, po vašem mišljenju, pesnička istina?
Bojim se da ću se, pokušavajući da objasnim istine, udaljiti od istih tih istina. Poezija ima, ukoliko je se ne iznevjerava, tu divnu osobinu da sama od sebe kao u onoj narodnoj uzrečici – neće jezik nego pravo – kazuje istinu. Ne dodvorava se. Nije predizborna kampanja, nije reklama za cipele, ne prodaje se, ne mora biti dopadljiva… Istine su češće puno toga drugog osim dopadljive, ne možete je podesiti da vam bude lagodna, ne ubjeđuje vas ni u šta. Ona pokazuje naivno, ali beskompromisno i ubjeđeno kao djeca što imenuju i pokazuju stvarnost prstom. Roditeljima je od toga često neprijatno. Od dobre poezije nam je takođe često neprijatno upravo zbog tih nagomilanih nelagodnih istina.
Naravno da se bez svega toga može lagodno čak i mnogo prijatnije živjeti. Ali, što se dešava u svijetu u kojem su istine višak? On postaje površan, besmislen, lažan, trivijalan, u njemu se slike stvarnosti lako pobrkaju sa stvarnošću. Poezija od “izmišljotina” pravi stvarnost, mediji danas od stvarnosti prave izmišljotine. Čovjeku će sve više trebati poezija da sasvim ne nestane u groznim izmišljotinama.
*Knjige postoje da bismo rekli krajnje istine koje smo morali prećutati da bismo sačuvali druge ili sebe neugodnosti, da bismo sačuvali nečiji život ili duševno zdravlje, rekli ste. I da pesnička istina može biti i ta obična, svakodnevna istina koju se nismo usudili izgovoriti, a može biti i ona tek naslućena istina o samom ljudskom biću i njegovom postojanju u svetu. Zašto su pesnici važni danas, mogu li u ovakvim društvima biti razbuđujući?
Pjesnici su važni u svim društvima jer oni spadaju u red “dovoljno ludih” da govore istinu. Jer svako društvo, naše nije presedan, ima svoje mehanizme samoočuvanja i ti mehanizmi su i pojedincima i društvima preči od istine. Svojevrsni izrodi, prestupnici i izopštenici iz tog poretka su ludaci, filozofi, mistici, pjesnici – oni kojima je istina preča od glave. Nije mudar odabir, ali bez pokušaja da makar dotičemo istinu, iz nas bi vrlo brzo nestalo sve ono što smatramo ljudskim.
*Gostujući nedavno u Novom Sadu, izjavili ste da više volite da se izražavate upravo kroz poeziju. Zašto?
Praktičnije je. Sa manje kažete više. Proza podrazumjeva više sjedenja za stolicom. A leđa bole.
*Rekli ste mnogo i novim romanom. To je priča između dve žene i o teškoćama i preprekama na koje nailazimo kada pokušavamo da prepoznamo i pripitomimo razlike u onom drugom. Koliko vam je bilo izazovno pisati o tako kompleksnom odnosu?
Svaki dublji odnos među ljudima sam po sebi je kompleksan i začuđujući. Sama mogućnost da stvaramo relacije sa drugima i snaga s kojom ti odnosi utiču na nas nešto je što motiviše i inspiriše mnoge književne priče. Meni je izazov bio u prvi plan staviti mogućnost ili nemogućnost ljubavi same po sebi zbog naših ličnih ograničenja, bez obzira na aktere te ljubavi i činjenicu da ta ljubav nije heteronormativna. To joj daje dodatnu dimenziju, koja sa literarnog aspekta može biti i rizična. Mene su više zanimala naša unutarnja ograničenja nego ona spoljna. Spoljna su samo pojačala dramu unutrašnjeg.
*Vaše junakinje su na margini društva. To podrazumeva da imaju dozu odgovornosti, uče se ženskoj solidarnosti koja nije data već mora da se nauči.
Solidarnost je nešto čemu bi se svi trebali naučiti i što bi trebali njegovati. Uz sve otežavajuće okolnosti margine, ona ima i svoje prednosti – na marginama društva je manje takmičarskog duha, manje pritiska očekivanja i više prostora za razgovore sa sobom i drugima.
*U jednom momentu vaša junakinja i sama želi da piše o ženama koje se ne uklapaju “u opšti poredak stvari nego strše kao tužna i usamljena stabla”. Koliko je danas pojedincu u ovom društvu teško da se ispolji, u tom “društvu koje u nekim segmentima liči na kolektivnu dresuru pasa”?
Mislim da nije toliko problem u ispoljavanju koliko u smislu. Njega ponestaje. Društvo nije zainteresovano za ljude već za profit. Oni koji ga donose mogu da se ispoljavaju kako god žele. Oni koji ga ne donose biće ignorisani. Oni koji ga ugrožavaju mogu biti i izbrisani, nevidljivi, odstranjeni.
*Da li onda svako ja mora biti gubitnik?
Jednim dijelom da. Autentično ja u sudaru sa očekivanjem društva jeste gubitnik. Većina varira između prilagodbe i nestajanja.
*Kroz priču ste pokrenuli i pitanje nasilja i kako se nasilje nije završilo s krajem rata. Jedna od vaših junakinja teši se da su “batinaši kratkog daha”, da svet ipak “živi od mašte, a ne od nasilja”. Da li je onda nužno “početi sve ispočetka”?
Da, na sreću, iako batinaši i svakovrsni nasilnici imaju vidljiv, žestok i razoran trenutni učinak, dalekosežno u vremenu maštoviti i pametni ljudi i njihov rad traju mnogo duže. Mašta spasava i liječi umirući svijet. Lijepa metafora toga je knjiga Mihaela Endea “Beskrajna priča”.
*Da završimo sa poezijom, s kojom se, kako vi kažete, s manje reči više kaže. “Poezija je odljetela da traži bolje sutra” – jedan je vaš stih. Da li je ona način na koji možeš da “nađeš snage svako jutro izmišljati svijet ispočetka”, kako glasi i poslednji stih vašeg novog ciklusa pesama?
Za nekog je to porodica, za nekog posao, za nekog jutarnja kafa – različite velike ili male stvari mogu biti naši unutrašnji okidači koji nas guraju dalje. Za mene je to poezija prosto zato što ona svu tu hrpu malih i velikih stvari iz našeg života, navika, osjećanja, očekivanja drži na okupu na jednom mjestu u toj kratkoj, ali sadržajnoj formi.
*Pesme u vašim prvim knjiga gotovo da i nisu imale naslove. Bile su to zvezdice, tačkice… Kasnije su imenovane jednostavno “Kamen”, “Put” i slično, da bi u nekoliko poslednjih zbirki naslovi postali veoma značajni. Dugi i značajni. Jeste li imali muke sa davanjem naslova, kako ga dati, a da se kasnije ne pokaješ?
Imala sam muke s naslovima u prvoj knjizi. Generalno, naslovi mi se nisu sviđali. Htjela sam da to djeluje svedeno, nenametljivo. I sve mi se činilo kao višak, pa su pjesme često završavale bez naslova, sa onim nizom zvjezdica iznad. To je bio period insistiranja na jednostavnosti s kojom sam možda i pretjerivala. Kada sam počela raditi u novinama, nužno sam morala davati naslove tekstovima. Otkrila sam koliko su oni bitni i kako bi tekst bez njih bio štur. Pomalo kao bez glave. I to je uticalo i na moj književni rad. Prestala sam bježati od naslova, oni su mi čak postali i interesantni kao neka vrsta izazova – kako zaintrigirati naslovom, a i uputiti njime na sam sadržaj. Vremenom sam izgleda krenula ka drugoj krajnosti – od nepostojećih preko kratkih i svedenih do dugih naslova koji jedva stanu na korice i urednicima zadaju muke.
*Imate li vi predlog za naslov ovog razgovora? Evo, moj je: Pesnicima je istina preča od glave?
Na primer, moglo bi: Bez istine bi nestalo sve što smatramo ljudskim ili možda je bolje: Društvo nije zainteresovano za ljude već za profit.
.jpg)
