Izvor: NoviMagazin.rs, 13.Jun.2019, 14:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Nikola Samardžić: Srbiji je potrebno nezavisno Kosovo
Naš politički program, racionalan i potreban ljudima, sadržan je u 35 poglavlja pregovora sa Evropskom unijom. Pred nama je zadatak da krenemo s pritiskom i na domaće plemenske lidere i na evropske birokrate lišene dugoročnih vizija i dobrih osećanja kako bismo realizovali jedan opšti paket za bivšu Jugoslaviju koji bi omogućio evropsku i regionalnu integraciju
Razgovarala: Jelka Jovanović
>> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << />
Nikola Samardžić je redovni profesor na odseku Istorije Filozofskog fakulteta u Beogradu, a predaje na još nekim katedrama. U fokusu mu je rana moderna istorija. Osim zapažene naučne i akademske karijere, Samardžić ima i politički “dosije”, najzapaženiji u LDP, a najnoviji poduhvat u koji se upustio jeste formiranje političkog kluba Glas koji će prerasti u – stranku. Čemu aktivan povratak u politiku?
“Reč je kilometraži, dugom vremenskom periodu koji sam proveo u javnoj politici od početka devedesetih do danas i prekidao sam ga u trenucima kad sam smatrao da više nisam potreban. Zaista nisam bio potreban kad ja formirana Đinđićeva vlada 2001, a njihovim poslom sam bio najviše zadovoljan. Nakon tog sam 2008. napustio LDP iz razloga koju su više lični nego politički i javnost ne treba da interesuju. Ostao sam prisutan i nastavio politički da se oglašavam najmanje jednom nedeljno – i ne znam ko to čini češće sem Vučića i našeg prijatelja Basare u dnevniku Danas i nikada nisam skrivao svoje stavove”, kaže Nikola Samardžić za Novi magazin.
*Šta je program Glasa?
Nisam se usudio da pišem politički program jer je to besmisleno u 2019. kad se politika i ekonomija menjaju dinamikom koju ne možete da zarobite u bilo kakvom tekstu ili čvrstom političkom stavu.
Naš politički program, racionalan i potreban ljudima, sadržan je u 35 poglavlja pregovora sa Evropskom unijom. Na taj put pristala je i naša vlada, ali očigledno nisu u stanju ili ne žele da se drže tog puta; imamo opoziciju koja nema jasan stav prema tom putu, imamo nevladin sektor i medije koji nisu u stanju da naše društvo održe u privrženosti tom putu.
Taj put je spor, složen, meni je jasno zašto postoje otpori prema EU, zašto se gaji odvratnost prema tom projektu, to čini naša vlast, to čini opozicija, u tome saučestvuju mediji koji stvaraju atmosferu linča, ali ne samo prema ideji EU nego i prema pojedincima koji tu ideju zagovaraju.
Složili smo se oko potrebe da se okupimo kao politička manjina i da zahtevamo svoja politička, manjinska prava u vremenu pred nama.
*To znači da ćete nastupiti na nekim izborima?
I to je složeno pitanje, u ovom trenutku ne možemo da govorimo o tome hoće li se izbori bojkotovati ili ne. Delimično je uspeo bojkot parlamenta, ali to nije situacija kojom bismo smeli da budemo preterano zadovoljni. Sa druge strane, sve koji se budu eventualno opredelili za nas, desetoro ljudi, deset hiljada ili više, hajde da pitamo šta vide u tom parlamentu, žele li uopšte da budu zastupljeni u tom političkom cirkusu, sramoti političkog života? Činjenica da se taj parlament ne vodi osnovnom funkcijom, a to je sem zakonodavne i jedna javna debata o najvažnijim pitanjima koja se tiču svih građana.
Ja se pitam zašto bi nam bio cilj parlament ako taj eksperiment više ništa ne vredi? To je pitanje koje je važno i ne tiče se samo bilo koje političke organizacije, odnosi se na sve nas i smatram da će pojedinci u vlasti snositi ogromnu političku i neku drugu odgovornost za stanje koje su inicirali u društvu ovakvim ponašanjem u parlamentu.
*Vi ste među retkima u javnom životu koji otvoreno kažu “Srbiji je potrebno nezavisno Kosovo”. Kad to kažete, imate li ideju kako se to funkcionalno sprovodi?
To je rezultat većinske volje ljudi na Kosovu, koji se bitno razlikuju od nas po kulturi, načinu života i pogledima na svet i s kojima nas, nažalost, dele sporovi, sukobi i ogromna ljudska tragedija. Još 2008, kad je Kosovo proglasilo nezavisnost, rekao sam da je potrebno da donesemo odluke koje će biti korisne i za Srbiju i za Kosovo.
*Tada ste još bili u LDP-u?
Jeste. Od onda smo potrošili 11 godina, a nismo se suviše pomerili od tog trenutka koji je za nas bio povoljniji, kad smo mogli da povedemo razgovore – ne o razgraničenju nego o ukidanju svih naših granica. Meni nije sasvim jasno čemu bi služila tvrda granica između dve teritorije za koje većina ljudi smatra da su deo Srbije. I većina smatra da je tu potrebno povući granicu.
To je ishod šizofrenije u kojoj smo zbog odsustva hrabrosti samog Vučića da donese odluke koje je najavljivao još 2012. i mogli smo onda da ih podržimo kao originalne i hrabre – da će rešiti kosovsko pitanje, da će se suočiti s posledicama 24 privatizacije, obračunati s kriminalom i korupcijom i da će stabilizovati naše finansije. Nijedan od tih zadataka, neću reći obećanja nego zadataka, nije ispunio. Kosovo je uništilo naše društvo, kao i 24 privatizacije, mi smo u finansijskom sistemu koji više podseća na 74. ili 84. nego na 2019, Srbija nije deo savremenog finansijskog sveta.
*Deo ljudi koji je pratio ono što ste decenijama radili smatra vas tvrdim srpskim nacionalistom, kažete da je Glas politički centar. Kako to ide s nezavisnim Kosovom?
Možete da mi prikačite šta želite, ali mislim da su takva pitanja besmislena u ovom trenutku kad smo suočeni s tako teškim problemima. Intimno mogu da budem i Eskim i pingvin, to neće pomoći bilo kome da diskredituje moj stav o tome šta je potrebno u veoma bliskoj budućnosti, ali neka vam bude, nemam ništa protiv.
*Nisam rekla da ja to mislim: potičete iz ozbiljne istoričarske porodice, ima različitih ocena za ulogu vašeg oca Radovana Samardžića s Memorandumom SANU. Neću da vas pitam o njegovim stavovima nego kako je suočavanje sa istorijom od malih nogu uticalo na vas.
Ja bih se ipak vratio na pitanje koje ste povukli jer je ono važnije; to je duboka trauma u meni, uloga svih tih ljudi u dokumentu koji je izazvao užasnu ljudsku tragediju, a isti ti ljudi ili slični danas nemaju snage to da priznaju.
Ne sećam se tačno kada sam se prvi put javno opredelio u odnosu na Memorandum, mislim početkom 2000, kad smo zajedno sarađivali u listu Danas, kad sam pokušao da ukažem da je taj dokument bio politička osnova rasturanja Jugoslavije i ratne agresije protiv naših suseda.
Suviše je vremena prošlo i od smrti mog oca, koji je sigurno naš najbolji istoričar i jedan od naših najboljih pisaca. To je podrazumevalo da smo odrastali u protestantizmu, sistemu vrednosti koji je cenio isključivo radne rezultate. Ja nisam uspeo da ponovim njegov uspeh, koji bih vezao i za činjenicu da su njegove najbolje knjige izlazile u Jugoslaviji, na ogromnom tržištu...
*Niste ušli u SANU...
Ako je potrebno da odgovorim na to pitanje – SANU je relikt prošlosti s kojim naše društvo ne ume da se suoči, to je institucija koja nema kriterijume prijema, čaršijski organizovana interesna skupina koja radi šta hoće, ali radi to za novac svih građana, što je poseban problem, plus javnost se pogrešno obaveštava o tome da je u pitanju značajna institucija u kulturi i nauci, a nije takva, možda neki pojedinac jeste.
*Vi hoćete da kažete da su tri stuba Srbije – SANU, SPC i Politika – stvar prošlosti?
I četvrti, Crvena zvezda. Kakva je Zvezda, takvi su i ostali (smeh).
*Srbija je odavno slala ljude na školovanje na Zapad, kako nisu uspeli da zemlju priključe tom svetu?
Očigledno da tamo ništa nisu naučili, znate za izreku “Magarac u Bač, magarac iz Beča”? Oni nisu bili u staju da razumeju taj svet i nakaradno su ga tumačili kad su se vraćali u zemlju. Čak i kad su bili uspešni u svetu, ovde su pokušavali da primenjuju nakaradna pravila koja je taj svet odbacio.
*Očigledno je vaše stanovište o sposobnostima vlasti po ključnim pitanjima, a kako gledate na opoziciju i proteste?
Pisao sam o tome otvoreno za zagrebački Globus i Jutarnji list, nisam želeo da utičem na razvoj tih događaja, smatrajući da su važni, da su izraz energije i optimizma. Nisam bio naročito srećan zbog javnih ličnosti koje su se obraćale okupljenima, a učestvovale su u javnoj hajci na Zorana Đinđića, u relativizaciji, pa i legitimizaciji njegovog ubistva, zatim javnih ličnosti koje nisu bile u staju da iznesu bilo kakav jasan politički stav, udvarajući se najgorima, a to su oni ljotićevci koji su nosili vešala i urlali “Kosovo”.
Ako poredimo ove proteste sa 96, upozorio bih da smo tada imali Vesnu (Pešić), Zorana (Đinđića) i Vuka (Draškovića), koji su bili lideri protesta. Imali smo jedinstven politički front, njihove političke poruke se nisu suviše uzajamno razlikovale, bile su jasne, bile su motivišuće i ta ogromna emotivna energija i taj intelektualni potencijal nosili su ljude.
U izvesnom smislu, te su poruke ostvarene 5. oktobra ili nakon njega, u meri u kojoj smo imali snagu za njih. Ovome danas možete da se smejete ili da plačete.
*Protesti 96. su imali i veoma konkretan povod.
Povod je bio samo povod, ali nisu ljudi šetali samo zbog krađe lokalnih izbora, šetali su da promene vlast, a Vesna, Vuk i Zoran su davali jasne ideje o tome zašto vlast ne valja, kako ćemo da je promenimo i šta bi bilo dobro da bude neka naša budućnost.
*Koliko sam shvatila, bojkot parlamenta, što je deo protesta, podržavate, pre svega zbog samog parlamenta, onakvog kakav je?
Bio sam protiv kad je doneta odluka o bojkotu i prevario sam se. Smatrao sam da je potrebno da se zaključaju u Skupštinu, da iz nje ne izlaze, da se bore za svoj mandat svim sredstvima. No, budući da su okruženi prostacima i nasilnicima i da je atmosfera u parlamentu u toj meri zatrovana, sklon sam da razumem i ovu odluku. Možda je manje dobra nego odluka da ne napuštaju parlament, ali imam razumevanja.
*Postaviću vam nekoliko pitanja citirajući vaše tekstove. Prva rečenica, koja sublimira mnoge, jeste: “Nema slobodnih država nakon Jugoslavije, one su nedovršene i nelogične banana republike”. Zašto ih nema?
Osim Slovenije. Nemaju definisanu teritoriju, nemaju definisane strateške ciljeve, ne poštuju manjine, pre svega mislim na političke, nisu u stanju da ukidaju granice prema drugim jugoslovenskim susedima, a to je najbitnije, još su mentalno u vremenu oružanih sukoba.
Mi smo u nekoj vrsti hladnog rata, a Srbija igra ulogu koju je igrao SSSR u doba Hladnog rata ili ulogu koju danas Rusija igra u hladnom ratu protiv Evrope. Tu je ulogu Srbija igrala i tokom raspada Jugoslavije. Mi smo činilac opšteg nereda, potrebno je da tu ulogu preispitamo i vidimo kako iz nje da izađemo. Mislim da je to moguće, ali o tome niko ne govori.
*Jeste li zbog ovog rezolutno protiv uticaja Rusije i Kine na Srbiju i Balkan?
Podsetio bih vas na to kako je Sovjetski Savez uništavao Titovu Jugoslaviju, koja isto ništa nije valjala, ali je bila bolja od svega danas. I ne kažem to zbog Tita nego zbog vremena posle njega, koje je bilo najbolje od svih koje smo imali u prošlosti.
*Dok nije došao Milošević?
Tako je. Podsetio bih da su Kinezi već jednom uništili našu laku industriju krajem devedesetih, kada ih je dovela Mira Marković s Vulinom, to je bio prvi kineski eksperiment kad je uništena naša tekstilna industrija. To se, naravno, zaboravilo. Danas Kinezi dampinškim cena uništavaju evropsko tržište, donose prljav kapital i pretpostavljam da će sprovoditi politički uticaj kojim će primenjivati kineski politički sistem, a to je zabrana svih sloboda, cenzura medija, progon političkih protivnika, nekontrolisano ubijanje ljudi...
Slično imate u Rusiji, to su dva modela koja, mislim, naše društvo većinom ne želi, samo nisu svesni šta se nudi kao alternativa.
Možda vašim čitaocima neće biti milo da čuju, ali komunizam je pao, a mi pokušavamo da kopiramo politbirovski sistem, kineski ili ruski, gde imate jednopartijsku vojsku koja se najbrutalnije obračunava sa svima koji ne misle isto.
*Jednu partiju i njenu vojsku ili upotrebu Vojske?
Činjenica je da se mi nismo demilitarizovali, kao što se nismo decentralizovali. Celo društvo je militarizovano.
*Pisali ste o krvavom raspadu Jugoslavije kao zaveštanju generacije koja je rušenje Berlinskog zida posmatrala s pogrešne strane. Oni su i danas među nama, ne samo da su tu nego nas i vode.
Da, tu su, obećali su da će se promeniti, pa su izgleda slagali. Pojednostavljujem, ali to je složen proces; Maja Gojković ne nosi kineske cipele nego italijanske, a mi bi trebalo da živimo u sistemu koji postoji u Kini ili Sibiru. Potreban nam je jasan stav prema toj šizofreniji koja razara društvo, ljudi ne znaju na koju stranu da se okrenu. Ali vidite gde žive naši ljudi? Više ih živi u Nemačkoj, Francuskoj, Americi nego u Republici Srpskoj, nego u celoj Bosni; a i oni koji tamo žive beže u Nemačku i Sloveniju. Put tih ljudi je put kojim bi trebalo svi da se krećemo u smislu uređenja naših institucija, javnih prioriteta, ekonomskih i tehnoloških promena, infrastrukture.
*Nedavno ste se osvrnuli na novi Izveštaj Evropske komisije i, kako ste rekli, neistine predsednice Vlade o navodnom napretku Srbije, a stvarnost je očigledna.
Izveštaj Evropske komisije nastao je iz izveštaja naših ministarstava i premijerka je izbegla to da prizna. Ljudi ne znaju kako se piše Izveštaj – tako što izaslanici Komisije razgovaraju s ljudima iz naših ministarstava o ispunjenosti uslova koje smo prihvatili kao ugovorna strana, obavezali smo se – zbog nas samih, ne zbog Komisije – da ih ispunimo. Na najvišem nivou smo sami priznali da ih nismo ispunili, a onda premijerka laže da je Izveštaj nepravedan, pri čemu svi znamo da ona ima kuću u Hrvatskoj i ako nam EU zalupe vrata ili ukinu vize, ona će mirno sedeti u svojoj kući, a mi ćemo ostati ovde da se ganjamo s Vesićem po njegovim smrdljivim rupama.
*Zar neće i Vesić negde otići?
Gledaćemo da ga zadržimo, on je posebna “vrednost”.
*Napisali ste da se Vučić 2012. – kada ste ga više podržavali nego osporavali – pozivao na Đinđića, a vremenom se pretvarao u Koštunicu i Tadića, koji su bili i ostali nastavljači Šešeljeve politike mirnim putem. Zar to nije previše tvrd stav, posebno za Tadića?
Njega smatram najodgovornijim; Koštunica je bio čovek ruske službe i crkve i pre 5. oktobra, znamo ko je Šešelj, ali Tadić ništa nije naučio uz tog Đinđića i od ljudi koji su ga okruživali. Uspeo je da šešeljizira Demokratsku stranku, za šta su krivi i ljudi oko njega, a imao je najviše šansi, pa smo imali i najveća očekivanja od njega. Nije ih ispunio.
*Često se vraćate na Šešelja, pa je jedno od pitanja koje postavljate zašto opoziciji ne smeta Šešelj?
I Dačić. Ne sećam se da je opozicija govorila o ulogama Šešelja i SPS, pa i onim najgorim. Verovatno im je SPS potreban za pobedu nad Vučićem jer Vučić ima sa SPS i Šešeljem 2,5 miliona glasova, ako tome dodate Jeremića i Dveri, koji su isto, ako ne i gore, makar od Vučića, imate tri miliona manje ili više šešeljiziranih glasača, preostaje vam milion ljudi koji će se opredeliti za mekšu politiku prema EU i susedima.
To, taj odnos se, nažalost, nije promenio od 2000, kada je Đinđićevu politiku brzih reformi podržavalo manje od milion ljudi. Zato je meni poklič “Jedan od pet miliona” odvratan – potrebno je ne biti jedan od pet miliona jer je tih pet miliona zaslužno za katastrofu u kojoj odumiremo kao društvo.
I zbog toga mi u Glasu želimo glasove od onih milion jer tih 10-20.000 glasova važniji su za našu javnu politiku od pet miliona.
*Šešelj je paradigma ili stvarna opasnost?
Ne mogu rafinirano da odgovorim na to pitanje, ali mislim pre svega na koncept koji je zapisan i u Memorandumu SANU, a to je pokušaj da zadržimo svet koji više ne postoji.
*Bez žena nema političkog centra, feminizam je pre svega muško pravo i obaveza. Šta pod tim mislite?
Kao što je većina obavezna da štiti manjine, tako su oni koji su u javnom životu agresivniji, nasilniji i fizički jači dužni da podržavaju i štite slabije.
*Žena je više, obrazovanije su, ali nema ih? I zašto je danas feminizam prokazan pojam?
Ja sam feminista. Nisam u stanju da vam iznosim duboke analize, samo mogu svoje stavove; obožavam i uvažavam žene i smatram da su sposobnije od muškaraca u vršenju svih javnih poslova. Zašto ih nema? Smatram ih jednakim, pa je to delom i njihova odgovornost. Ako su diskriminisane, a jesu, to ne opravdava njihovu pasivnost. Naprotiv.
*Kažete, nezavisno Kosovo bez granice sa Srbijom, a Srbija je nedovršena pošto nema definisanu teritoriju. Kako se te suprotnosti slažu?
Svestan sam da javnost priželjkuje razgraničenje ne s Kosovom nego s kosovskim Albancima, Kineski zid kao političku i biološku barijeru istovremeno. Nama je ipak potrebniji kolektivni ulazak bivše Jugoslavije u Šengen, tako da se ukidanjem fizičkih prepreka obesmisli svaki pojedinačni nacionalistički projekat i obezbedi realizacija četiri evropske slobode kretanja ljudi, robe, ideja i kapitala.
Pred nama je zadatak da krenemo s pritiskom i na domaće plemenske lidere i na evropske birokrate lišene dugoročnih vizija i dobrih osećanja kako bismo realizovali jedan opšti paket za bivšu Jugoslaviju koji bi omogućio evropsku i regionalnu integraciju.
Pogledajte intervju:
.jpg)
